FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Vlasti traže od Kineza da ne iznajmljuju striptizete za sahrane

U ruralnoj Kini, za neke sahrane unajmljuju striptizete – i kineskoj vladi to nije milo.
29.4.15

Striptizeta koja nije na sahrani

U smrti, kao i u životu, postoji više načina da se organizuje žurka. Neki tuguju za voljenima uz crkvene psalme i molitvu, drugi slave njihovu smrt uz cirku i disko kugle. Ponegde u unutrašnjosti Kine, za sahrane se unajmljuju striptizete – i kineskoj vladi to nikako nije milo.

Kinesko Ministarstvo kulture je izdalo saopštenje (neće vam baš pomoći ovaj link, jer na kineskom, ali je tu da potvrdi ovu priču) u kojem se detaljno opisuju dva nedavna slučaja „bestidnih" aktivnosti na sahranama. Prvi se dogodio na sahrani u Handanu, gde je šest striptizeta unajmljeno da izvedu vodvilj. Fotografije sa te sahrane su već obišle internet, i na njima je prikazana žena koja igra na šipci pred grupom ožalošćenih.

Reklame

U drugom slučaju, u istočnoj oblasti Đijangsu, tri žene su na sahrani jednog starca izvele striptiz. U oba slučaja, odgovorni su novčano kažnjeni, ali u Ministarstvu planiraju da sarađuju sa lokalnim policijskim snagama na daljoj istrazi i kažnjavanju ovakvih „pornografskih predstava" u budućnosti.

Ako već nije sasvim očigledno, pogrebni striptizi nisu utkani u tkivo tradicionalne kulture Kine. Ali to takođe nije ni sasvim nov fenomen. Državna kineska Centralna televizija je 2006. godine u udarnom terminu prikazala dokumentarni film o sahranama u ruralnim, zemljoradničkim mestima gde su uz pomoć striptizeta pokušavali da „privuku više ljudi". Ove striptizete su se ponegde pojavljivale sa zmijama, ili su pozivale muškarce da spuste pantalone i pridruže se slavlju. Posle specijalne emisije na televiziji, ova praksa je u Kini zvanično zabranjena, i vlada je osnovala non-stop telefonsku službu za prijavu ovakvih „pogrebnih nedela".

Stritptizete na sahranama su odavno prisutne u ruralnim delovima Tajvana. Antropolog Mark Koskovič je 2001. godine o ovoj temi snimio dokumentarac pod nazivom „Ples za mrtve: pogrebne striptizete na Tajvanu". Moskovič mi je rekao da „nema sumnje da je ovaj fenomen u centralnoj Kini bio inspirisan praksom na Tajvanu", koja je postala popularna osamdesetih godina, kada su ljudi počeli da iznajmljuju „cvetna električna kola". To su u suštini kamioneti na kojima žene pevaju, plešu, i povremeno skinu odeću, a sve to zarad zabave na sahranama. Moskovič kaže da je čitao izveštaje o tome da takve stvari na Tajvanu datiraju još od hiljadu osamsto i neke, iako ta praksa tada svakako nije bila uobičajena.

Motivacija za ovakve akcije je to što mogu da unesu malo živosti u pogrebnu povorku – koja bi trebalo da bude slavljenje nečijeg života, a ne sumoran događaj. Moskovič je primetio da su karaoke popularna stavka na sahranama u Kini, stavka koju on smatra direktnom posledicom „cvetnih električnih kola". Kako piše Wall Street Journal, velika posećnost na sahrani smatra se za „vesnika dobre sreće u zagrobnom životu" – a da li išta može da privuče veliku gomilu kao gola žena?

Moskovič priznaje da je mu je ova praksa bila pomalo uvrnuta kada je počeo da je istražuje, ali „sve u svemu, mislim da je počela da mi se dopada ideja da se nečiji život slavi, u bilo kakvom obliku". Dodao je i da ako neko želi da plati za te usluge na njegovoj sahrani, „neka slobodno to uradi".