Imam 24 godine i živim u selu na istoku Srbije

Hodam ulicama jednog, nekada naprednog sela u Negotinskoj Krajini, na samoj granici sa Rumunijom i Bugarskom. Proleće je na pragu, oseća se taj miris u vazduhu.

Iste te ulice su nekada bile pune traktora koji su vukli priključne mašine grabeći ka njivama gde su meštani gledali kako da iskoriste svaku stopu zemlje. Danas je slika potpuno drugačija, jer niko ne želi da se bavi poljoprivredom.

Sećam se stare slike kako sam, u proleće, sa celom porodicom od ranog jutra do večernjih sati provodio dan u radu na imanju. Možda je moj doprinos delovao kao mali, ali pravi domaćini su tako vaspitavali svoju decu i stvarali im radnu naviku. Radilo se sve, od obrade zemljišta, preko setve do berbe i žetve. Čak su i Rumuni prelazili granicu, a im plaćali dnevnice da rade na našim njivama. Od toga se živelo, stvaralo, gradilo i sve obaveze prema državi redovno namirivale. Sada je sve drugačije.

Prvo, država je svojim inertnim ponašanjem i lošim odnosima prema selu i zemljoradnicima dovela te iste ljude do situacije da svojim radom ne mogu da izmire čak ni osnovne obaveze prema državi i time dovela u pitanje njihov opstanak na selu.

Nema redovnog otkupa, zagarantovane cene zdrave hrane, a kamoli izvoza na evropsko tržište. Sada uvozimo sve moguće, genetski modifikovanu hranu i seme sumnjivog kvaliteta. Stvara se loša konkurencija i guši se svaka želja za ostankom na selu i žuljanjem ruku. Naravno, tajkuni mogu po smešno niskim cenama da iznajme plodnu zemlju na 99 godina. Jedini koji tu gubi je seljak.

A i nije fora biti mladi seljak danas. Dok sam išao u školu u gradu i kada je trebalo da se prođe traktorom kroz grad, sećam se, tripovao sam – šta ako me vide ove „gradske" ribe ? Naravno, sada mi je jasno koliko je to glupo i klinački, ali tada, jebiga, razmišljaš o tome.

TRBUHOM ZA KRUHOM, AL' KRVAV JE TO LEBAC

Ko danas proizvodi, to radi za sebe ili prodaje na pijaci. A i to je neka crkavica. Zato, normalno, bez jasne perspektive i mogućnosti da ostanu, ljudi odlaze prvo u najbliži grad, zatim u prestonicu, da bi mnogi na kraju završili u inostranstvu. I tamo sam bio. Radio neku seldibu. I to, pazi, kod nekog bogataša koji se iz grada seli na selo.

Odavde su se svi razbežali. Samo recite koje mesto vam treba – Francuska, Švica, Austirija, Švabija? Svuda ima naših. Svu onu snagu koju je selo izgubilo, dobila je Evropska Unija od koje, opet kažem, uvozimo GMO. A naši tamo fizikališu. Sve naopako.

Nemajući kud, mladi roditelji odlaze u potrazi za nekim poslom. Na selu ostavljaju klince sa babom i dedom. Tako je od šezdesetih, a tako je bilo i sa mnom i mojim bratom. Ne mogu da kažem da nam je nešto falilo, ali kevu smo videli posle godinu i po dana prvi put. Velika je to promena. Nije baš sve tako slatko kakvim se čini kada se pogledaju prazne kućerine u koje je, uglavnom, uložen zapadni novac.

ZABAVA NA SEOSKI NAČIN

Zabava za mlade je ograničena. Igranke su nekada bile glavni događaj. Svi se sjate na seoski trg i opiči se kolo. Tu se gleda ko je koga do'vatio u kolu. Na Spasovdan, seosku zavetinu, dođu i ljudi iz grada. Današnje igranke okupljaju otrpilike istu generaciju kao i pre pedeset godina. Babe, dede i deca koja jurcaju okolo. A dobar deo starije ekipe se muva okolo ili u kafani cirkaju i kartaju se.

Za omladinu na selu postoje dva izbora: Folklor i fudbal. Išao sam i na jedno i na drugo. Svako selo ima svoj KUD – kulturno umetničko društvo. Organizuju se takozvani "susreti sela" pa se takmičimo u nekoj vrsti predstave. Folklor, gluma, izvorna muzika i tako te stvari. Nije to šala. Prestiž je u pitanju, pa ume da bude napeto.

Ali mnogo zanimljiviji je seoski fudbal. Liga iznad betonske. Ludilo mozga. Fudbala bez. Zna se – domaći teren je domaći teren. Nema tih huligana koji mogu na sudiju da izvrše pritisak kao lokalni meštani. Nema obezbeđenja, policije, kamere i javnosti. Ima poljane, dva gola, nazovi ograda i publika – lokalci i domaće životinje. Na primer, u Zlotu smo znali da moramo da izgubimo. Primili smo ga u 92. minutu. Čekao se kraj utakmice, odnosno da izvedemo sa centra. Da neko nije dodao mom burazeru loptu već bismo bili na ručku. Ali on ju je, verovatno iz zajebancije, zalepio s pola terena tako da je uletela pravo pod prečku. Lele. Haos. Policija je morala da nas čupa iz svlačionice da ne dobijemo batine. I nas i sudije.

Sve ostalo se traži u gradu. Kafići, klubovi i, naravno, ribe. Seks na selu nije onaj o kome želite da slušate. Do kraja osnovne škole nisam napuštao selo. Prvi put sam kući zakasnio sa šesnaest godina kada je Ajs Nigrutin gostovao u gradu. Nikada nisam baš bio u fazonu većine, a to je folkoteka, odvaljivanje od alkohola i tuče – da vidimo koje je selo jače. Ali razumem i to, nema mnogo izbora kada se iz svih sela spustimo u grad.

Iako je grad mali, na granici je, a to ima svoje prednosti. Skoro sam tamo naleteo na Francuskinju mojih godina. Bila je na nekom proputovanju, na prdavcu – Tomosu od 50 kubika, koji je kupila u Hrvatskoj i na njemu prešla 1800 kilometara. Neverovatno! A baš kod nas joj se pokvario. Mada, sve se ovde kvari. Pomogao sam joj, ugostio je, a ona se ubrzo vratila sa sestrom bliznakinjom. Ostale su kod mene više od nedelju dana. I ne, nije to ona twins fantazija, nego smo se kvalitetno sprdali i postali jako dobri prijatelji. Poslali su mi i razglednicu iz Turske. Kažu, vratiće se.

Ima tranzitna zona i svojih mana. Jednom sam za dlaku ostao živ. Maltene ispred kuće u selu napao me je jedan od Rumuna koji su tada radili ovde. Imao je nož i ubilački pogled. Dobro me je izlemao, a ni dan danas ne znam kako sam mu pobegao. Policija ga je našla, pa sam prolazio kroz ceo pakao prepoznavanja i suđenja. Nije se kajao ni trenutka i rekao je da će naći treću žrtvu kad-tad. Da, imao je dva ubistva u Rumuniji pre nego što je pobegao ovamo.

SEOSKA POLITIKA

Ne bavim se poltikom, ali ona ovde nikoga ne zaobilazi, posebno u seoskoj kafani. Najjači je Dačić, ne promakne mu nijedna politička kombinacija, a čim poraste još malo postaće predsednik. Pohvalio bih i Dr Nebojšu jer i za prepisivanje treba umeća. Znam to. Završio sam fakultet u Blacu. Bio mi je potreban Gugl da otkrijem gde je to. A dok se vođa Vučić prema građanima ponaša kao direktor ustanove za ometene u razvoju, njegovi ambiciozni politički poslušnici, jedina vrsta mladih koja je ostala ovde da preživljava, idu po selu i prodaju babama priče da će im, ako ne glasaju za njega, isključiti vodu. Pa ajd' objasni ti babi da je to nemoguće!

KANABIS KAO LEK ZA LJUDE I SELO

There is a natural mystic, blowing through the air . Poslednjih dana dosta čitam o lekalizaciji marihuane. Mišljenja su podeljena i idu od tvrdnje da je loša i štetna po zdravlje mladih, pa do toga da je jako efikasna u lečenju medicinski neizlečivih bolesti. Jedina loša stvar je kada se ne ispoštuje pravilo – ko ga vipra taj ga lipa.

Možda nam mnogo toga fali, ali na selu možeš bar da se naduvaš kao čovek. A takvo opuštanje nam svima treba. Kvalitetno, domaće i - siguran sam u to - zdravo. Alkohol sam batalio, štetniji je i uglavnom sa sobom nosi probleme. Vutra je dobra za sve - zdrave, bolesne, glupe i pametne. Nije samo za one kojima prosto ne prija. To negiraju oni koji od toga imaju najveće koristi (farmako-industrija i država), a oni su i uzrok jedinih problema koja vutra sa sobom nosi.

A ako bismo sve to uveli u legalne tokove, plavci bi konačno mogli da jure kriminalce i političare, a napuštena imanja i poljoprivreda bi procvetala kao najlepši hed. Pitajte mlade da li bi se u tom slučaju vratili na selo. Da se kladimo koji će biti odgovor?

„Zato uvedite red i uberite med, mislite na nas i legalizujte gras!"