​Pitali smo VICE autore za najgori raskid u njihovom životu
Ilustracija: George Heaven

FYI.

This story is over 5 years old.

Veze

​Pitali smo VICE autore za najgori raskid u njihovom životu

Da bismo se uverili da li muškarci zaista ne umeju da prebole raskid, zamolili smo neke naše novinare da se sete svega što mogu o najgorem raskidu koji su preživeli i podele to sa vaskolikim internetom.
25.8.15

Prošle nedelje je obelodanjeno da su svi odrasli muškarci u stvari plačipičke koje ne umeju da prebole raskid. Studija koju su sproveli istraživači sa Univerziteta Binghamton u Njujorku pokazala je da, iako žene na svojoj koži osete verovatno najteži udarac posle okončanja veze, muškarci posledice trpe na duže staze, dok se neki od njih očigledno nikad istinski ne pomire sa razlazom.

Ovo je, navodno, zbog našeg starog prijatelja, biologije. Žene, kaže tim sa Binghamtona, imaju više toga da izgube ako se zabavljaju sa bednikom – "kratka romantična afera može da se završi sa devet meseci trudnoće", kako se to izrazio naučni saradnik Kreg Moris – pa su vičnije tome da prihvate kad neko nije za njih i pođu dalje.

Reklame

Muškarci, međutim, duže pate, dok šok zbog onoga što se desilo postepeno "stigne" do njihovog sićušnog mozga i konačno shvate šta im se stvarno desilo. Posle toga moraju ispočetka da se "nadmeću" za novog partnera; a pošto muškarci prirodno poseduju veći takmičarski duh od žena, kaže studija, gubitak onog što smatraju "dobrim ulovom" boleće ih utoliko više.

Nismo bili sigurni da ova teorija nužno važi za svakog muškarca koji je ikad popio korpu u istoriji. I tako, da bismo se uverili da li muškarci zaista ne umeju da prebole raskid, zamolili smo neke naše novinare da se sete svega što mogu o najgorem raskidu koji su preživeli i podele to sa vaskolikim internetom.

DEJVID VELAN

Moja veza bila je sjajna. Znate ono, vrlo opuštena. Kao dugi letnji raspust na nekom lepom mestu, sa naizgled neiscrpnim zalihama knjiga, alkohola i seksa. Ali onda je jednog dana tome došao kraj i morao sam da se pomirim sa činjenicom da sam prilično prosečan baja, koji će morati da se vrati među more drugih prilično prosečnih baja: pomalo dežmekast, ćosav, na ripit sluša Hoze Gonzalesa; verovatno sam sve vreme nosio espadrile; verovatno sam – u nekom trenutku – napamet znao sve tekstove pesama Džona Mejera.

Sam raskid je bio čist. Nije bilo suza (sem par, s moje strane, dok sam ležao u krevetu, sam) i nije bilo svađe. Prosto se završilo. Pošla je odjavna špica. Probudio sam se narednog jutra u niskobudžetnom nastavku svog života, gde su određeni likovi, poput moje bivše, morali da budu izbačeni zbog finansijskih ograničenja.

Reklame

Evo šta sam u međuvremenu radio: više sam izlazio u pab. Igrao Fudbal menadžer. Ali već sam o svemu tome pisao .

Naravno, visio sam na Tinderu. Čim bih se probudio, pre nego što bih išao na spavanje, kad sam bio trezan i, naravno, kad sam bio pijan. To je jedna grozna navika. (Probao sam i Happn, ali mi je bilo malo bezveze kad bi mi se putevi osam puta ukrstili sa istom ženom u jednom danu a da je nijednom nisam video. Je li me proganjala? Jesam li ja proganjao nju?) Sada imam više parova na Tinderu nego prijatelja na Fejsbuku, što je dobar način da vam se predoči koliko ste usamljeni.

Kad se crvi pare, poređaju se jedan za drugim poput rude kobasice i ispaljuju spermu jedni u druge. Veze su pomalo takve: pre nego što se ljudi spoje u jednog crva dvostruke veličine, oni su dva manja crva, slepa i sićušna, migolje se okolo nemajući pojma da je njihova potencijalna druga polovina zauzeta rovarenjem po donjem sloju zemlje negde u nekoj obližnjoj saksiji.

Raskid je naprosto povratak u to stanje. Nema svrha plakati zbog toga. Jednom kad preboliš emocionalni šok zbog toga što se tvoje veliko crvovsko telo preseklo na pola, prosto se neko vreme vratiš valjanju u blatu. Jer jednog dana uskoro – ko zna kad – naći ćeš drugog crva sa kojim ćeš se zajedno migoljiti.

Ilustracija: Dan Evans

KRIS MENDL

Moja prva veza sa muškarcem bila je žestoka, strasna, potajna afera. Imao sam 18 godina, studirao sam, a moji susreti sa tim ragbistom iz snova ličili su na nekakvu seksualnu špijunsku priču – pazili smo na to da ne budemo uhvaćeni na delu, pažljivo smišljali alibi, dvaput bih proveravao da li sam slučajno obukao nešto njegovo.

Reklame

Prošli smo prvu fazu preispitivanja sopstvene seksualnosti zajedno. Mislili smo da možemo da osvojimo svet, ali samo zato što smo ispod čaršava stvorili svoj. Razumeo sam ga momentalno – ne po onome što je govorio, već po onome što nije govorio ili nije mogao; vreme koje smo provodili zajedno podsećalo me je na probijanje kroz nesvakidašnje, euforično minsko polje. Sve je bilo začinjeno barutom, od sreće do sramote, i zbog toga je sve nekako bilo glomaznije, glasnije i opasnije.

Veza je potrajala dok nismo diplomirali, ali tada je već teren po kom smo ranije bezbrižno hodili delovao jalov i neprijateljski. Ja sam se otvoreno deklarisao, ali njemu je prijalo što ljudi pretpostavljaju da je strejt. Negde u leto 2010. godine on je to stanje već oberučke prihvatio, nosio ga je kao štit da niko ne bi mogao da mu naudi. Uvideo sam da se nikad neće promeniti, čak ni zbog mene.

Naš raskid bio je čist i pragmatičan, ali su posledice bile razorne. Preselio sam se u London, a on je na kraju prihvatio posao koji je podrazumevao da će svake dve godine morati da se seli iz zemlje u zemlju. Vremenom sam se navikao na pomisao da će mi se vratiti, jer se suviše plašio da se intimno zbliži sa nekim drugim muškarcem. Biću strpljiv, čekaću, a on će mi se vratiti, mislio sam, pa ćemo ponovo zajedno pušiti kraj prozora, posmatrati naše carstvo i ponositi se onim što jesmo.

Ali taj trenutak nikad nije došao. Jedne večeri dok smo pričali preko Skajpa nakon što predugo nismo bili u kontaktu, priznao mi je da se neobavezno viđa sa nekom devojkom. Osetio sam kako mi se lice oklembesilo, kako me je nešto steglo u grudima. Nisam to razumeo.

Reklame

Ma, to je samo veza za jednu noć, rekao je. Godinu dana kasnije povukao je te reči, ali je priznao da i dalje nije ništa ozbiljno. Godinu dana kasnije povukao je i te reči, ali je rekao da se njih dvoje sigurno neće venčati.

Jednog dana mi je u sandučetu završila koverta sa pozlaćenom ivicom.

Želeo sam da čekam da je ostavi. Ili da ona ostavi njega. Potom, u sitne sate, kad bih se osećao još usamljenije, prestao sam da pokušavam da ga razumem; bio gej ili strejt, njegov svet je odavno prestao da se vrti oko mog.

Bilo je to pre skoro pet godina i to je najgori raskid koji sam ikad iskusio. Osećaj povezanosti sa nekim ko je bio povređen i izgubljen koliko i ja bio je neverovatan. Ali kad se on vratio skrivanju, odjednom sam se osetio usamljeno. Imao sam utisak da je prijatelj sa kojim sam bio na dugom i iscrpljujućem putovanju sve vreme bio samo plod moje mašte. Bile su mi potrebne godine i godine da bih ga preboleo, ali ta pozivnica za venčanje bila je poslednja kap koja je prelila čašu. Zato što sam bio poput njega, čovek koji odbija da ga strpaju u određeni pretinac, ostavio sam obe opcije na pozivnici neoznačene i vratio mu pismo: znaće on šta to znači.

Dakle, prema mom iskustvu, potrebno je mnogo vremena da se preboli bivši partner. Ponekad osetite bol odbačenosti i osećaj kukavne bede u snažnim, pulsirajućim talasima, pa grčevito podsećanje na vezu pomogne. Prvo kao mehanizam uz čiju pomoć ćete je lakše preboleti, a kasnije, kad on kupi kuću i – navodno – uživa u prisustvu vagine, prija kad znate da je, makar za taj neki kratki period, neko ko liči na Diznijevog princa i u vas gledao isključivo sa požudom u očima.

Reklame

_________________________________________________________________________

Da li znate ko ne mora da brine o raskidima, odnosno ne u tolikoj meri kao mi? U Japanu negativna stopa nataliteta raste neviđenom brzinom zato što su ljudi prezauzeti da bi se zaljubili jedni u druge

_________________________________________________________________________

DŽEJMS NOLAN

Imam 28 godina, ali doživeo sam samo jedan pravi raskid zato što je veza trajala šest godina. Svaka druga u kojoj sam bio deluje beznačajno u poređenju s ovom. Bilo je suza i pijanih SMS-ova nedeljama i mesecima posle, ali kad neko izađe iz vašeg života posle tako dugog perioda, skloni ste da to bolno iskustvo doživite kao nešto posebno; kao kvalitet koji je, tokom istorije čovečanstva, doveo do stvaranja nekih od najboljih (i najgorih) poema, pesama i romana.

Upoznao sam svoju bivšu kad sam imao 21 godinu. Kao i mnogi momci tog uzrasta, bio sam idiot – ego manijak, društveno retardiran i prestravljen. Moja predstava o vezama poticala je iz filmova kao što su Sideways, u kojima su muškarce poput onog u kog sam se pretvarao "spasavale" pametne, sasvim slučajno privlačne žene. Na pamet mi nije padalo da ću u vezi (ili u životu) ikad morati da radim bilo šta sem da budem falični, jadni genije koji jesam. Bio sam siguran da je to dovoljno da se izgradi jedna stabilna, zdrava veza.

To što je moja veza potrajala toliko – i bila relativno stabilna – zasluga je moje bivše i njene neutoljive gladi za patnjom. Ne mogu reći da baš ni sa čim nisam doprineo blagostanju, ali u svakom slučaju, u novembru prošle godine, kad je jedne večeri došla kući s posla i priznala da joj je dosta svega, mogao sam samo da dignem ruke u vazduh i složim se s njom. U toj fazi smo se poznavali isuviše dobro da bismo pomislili da bilo šta možemo da promenimo – posle šest godina, vrlo dobro znate šta dobijate, a ako to nije dovoljno dobro, onda je samozavaravanje koje je neophodno da biste ostali zajedno prosto monumentalno; ili je makar bilo za nas.

Reklame

Proteklih devet meseci bio je najteži period u mom životu. Lakše sam podneo smrtne slučajeve u porodici, a nije nimalo lakše kad se to prizna – pokušajte da muvate žene s takvom izjavom! – niti je prihvatljivo: ljudi ne žele da čuju koliko ti je loše – oni žele da se "odobrovoljiš" i "pođeš dalje", što je, ako ćemo pravo, u redu, ali ako sam iz proteklih devet meseci naučio nešto, to je da, ako želite nekog da prebolite, morate prvo da prihvatite bol.

Neko vreme sam se ubacio u fazon poricanja, govorio sebi da mi ta žena uopšte ne nedostaje. Vrlo brzo je, međutim, bol postao toliko napadno očigledan da bih, da sam želeo dalje da ga ignorišem, morao da uradim nešto mnogo drastičnije od onoga što sam na kraju uradio – a to je priznao sebi da sam usrao stvar i da to nije kul, ali ako se budem obavezao da ću se promeniti, možda u budućnosti upoznam nekoga i sa njom ne userem stvar.

Pročitajte: Kako raskinuti kao pristojno biće

Jesam li preboleo raskid? Apsolutno ne. Ali kad pomislim da će deo ove patnje trajati zauvek, ne mogu a da ne osetim da to ima i svoju pozitivnu stranu. Kao što upravo učim, bol zbog raskida te gura napred; unapređuje te kao osobu. Možda ću na kraju – jednom kad se sve suze isplaču i svi pijani SMS-ovi pošalju – čak i biti zahvalan.

DŽO STUON

Prema jednoj skorašnjoj studiji, muškarci će pre patiti posle raskida zbog biološke potrebe da se nadmeću za svog para. Tu uračunajte još i to da se – u slučaju gej muškaraca – ne nadmećete samo za to ko će biti taj koji neće umreti sam, već za iste potencijalne partnere, tako da možda nije nikakvo iznenađenje što je moj prvi raskid bio prvoklasna propast. Suočen 2009. godine sa istim lovištem budućih partnera kao i moj od skora bivši momak, uradio sam razumnu stvar i sistematski spavao sa svim momcima za koje sam znao da mu se dopadaju, a onda nisam propustio da mu to i ispričam, "da ne bi morao da čuje od nekog drugog". Ako me to čini psihopatom (spojler: definitivno me čini), ni on nije bio ništa bolji: nikad neću zaboraviti kad je doveo momka u stan koji sam delio sa zajedničkim prijateljem zato što je njegova gajba bila predaleko (u to vreme više nismo bili cimeri). Živeći u kraju s istim poštanskim brojem, i izlazeći na istu scenu, redovno smo naletali jedan na drugog. To se obično završavalo svađom ili seksom, obično s oba. Naravno, kad god bi u tom periodu prespavao kod mene, sačekao bih da zaspi a potom mu rigorozno pregledao Grindr kako bih saznao sa kim se dopisuje i to mu natrljao na nos. Kad se sad osvrnem, pravo je čudo da niko nije stradao. Pretnji je definitivno bilo.

Jesam li preboleo svog bivšeg? Jesam, ali mi je dugo trebalo, a postoji šansa da i dalje patim od post-traumatskog stresnog poremećaja. Zajedno smo bili tek jedva nešto više od godinu dana, ali su posledice bile toliko strašne da sam čitave dve godine odlagao da ozvaničim vezu sa sledećim (i sadašnjim) dečkom. Kad pogledam unazad, vidim da je raskid bio simptomatičan za probleme u našoj vezi – animozitet, nepoverenje, večita nadgornjavanja – koji su isplivali na površinu tek kad smo okončali mučenje. Nadam se da se sa godinama koje su prošle i stečenim iskustvom nikad više neću naći u sličnoj situaciji, a pouzdano znam da se danas ne bih ponašao tako kao tad. Mislim da ne bi ni on i konačno smo pet godina kasnije postali prijatelji. Verovatno je pomoglo što smo obojica trenutno u srećnoj vezi. I to što nikad nije saznao da sam spavao s njegovim ocem (LOL, šalim se).

Ilustracija: George Heaven

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu