Intimni pogled na Sonar festival kroz objektiv Tijane T

Sedmi put zaredom bila sam na Sonar festivalu u Barseloni, najpreciznije bi bilo reći kao profesionalni posetilac i posmatrač. Ovaj festival postoji 21 godinu i bavi se naprednom muzikom i multimedijalnom umetnošću. Svake godine iznova idem tamo po injekciju informacija o tome dokle se svet razvio i kako izgleda budućnost koja je već primenjena.

Od svog početka 1994. do sadašnjeg trenutka, festival je porastao sa 6,000 na 188,000 posetilaca. Pored njih, grad je neprekidno pun turista i još na sve to nekoliko desetina hiljada ljudi dolazi na off Sonar, to jest, na žurke koje se dešavaju na svim slobodnim lokacijama po gradu - od turističkih atrakcija kao što je stari španski dvorac na brdu Montjuic, preko bazena koji su postali popularni posle spota Kajli Minog za pesmu Slow, do plaže, hotelskih bazena, gradske pijace i regularnih noćnih klubova.

Ova poslednja vrsta turista kaže da dolazi na Sonar čak ne znajući da se u gradu dešava festival pod ovim nazivom čiji program pokriva sve od afričke muzike preko londonskog grajma, do internetom inspirisane ambijent elektronike.

Ono što iskustvo Sonara čini nezamenljivim je i sam lokalitet - Barselona, romantični mediteranski grad sa nekoliko paralelnih realnosti koje se prepliću. Arapske četvrti graniče se sa džentrifikovanim hipsterskim ulicama, luksuzni hoteli su odmah pored penzionerske nudističke plaže, skejteri jure ispred mnogobrojnih muzeja, galerija, taverni i najprestižnijih restorana, a prostitutke i trandže ponosno se četaju Ramblom, najpopularnijom turističkom ulicom, jer to je njihova teritorija još od pre pojave turista.

Među svima njima lako je prepoznati festivalsku publiku koja mamurno juri do sledećeg uzbuđenja.

I da nije svega toga, Sonar je izuzetan doživljaj. Programski koncept je vrlo jasan i za svakog izvođača se tačno navodi zašto mu je mesto tu. Oni treba da odgovaraju kriterijumima savremenog, naprednog, inovativnog, eksperimentalnog ili originalnog audio-vizuelnog iskustva. Neki su svoje mesto na programu osigurali zauvek jer su zadužili modernu muziku taman toliko, pa se svake druge godine smenjuju Autechre, Squarepusher, Jeff Mills, Richie Hawtin i Laurent Garnier kao nekakvi rezidenti festivala.

Organizatori imaju istančan osećaj za spajanje popularnog i avanturističkog programa. Tu uveče mozete da vidite pop zvezde kao što su Duran Duran i Roisin Murphy, a u toku dana, Holly Herndon ili Evian Christ, uz redovnu promociju nekih skroz novih uzbudljivih muzičara iz celog sveta, bez žanrovskih odrednica.

Dnevni muzički program obogaćen je konceptom koji se zove Sonar D+ gde se dešavaju muzičke radionice, prezentacije novih instrumenata i sprava, ispobavanje softvera koji tek treba da se puste na tržiste, svakodnevno se održavaju debate i postavljaju pitanja u cilju unapređivanja muzičkog sveta u kome živimo. Pored toga postoji i Sonar Planta - nešto kao izložbeni prostor gde se izlažu dela savremene umetnosti koja kombinuju robotiku, muziku i vizuelne umetnosti. Vrlo teško za opisati, a intenzivno za doživeti.

Svemu ovome bez problema prisustvuju i deca i bebe, a prosek godina je daleko iznad uobičajenog na muzičkim festivalima. Sonar neguje tradiciju i lojalnost te pored originalnog tima koji za festival radi od početka do danas, skoro svake godine može da se primeti određeni procenat posetilaca koji deluju kao da su tu redovni od 1994. A kako i ne bi bili?

Kroz objektiv Olympus Mju II aparata pokušala sam da uhvatim ono što bih inače prenela u esej o boravku u Barseloni tokom Sonar festivala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu