FYI.

This story is over 5 years old.

​Ukrajinski huligani: recept za samouništenje

Više od godinu dana pratio sam i slikao huligane na gostovanjima širom Ukrajine. Životi ovih mladih ljudi možda na prvi pogled deluju nekako čudno romantično, ali iza svega se zapravo krije novac.
21.8.15

U Ukrajini postoji na desetine huliganskih grupa koje su formirane nezavisno od fudbalskih klubova i po uzoru na navijače u Nemačkoj i Britaniji. U vreme kada sam ih ja pratio na gostovanjima i tučama, počev od septembra 2012. pa do avgusta 2013. godine, ovaj pokret je bio još sasvim mali pa je samim tim i ozbiljnih povreda bilo manje, što celu stvar opet ne čini manje tužnom.

Grupe ili udruženja fašista i anti-fašista bi se redovno premlaćivale, podsticane uzajamnom mržnjom. Ja sam preko prijatelja i poznanika mesecima pratio sve što se dešavalo na ovoj sceni pre nego što sam na kraju stupio u kontakt sa vođama. Nakon što smo o svemu pregovarali, a i to je potrajalo nekoliko meseci, meni je napokon dozvoljeno da počnem da ih fotografišem, mada su stvari bile mnogo teže nego što se čini iz priče. Trebalo je da prođu barem još četiri meseca pre nego što sam mogao sasvim slobodno i bez prismotre da se krećem među njima. Svuda sam ih pratio. Često sam prisustvovao tučama. Ponekad se dešavalo da ostanem bez aparata, ali oni su uglavnom poštovali i mene i moju opremu kad god bih im se predstavio kao novinar koji samo želi da ih fotografiše. Ostaje nejasno šta će se dešavati sa navijačima nakon političkih previranja vezanih za pripajanje Krima Rusiji. Različitih grupa ima puno i među njima vlada ogromna netrpeljivost.

Pripadnici ukrajinskih jedinica za suzbijanje nereda pokušavaju da drže na odstojanju rivalske grupe huligana u Zaporožju, na jugoistoku Ukrajine.

Tako je bilo na početku i tako je i dan danas. Mnogi od članova nemaju ni sedamnaest godina kada ih zavrbuju, bilo direktno iz školskih dvorišta, bilo iz škola borilačkih veština. Veliki broj potiče iz uglednih porodica i priključio se navijačkoj sceni preko prijatelja. Biraju ih po stilu oblačenja, po muzici koju slušaju i naravno po fudbalu. Istovremeno im se svima potura jedva uočljiv nacionalizam, maltene na nivou podsvesti. Kroz sport ih uče da seksualne manjine treba ugnjetavati kao i da su nacija i država na prvom mestu. Organizovani su u borbene grupe. U početku su tuče bile deo obuke, kao neka vrsta prijemnog ispita. Svako ko bi dokazao svoju vrednost mogao je da ide na gostovanja. Bili oni fašistički ili antifašistički, istinske stavove ovih grupa nije lako raspoznati. Na kraju se sve svodi na odanost klubu i njegovim znamenjima, sukobe sa protivnicima i bespogovorno pokoravanje nekoj od ideologija.

Susret huligana u Bahčisaraju, na centralnom Krimu. Obe strane se unapred slože oko istog broja boraca, a sama bitka traje sve dok se ne savlada i poslednji član poražene grupe.

Životi ovih mladih ljudi možda na prvi pogled deluju nekako čudno romantično, ali iza cele stvari se zapravo krije novac. Oni su istovremeno i topovsko meso i obični zupčanici u jednom glomaznom mehanizmu. Tokom samih utakmica huligani od ostalih navijača sakupljaju novac koji se kasnije koristi za otvaranje kafana i radnji sa navijačkim rekvizitima. Tim se novcem takođe pokrivaju i putni troškovi kada se treba tući se na gostovanjima. Najjači među njima se sukobljavaju na glavnim ulicama gradova oko klupskih zastava. Ponekad se tuče organizuju na neutralnim teritorijama. Za to se koriste društvene mreže na kojima se takođe raspravlja o tome kako su se pojedine navijačke grupe pokazale u tim istim tučama.

Grupa ultrasa spava u vozu posle uspešne tuče u Simferopolju, na Krimu.

Zaduženja koja ovi momci imaju u grupi slična su onima koja fudbaleri imaju u timu. Većina počinje svoje karijere u drugoligašima, gde navijačke grupe nemaju ni imena ni status. Ako se pokažu, pokupi ih neka od grupa iz prve lige. Postoje ograničenja kada su godine u pitanju: oni od 18 godina se nikada ne tuku sa onima od 15. Svaka borbena grupa ima između šest i petnaest članova. Sa redovnim tučama se najčešće prestaje sa 19 ili 20 godina. Stariji među njima se potom bave planiranjem akcija i podelom novca. Oni dolaze na čelo grupa i učestvuju u obračunima samo u slučaju da im neko vređa navijačku grupu, kada se u punoj snazi suprotstave onoj drugoj strani.

U slučaju unapred isplaniranih obračuna poštuju se određena pravila viteštva: nema upotrebe oružja, već se tuče isključivo pesnicama ili nogama. Ali ako do obračuna dođe spontano, što se najčešće dešava odmah nakon utakmice, onda sve izgleda drugačije i ima mnogo više šanse da se koriste kamenice, flaše i štangle. Ali to nije baš čest slučaj jer svi znaju da će policija sve detaljno da ih ispituje ako se neko ozbiljno povredi. Za vreme koje sam ja proveo sa huliganima, jedan momak je zadobio toliko teške rane da su hirurzi morali da mu sastavljaju lobanju. Grupa koja ga je premlatila sakupila je novac kojim je ta operacija i plaćena. Na kraju se sve dobro završilo.

Malo je onih koji nisu bar jednom zaradili manji ili veći potres mozga, modrice, prelome noseva i kostiju i pokidane uši. Sukobi se dešavaju na desetine puta godišnje i većina ovih momaka uopšte ne ide u bolnicu zbog ovakvih povreda. Češće se dešava da se oporavljaju kod prijatelja. Kao što ni porodicama nikad ne govore šta im je hobi. A pokazati hrabrost u tuči i istovremeno se bojati da se to kaže roditeljima je, složićemo se, samo po sebi paradoksalno. Od pomenutih sukoba im je i život kraći. Iako su još mladi, mnogi pate od gubitka pamćenja i srčanih problema. Zato se stalno i vraćaju na ulice. Za njih nema ničeg važnijeg od časti navijačke grupe i obrane klupskih boja, čak i ako se svakome ko to gleda sa strane čini da je po sredi neka ekstremno spora varijanta samoubistva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu