Novi život za četiri nedelje

Prosvetljenje može da promoli svoju božansku glavu na mnogo načina. U mom slučaju, došlo je u obliku razglednice koju mi je neko ostavio ispod brisača na parkiralištu tržnog centra. Za samo 199 dolara, pisalo je, mogu da pohađam četvoronedeljnu radionicu „Optimizacije života", sastanke sa „istomišljenicima" jednom nedeljno, dve polučasovne telefonske konsultacije „koje će me izvesti na pravi put", snimke meditacija koji će me „održati na pravom putu" kao i opciono „čišćenje od koga ćete izgledati bolje i osećati se kao avion."

Odavno nisam putovala avionom, a pošto sam do kolena u naizgled beskonačnoj egzistencijalnoj krizi, 199 dolara mi je izgledalo kao mala cena za radionicu tog tipa, pa makar je organizovala firma pod imenom „Šik guru", i makar imala tako iritantan naslov kao što je „2015: osećaj se kao šef". Mislila sam da je prilično neverovatno da čitav život svesnosti može da ima ikakve veze sa tako tupavom frazom, ali hej – sazrevanje često dolazi sa najčudnijih mesta (Ili su mi barem tako rekli. Nisam sazrevala još od prvog mandata Džordža Buša starijeg, uglavnom iz protesta).

Moje kolege učesnici prve seanse radionice su svi bili komotno obučeni, premda simpatično. Njihovi namerno šljampavi slojevi odeće su činili da izgledaju kao da su sišli sa stranica kataloga modne kuće „Antropolodži". Pretpostavila sam da su ti slojevi predstavljali slojeve za koje su oni pogrešno mislili da su u njima. Nisam se osećala kao da sam među „istomišljenicima", već kao da sam usred kolekcije senzualnih šešira za sunce. Kao osoba koja bi pre umrla od gladi nego što bi otišla na branč, bila sam potpuno van svog elementa.

Dok su se predstavljali, nastavila sam da ih procenjujem, kao što mi je i inače običaj. To osakaćujuće, ophrvavajuće i uvek prisutno osuđivanje je bilo nešto za šta sam se nadala da će ovaj kurs umanjiti, jer je ono brana u mom životu, i prepreka do unutarnjeg mira. Pošto je kurs tek počeo, dopustila sam sebi da imam loše mišljenje o ženi koja je sebe opisala kao „kreativnu caricu".

„Raditi u grupi je magično", rekla je jedna od naše dve šamanke, žena sa istetoviranim lotusovim cvetom na ruci, kada smo završili sa predstavljanjem. Što više ljudi se nalazi u našem uglu, rekla je ona, mi postajemo sve moćniji. Bilo mi je teško da budem empatična za njena ostrašćena sanjarenja o sopstvu i kako ono utiče na dinamiku grupe. Na kraju krajeva, ja nikada nisam bila timski igrač. Odbijam da pripadam bilo kakvoj ljudskoj rasi koja bi mene prihvatila kao svog člana.

Biti „šef", obavestiše nas naši gurui, podrazumeva preuzimanje pune odgovornosti nad našim životima i delima, i nedozvoljavanje sebi da budemo žrtve (To je tačno: većina šefova nisu žrtve, već dželati. Probudite se, ovčice, i dignite se protiv korporativnih ugnjetavača). Rečeno mi je da mogu da postignem ovaj naizgled nemoguć cilj tako što neću dozvoliti da mi moć oduzmu stvari koje postoje van mene. Ali šta ću onda da radim sa tom prokletom moći?

Tema prve nedelje, „Oslobađanje od prošlosti", odvela nas je u prošlost sve do začeća (tamo gde život počinje, znate). Rečeno nam je da naša životna snaga ide tamo gde ide naš um. Povratak u prošlost je jedan vid našeg razvlašćivanja, što je imenica i osećanje koje itekako dobro poznajem.

Rečeno nam je da se zagledamo u sebe i razaznamo šta su naše priče, u smislu toga kako smo sebe definisali. Ako ostavimo po strani te priče, ko smo onda zapravo, pitali su. Strah od tog nepoznatog je ono što kontroliše naše živote, i čini nas samozadovoljnima i nesklonima promeni.

Moja priča? Ja sam izvinjenje koje hoda. Toliko često izgovaram frazu „Izvini što sam ovakva", da sam počela da stičem utisak da mi u stvari nije žao. Što ima smisla. Nema zbog čega da mi bude žao, jer ja nisam kriva ni za šta. Moja krivica je beskrajna, i uglavnom je ukorenjena u prošlosti. Ne mogu da budem pristojno, pomirljivo ljudsko biće, jer nisam tako odgojena. Barem to govorim sebi.

Ali govoreći da ne mogu da budem bolja osoba, ja sebe ograničavam. Živeći u prošlosti, nikada ne mogu da odem u budućnost. Rečeno mi je da svoju skeptičnost ostavim po strani i da idem jebeno dalje.

Kako su nedelje prolazile, počela sam da primam k znanju koliku moć moje samozadovoljstvo ima nadamnom. Treba li da pošaljem ovu pasivno-agresivnu SMS poruku? Treba li celo popodne da provedem ležeći u krevetu i govoreći sebi da sam osakaćena sopstvenim odugovlačenjem? Treba li i dalje da lamentiram nad činjenicom da je neko pre nedelju dana ušao sa psom u bar u kojem sam bila? Ne, ne i ne. Mada, decenijama sam radila takve stvari, jer mi je tako bilo lagodnije. Bilo mi je neizrecivo teško da pokušam to da suzbijem, ali i neophodno, ako ne želim da ostanem nesrećna do kraja svog nesrećnog života.

Pitala sam Đanu, jednu od gurua, zašto toliko osuđujem ljude. Ona mi je odgovorila da ja zapravo ne osuđem, već da sam intuitivna i osetljiva. Osećanja su mi preterano snažna, više nego kod drugih; kao takva, brzo upijam tuđa sranja. Kada osuđujem, radim to da bih se zaštitila, i da bih se osećala sigurno. Ali morala sam da shvatim da su tuđi problemi upravo to – tuđi problemi, bez značaja za mene. Predložila mi je mantru „Šta je moje, moje je, šta je tvoje, tvoje je."

Moja telefonska sesija sa Nadom, njenom istetoviranom družbenicom, bio je jednako prosvetljujući. Rekla mi je da misli da sam time što sam pohađala kurs pokazala da sam ranjiva; složila sam se da jesam. Sa moje strane je takođe ranjivo i to što priznajem da mi je njen savet bio od koristi. Meni je ranjivo da priznam da mi je kurs pod nazivom „2015: osećaj se kao šef" zapravo zaista poboljšao život. Mislim, ja sam jedan od najvećih mizantropa kojeg ste ikada upoznali. Leri Dejvis sa sisama.

U prvi mah sam Nadu i Đanu ocenila kao ludače, i na estetskom, i na ličnom planu. Učinila sam to da bih se distancirala i da me ne bi povezali sa nečim što sam smatrala za njihovo hipi sranje. Postupila sam tako da bih očuvala svoju sliku o sebi kao o skeptičnoj, inteligentnijoj i boljoj od žena koje žele drugima da poboljšaju živote. Ne samo da više nisam ljubitelj te slike o sebi, već moram i da kažem da mi nije donela ništa dobro. Naporno je biti toliko kritičan. I zbog toga želim to da promenim. Svakog dana napišem po knjigu.

Naučile su me da je prihvatanje postupaka i izbora drugih suvišno. Upijanje pretpostavljenih mana druge osobe je nepotrebno, jer one, u širem poretku stvari, nisu bitne – jedino što je važno je način na koji neko izabere da prihvati ovu beznačajnost. Ako ignorišeš sranja drugih ljudi, dobijaš priliku da se pozabaviš svojim. Lakše je razvijati se kada te ne sputava beznačajna negativnost. Ovo je istinski pozitivni egzistencijalizam, a ne plitka filozofija koju sam izmislila, verovatno pijana.

Način koji su Nada i Điana izabrale da promovišu svoju poruku naravno nije način koji bih ja nužno izabrala, ali to razvodnjava samu poruku samo do mere do koje ja to dozvoljavam. Spuštajući gard i slušajući, umesto da bezobzirno osuđujem, zapravo sam nešto naučila, i uprkos svemu, malo sazrela kao osoba. Na kraju krajeva, ko sam ja da sudim? Šta je moje, moje je, šta je njihovo, njihovo je.