Fotografije doma na dalekim mestima

Tokom 2009. godine, flamanska fotografkinja Bieke Deporter ukrcala se na Trans-sibirsku železnicu noseći samo foto-aparat, vreću za spavanje i poruku sa rečima naškrabanim na ruskom: "Tražim mesto na kome mogu da provedem noć. Neću u hotel jer nemam mnogo novca i zato što bih mnogo volela da vidim kako ljudi u Rusiji žive. Možda bih mogla da prespavam kod vas? Hvala vam mnogo na vašoj pomoći!"

Deporter je temeljno dokumentovala trogodišnje putovanje, tokom kog je oslikala strance u njihovim dnevnim sobama i gole žene koje se tuširaju u snegu. Ta serija fotografije, Ou Menya , osvojila joj je Expression Award prestižne agencije Magnum fotos. Nakon što se pridružila agenciji, započela je još jedan projekat prateći isti proces, ovog puta u Sjedinjenim Državama.

Razgovarala sam sa njom i popričala o tom umuvavanju u živote stranaca.

Uradila su svoj diplomski rad – Ou Menya – u Rusiji. Šta te je privuklo da odeš tamo?

Stvarno me je privukla ta zemlja jer nisam znala ništa o njoj. U osnovi, to je za mene bilo samo ogromno parče svetske mape. Jedina stvar koju sam znala je da je meni lakše da radim sa strancima tako da nisam mnogo razmišljala o tome – jednostavno sam otišla.

A pošto uopšte ne govorim jezik, tražila sam ljude na internetu i našla Ruskinju koja zna engleski. Prvu noć u Moskvi sam provela u njenoj gajbi. Nisam imala novca i htela sam da odsednem u malim gradovima, ali u većini nije bilo hotel. Pitala sam je da li može da mi napiše poruku kojom ću pitati ljude da li mogu da spavam kod njih, na krevetu ili na kauču. U početku, to je za mene bilo samo rešenje, ali kada sam počela da putujem, shvatila sam da je to lep način za ulazak u domove ljudi. Odlučila sam da radim to svake noći – i tako je poruka postala alat i centar mog projekta.

Putovala sam u Rusiju tri puta – svaki put na po mesec dana. Naravno, ljudi nisu uvek pozitivno reagovali. Neki su me ignorisali, ali druge su me poveli za ruku i vrlo brzo mi verovali. U nekim slučajevim, počela sam da se osećam kao član porodice posle samo jedne noći. Imala sam samo jedno pravilo: neći tražiti domove tokom noći, kada se nisam osećala sigurno.

Kako si uspela da budeš tako intimna sa ovim ljudima?

Nemam nikakav trik, ali za mene je jako bitno da me ljudi vide kao osobu, a ne fotografa. Hoću da znaju da ih ne posmatram kao objekte. Stvarno mislim da sam uspela da upoznam neke od ovih ljudi. Večerala sam sa njima, gledala televiziju, išla sa njima u saune… Kada ne govorite istim jezikom, to znači da ne morate da ćaskate i pitate glupa pitanja - ostaje vam samo puko posmatranje. Zbog toga je upoznavanje mnogo lakše i dublje nego kada govorite istim jezikom. Zaista sam cenila ove aspekte projekta. Možete da podelite mnogo tišine, i osećaj je bio jači.

Pretpostavljam da je tvoje iskustvo bilo drugačije u Americi - gde si radila na I'm About to Call it a Day koristeći isti proces. Ovog puta si mogla da razgovaraš sa svojim subjektima na engleskom.

Odlučila sam da odem tamo jer me je zanimalo šta će se desiti ako govorim jezik, ali zapravo, bilo je teže. Prvo, rezervisala sam let za Atlantu, a moj let kući je bio iz Njujorka. Imala sam tri nedelje da ubijem u međuvremenu, tako da sam otišla u sve gradiće u koje sam mogla na putu do Njujorka. Izabrala bih dva veća grada a manja sela bih birala odatle.

Trebalo mi je više vremena da počnem sa fotografisanjem u Americi, zato što su ljudi prvo hteli da čuju sve o mojim putovanjima i radu. Ali ja sam uvek nosila kameru sa sobom, i počela sa slikanjem što pre je bilo moguće. Čak i ako neću korstiti te fotografije kasnije, jako mi je bitno da se ljudi ne uplaše kamere i da se naviknu na nju.

Tvoj projekat In Between dokumentuje period promena kroz koje prolazi Egipat. Kako je taj ustanak promenio ljudima živote, prema tvom mišljenju?

Nisam bila u Egiptu pre revolucije, tako da je meni teško da to kažem. Dok sam radila na tom projektu više sam se usmerila na pojedince, a ne na politiku. Mislim da ima mnogo ljudskih priča za ispričati. U početku, osećala sam kao da je mnogo Egipćana bilo optimistično, i to ih je učinilo veoma otvorenim, iako to nije lako mesto za fotkanje. Ali drugi put tamo je bilo teže - neki Egipćani su mislili da sam špijun. Posmatrali su me kao stranca i mislim da to ima veze sa tim što su izgubili nadu. Nisam bila tamo od prošlog Maja, ali se plašim da i dalje ne gaje mnogo nade.

Čak i kad se baviš istraživačkim novinarstvom, ti si posvećena ljudskim pričama. Mislim na He Who Hopes is Crazy, kada si pratila porodicu u Srebrenici, u Bosni i Hercegovini.

Tamo sam, ustvari bila dve nedelje - to je bio zadatak za novine. Radila sam sa dva novinara koji su pratili ovaj sukob, i oni su me pitali da im se pridružim. Ali i dalje sam slikala na svoj način u tim izbegličkim kampovima u Bosni, gde sam provela jednu noć. Uvek se osećam čudno ako odem negde, ukradem svoju sliku, ispričam svoju priču a ne saznam ništa o tim ljudima.

Hvala, Bieke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu