​Vožnja najopasnijeg relija na svetu u folksvagenovoj bubi

Trkački tim "Pustinjski dingo" nikada nije osvojio trku Baha 1000. Nikada je čak nisu ni završili. Baha 1000 je najduži terenski reli na svetu, i "Pustinjski Dingosi" su jedna od svega nekoliko ekipa koje se trkaju u klasi 11. To je trkački termin za folksvagenove bube napravljene pre 1982. Zamisao portparola Burning Mana Džima Grema, Dingosi su šarena gomila, od šezdesettrogodišnjeg hašišara Denisa „Krastija" Langa, do Gila Medrana, koji prodaje klima uređaje i entuzijasta je za motocikle-četvorotočkaše. Ono što oni pokušavaju da izvedu svakog novembra je gotovo nemoguć zadatak. To je kao da pokušavate da pobedite na američkoj regati u čamcu na naduvavanje.

Kada mi je Tobi Frej, moj prijatelj i najmlađi Dingo, prvi put pričao o ekipi, nisam znao da li da mu verujem. Frej je hazarder koji bi učestvovao na takvom reliju, ali bilo mi je teško da poverujem da svakog novembra ide na zapad meksičkog poluostrva da bi prešao 1,600 kilometara u folksvagenovoj bubi.

„Toliko smo nesposobni da pređemo taj teren, zbog toga što smo klasa 11, da tu definitivno postoji određena doza ludila", rekao mi je. Zašto onda to radi? „Možda i zbog mačizma, u nekom manjem delu. Ali tako nešto ne možeš da doživiš nigde drugde". Nije morao mnogo da me ubeđuje pre nego što sam se zaputio u Bahu da budem sa Frejem i njegovom ekipom, i da pratim njihovu bubu tokom trke.

Frej je objasnio da su šanse Dingosa slabe. Već su se tri puta trkali u Bahi, i nijednom nisu bili ni blizu toga da završe trku. Ali tokom razgovora sa ekipom nedelju dana pre trke, počeo sam da verujem da bi ove godine zaista mogli da pobede. Osnivači Dingosa, Grem i Medrano, bili su neverovatno samopouzdani, i čak je i Freja obuzela nada kako se trka bližila. Buba je bila u sjajnom stanju i ekipa je imala razne tehnološke novitete u kolima; satelitske telefone, mobilni hot-spot, bolji GPS, i time će im komunikacija na ogromnoj stazi Baha biti olakšana. Ali dok je ekipa stigla do kontrolnog punkta, 320 kilometara od početka, sve je otišlo dođavola.

Nalazili smo se duboko na teritoriji istočno od Punta Koloneta, predivne brežuljkaste pustinje, prilično nalik severnoj polovini Baha Kalifornije. Bila je puna niskog grmlja, agave, peščanih vrhova i izgorelih rančeva, kada nam je Frej javio da su se on i njegov suvozač Sajrus Ruhi zaglavili. Bili su do članaka u blatu, na pola puta do vrha nekog brda, desno od jednog antenskog tornja. Toranj je bio jedini reper u beskonačnoj pustinji. Prošlo je 20 sati otkako je buba krenula iz Ensenade, i Pustinjski dingosi su prešli manje od šestine trke dužine oko 2,000 kilometara. Izgledalo je kao da je stvar gotova.

Čak Đani je proučavao GPS u „saburbanu" iz 1990, dok je njegov zet Medrano preko radio-stanice razgovarao sa Frejem. Kamionet je hitao po džombastoj, zemljanoj stazi, skrećući u grmlje da izbegne jame prefinjenog peska koji je podsećao na živi pesak i mučio učesnike trke po Bahi. Konačno smo ugledali mat crnu bubu, nasađenu na vrh nekog kaktusa, na padini blizu antenskog tornja. Prednji levi branik je otpao, a Freju je lice bilo prekriveno belom prašinom. Otvorio je haubu dok smo mu prilazili, i zakačio je kabl za vuču na zadnji deo „saburbana". Blato je bilo žitko, a brdo strmo, pa su točkovi kamioneta na trenutak zašlajfovali, pre nego što su povukli bubu na greben. Ali sa vrha brda smo videli da je spust bio pod uglom od 70 stepeni, a na kraju se nalazio još strmiji brežuljak koji je vodio do podnožja.

Frejev suvozač Sajrus Ruhi, koji je doleteo iz Virdžinije da pomogne i vodi beleške za svoju ekipu klase 11, mislio je da je vreme da Pustinjski dingosi smanje gubitke. Mislio je da bi bilo razborito odvući bubu na autoput 1, naći se tamo sa ostatkom ekipe, i otići kući. „Krljaćemo se još četiri sata, a ipak ćemo završiti na prikolici", rekao je Freju.

Ali Frej, nakostrešene plave kose i plavih očiju koje su se caklile na njegovom prašnjavom licu, nije hteo ni da čuje za odustajanje. „Krljali smo se devet meseci da bi došli do ovde!"

Oštro je gledao Ruhija, i duboko udahnu vreli, prašnjavi pustinjski vazduh. „Sam ću da ga vozim, jebote!"

U stvarnosti je Dingosima bilo potrebno više od devet meseci da stignu do tog pustinjskog brda. U decembru 2006, Grem – bistrooki, kovrdžavi pedesettrogodišnjak – i njegova žena Roksen su naleteli na dokumentarac „Preko prašine do zvezda", film koji je svetu predstavio trku Baha 1000. „Posle deset minuta filma, okrenuo sam se ka njoj i rekao, 'Ja moram da pobedim na ovoj trci',", rekao mi je Grem. „A ona je rekla, 'Ti ne znaš ništa o kolima'. Ja sam joj rekao, baš me briga, moram to da uradim."

Okrenuo je par prijatelja koji su, kada su pogledali dokumentarac, bili spremni da se oprobaju u tome koliko i Grem. Za 300 dolara su kupili šasiju jedne bube iz 1969, i jedanaest meseci kasnije, prva inkarnacija Pustinjskog dinga je stala na startnu liniju Bahe 1000, 2007. „To je bilo kao da kažeš, „Počeću da džogiram", a prvu stvar koju uradiš je da učestvuješ na dekatlonu na Olimpijskim igrama."

Upoznao sam Grema pre ovogodišnje trke, u njegovoj kući u Feltonu, u Kaliforniji, duboko u šumi blizu Santa Kruza. Pristao je da nas poveze u Meksiko svojim folksvagen kombijem iz 1985, i krenuli smo da puzimo ka Bahi jednog ranog nedeljnog jutra. Te večeri smo se sastali sa ostatkom ekipe u „Volmartu" u San Dijegu i na startnu liniju u Ensenadi stigli kasno popodne u ponedeljak, tri dana pre početka trke.

Centar Enesenade je bio sav nacifran – koka-kola stejdž, šator Monster enerdžija, gomila tezgi drugih sponzora su bili postavljeni oko kulturnog centra Rivijera del Pacifiko – ali konvoj automobila se provezao pored hotela punih vozača „Trofejnih kamiona" i uspeo se uz prašnjavo brdo u jugoistočnom kraju grada. Prošli smo pored nekih dotrajalih udžerica i par praznih parcela, pre nego što smo se zaustavili ispred kestenjaste kapije. Dingosi su stigli na imanje vlasnika jedne druge ekipe klase 11.

Istovarili smo kola, izabrali montažne krevete u dvospratnom smeštaju, a onda smo otišli na praznu parcelu preko puta, gde je član Dingosa, Krasti, parkirao svoju kuću na točkovima. Smestio se na ivicu oštre litice, koja je gledala na udžerice bez krova i nekoliko praznih parcela, i na kraju na jedno tipsko naselje. Seli smo u baštenske stolice na ivici litice, Krasti je pripalio džoint, i gledali smo kola kako prolaze.

Osam članova Dingosa su poslednja tri meseca svaki vikend provodili u Rouzvilu, Kalifornija, sređivajući svoj folksvagen da može da ide na trke. „Mi smo kao neki kolektiv marksista", rekao mi je Grem. Za manje od 70 sati, videće plodove svog rada.

U šest ujutru na dan trke, publika se okupila oko startne linije u centru grada. U narednih sat vremena, svakih 30 sekundi, po jedan kros motor će jurnuti sa startne linije, posle koje slede dve oštre krivine nalevo, jedna za drugom, pre nego što se preko jednog brežuljka sjure u isušeni, zemljani kanal. Kada poslednji motocikl krene, prvi od motocikala na četiri točka započinje trku.

Na imanju su Pustinjski dingosi su obavljali poslednje pripreme. „Trofejni kamioni", vozila koja koštaju po 750 hiljada dolara, sa amortizerima visine od jednog metra i sa helikopterskom pratnjom, krenuće u podne, za kojima kreću UTV-ovi, manje moćni kamioni, a zatim Bahine bube – slične klasi 11, ali sa friziranim motorima. Pustinjski dingosi poslednji kreću sa startne pozicije, u pola tri popodne.

Dingosi su kasnije tog jutra imali poslednji grozničavi sastanak pred trku. Grem je rekao pred grupom da su oni tim klase 11 koji niko ne može da pobedi, i izgleda da su se svi slagali s njim. Ali onda je jedan od Dingoa izneo raspored vožnje, a jedan drugi je izneo neverovatno nejasan plan pratnje vozila, pa sam počeo da se brinem. Pitao sam Gila Medrana da li je ova nehajna koordinacija deo plana, a on se iskezio. „Dobro došao u trkački klub Pustinjski dingo. Organizovani haos".

Dingosi su u karavanu sišli niz brdo do startne linije. Prvi par vozača Dingosa je uskočio u bubu, dok su Romi i Džen Frederik – koji su zajedno još od srednje škole i u međuvremenu su doktorirali – startovali „saburban", koji će oni voziti na prvoj deonici. Uskočio sam pozadi, i krenuli smo. Krastijeva kuća na točkovima i Gremov „folksvagen" kombi će se ponovo susresti sa bubom 320 kilometara niže na autoputu 1.

Kada smo ostavili Ensenadu iza sebe, jednospratne drvene kuće i tremovi su počeli da nestaju. Posle nekoliko milja, svud oko nas je bila pustinja, ne računajući poneki ranč ili auto-otpad. Sve pored čega smo prošli je bilo na prodaju. Sve je bilo golo i napušteno.

Zastali smo na prvom mestu gde je staza presecala auto-put, pored male vojne baze pod imenom Ohos Negros. Romi i ja smo otišli na pumpu da kupimo pivo, dok su moj fotograf i Džen otišli da gledaju „Trofejne kamione" kako prolaze. Lokalci su se okupili na malom ispustu iznad staze, dok je meksička muzika treštala iz obližnjeg džipa. Bio je to čudesan, miran trenutak, pre nego što je stigla poruka iz bube, preko satelitskog telefona, i razbila bilo kakav osećaj mira. „Pustinjski dingo se zaglavio u jami na stotom kilometru." Otrčali smo u „saburban", napravili polukružno skretanje, i požurili nazad na autoput 3. Na putu do Ohosa Negrosa smo ćaskali, ali na povratku smo se vozili u tišini. Ove godine, Dingosi je trebalo da pobede u svojoj klasi na Bahi 1000, ali stvari su već sad krenule po zlu.

Blizu stotog kilometra, Romi je oštro skrenuo ulevo na stazu, i nagazio gas. „Saburban" je žestoko poskakivao preko oštrog busenja i proklizavao po krivinama. Kada je Džen zgrabila naslon za ruke, presekao ju je pogledom. Na trenutak su ovi tridesetogodišnjaci delovali kao stari bračni par. „'Saburban' nije trkački auto", rekla je Džen. „Nemoj da ga pokvariš, dragi". On je zakolutao očima.

Par kilometara dalje, Đani, trenutni suvozač u bubi, ponovo nam je poslao poruku preko satelitskog telefona. Nalazili su se na „Magu 1", prvom boksu za točenje goriva, i bubi je curilo ulje. Romi mu je rekao da proveri ventil i zaptivač, i kada su ga promenili, auto je krenuo. Nekoliko minuta kasnije, Đani je javio: „Imamo problem sa ubacivanjem u drugu brzinu".

„Da li štekće?", pitao je Romi.

„Pomalo", rekao je Đani.

Romi se okrenuo ka meni: „To nije dobro".

U osam uveče, Romi je konačno dobio Grema satelitskim telefonom, i dogovorili su se da sačekaju i da promene menjač na „Magu 3", gde su ostala vozila koja učestvuju u trci bila parkirana. Parkirali smo se pored puta da sačekamo našu bubu, i gledali učesnike trke kako prolaze. Pustinjski dingosi su već bili blizu poslednjeg mesta.

Konačno smo ugledali bubu kako prolazi pored nas, i krenuli za njom. Đani je preko radija javio da i dalje ne mogu da ubace menjač u prvu brzinu, što je značilo da ne smeju da uspore. Buba je letela autoputem, i onda naglo skrenula ulevo nazad na stazu. Put je bio zemljana staza između farmi i udžerica, koja je vodila do jednog gradića. Nije bilo uličnog osvetljenja, samo širokog, zvezdanog neba, i krovnih, crvenih i plavih farova Dingosa. Bilo je divno gledati bubu kako leti 110 na sat preko džombastog terena, dok smo mi pokušavali da je sustignemo. Po prvi put sam zaista poverovao da Dingosi imaju šansu. Možda ne da pobede, ali da barem konačno završe trku do kraja.

Trkački auto je skakutao preko još žbunova, pre nego što se zaleteo u jednu veću džombu i poleteo. Gledali smo kako su točkovi bube poleteli sa zemlje, i onda je svo svetlo nestalo. Oštro prizemljenje ga je potpuno izbacilo iz našeg vidokruga. „Ovo je zamka!", povikao je Đani preko radija. Romi je smanjio gas i polako prešao preko prepreke.

Zamke su zanimljiv segment pogleda lokalnog stanovništva Bahe na ovu trku. U gradićima širom ovog poluostrva, Meksikanci prave improvizovane skakonice na stazi. „Trofejni kamioni" i motocikli naleću na njih i odleću u vazduh, što je veliki spektakl za gledaoce, koji tu kampuju i gledaju trku, uz pivo i roštilj. Postoje snimci na Jutjubu na kojima je prikazano kako najbolje napraviti skakaonicu, a ima i snimaka na kojima lokalci leže ispod rampe dok kamioni lete iznad njih.

Na nesreću, Folksvagenova buba nije napravljena da leti, i zamka za njih može da znači kraj trke. Ali vredi istraći da ne postoji zloba prema klasi 11. Svaki lokalac na kojeg smo naišli je hteo da se slika sa starom bubom, i poštovao je ludu odluku Dingosa da završe trku.

Buba nije mogla da krene u rastresitom pesku s druge strane zamke, pa smo je zakačili za „saburban" i vukli 100 metara do čvrstog tla. Đani i ja smo hodali iza auta. Osećaj beznadežnosti se ponovo pojavio, ali noć je bila topla i nebo je bilo puno zvezda. Nismo mnogo pričali dok smo hodali.

Upalili smo bubu na gurku i ponovo krenuli, posrćući poslednjih 20 milja do „Maga 2". Kada smo stigli tamo, ekipa je točila gorivo, dok je Džen telefonom razgovarala sa Gremom. Bili smo na 40 milja od „Maga 3", gde smo planirali da promenimo menjač, i buba je bila u lošem stanju. Romi i ja smo stajali iza kola, pokušavajući da ih upalimo na gurku, ali menjač je bio zaglavljen u drugoj brzini, i nije hteo ni da mrdne. Džen je uzalud pokušavala da ubedi ostatak tima da se vrate niz stazu i poprave menjač na licu mesta. Romi se okrenuo ka njoj i pokvikao, „Reci im da se vrate ovamo, ili mi odlazimo!"

U tom trenutku smo počeli da ljuljamo bubu, i konačno je pokazala znake života. Ako buba bude u stanju da stigne do „Maga 3", trka nije završena. Uskočili smo u „saburban" da je pratimo.

Dvadeset minuta kasnije, Đani nam je radiom javio da su potpuno izgubili napajanje. Skoro pola kilometara su se klizali niz put kao sanke, ali im je blagi uspon na kraju zaustavio napredovanje. Iskočili smo iz „saburbana" i sajlom za vuču zavezali bubu za kamionet. Nalazili smo se na 40 kilometara od „Maga 3", na krivudavom, neosvetljenom planinskom putu, a buba je bila potpuno mrtva. Morali smo da je šlepujemo do kraja puta.

Ja sam ćutao na zadnjem sedištu „saburbana", i zamišljao kako se buba survava sa litice, povlačeći kamionet sa sobom. Ali Romi je bio opušten za volanom. U svaku krivinu je ulazio sa 50 na sat, sigurno držeći široki kamionet na putu, sa zategnutom sajlom za vuču. Pokušavao sam da zamislim čvor kojim je Dingo vezan za „saburban", i molio sam da je čvrst.

Ova vuča je, više nego bilo šta što se te nedelje dogodilo, istakla čudnu mešavinu ljudi koji čine trkački tim Pustinjski dingosi. Đani i njegov suvozač Medrano su sa severa Kalifornije, ali otežu dok govore, konzervativni su i obožavaju svoje kamionete. Romi i Džen su potpuno drugačiji, oni su redovni na Burning Manu, i doktorirali su na Berkliju. Ali na tom pustom planinskom putu, zatočeni u svojoj nemoćnoj bubi, Đani i Medrano su imali potpuno poverenje da će ih Romi i Džen odvući na bezbedno.

San o osvajanju Bahe 1000 u folksvagenovoj bubi iz 1969. je sastavio ove potpuno nekompatibilne likove koji su krenuli na put, poverivši jedni drugima svoje živote. Posle 45 minuta, „saburban" je stao na pumpu pored „Maga 3", vukući Pustinjskog dinga.

Ljudi u šatoru BF Gudrič guma, pa i svi ostali vozači i radnici na stajalištima na Bahi 1000, bili su mnogo sličniji Đaniju i Medranu, nego Romiju i Džen. Frej, rodom iz San Franciska, mi je rekao. „Odeš na neku trku i u boksove, i vidiš zastave na kojima piše „Tražimo Gorovu ostavku", „i moraš da se zapitaš, šta to uopšte znači?" I kada su Romi i Frej, sa kojim smo se našli u boksu, počeli mukotrpan posao vađenja motora, pratili su ih neki sumnjičavi pogledi.

Medrano i Đani su pokušavali da pomognu, ali su bili isuviše bunovni da bi mehaničarski posao obavljali efikasno. Proveli su 10 sati u kolima, i teško se borili za svaku od 156 pređenih milja. Umesto toga, počeli su da pričaju svoje anegdote sa trka. Terenske trke su timski sport, ali u isto vreme i savim ličan poduhvat. Veći deo trke, vozač i suvozač su suočeni sa akcijom punom adrenalina, daleko od svoje ekipe. Većina onoga što se dogodi na stazi se svede na glasine, i Medrano i Đani svaki put promene svoju priču kada pričaju o prvobitnom kvaru. Po prvoj verziji, zaglavili su se u blatu posle neuspešnog pokušaja da preteknu jedno drugo vozilo klase 11. Dvadeseta verzija priča je bila da nisu mogli ništa da učine da to izbegnu.

Motor je konačno montiran, i Dingo partneri Ruhi i Frej su seli u kola. Geslo cele te nedelje je bilo „glatko je brzo, čuvaj auto", ali Dingosima treba mnogo više od toga da bi imali ikakve šanse da završe trku pre nego što istekne krajnji rok. Frej je nagazio na gas i buba je poletela iz boksa.

Romi je ugasio cigaretu, i svi smo otvorili piva. Posle osam sati uspona i padova, menjač je popravljen i konačno smo mogli da odahnemo. Bilo je jedan ujutru.

Ostali učesnici trke su bili okupljeni na maloj zemljanoj parceli u blizini „Maga 3". Ja sam izašao iz vreće za spavanje, i legao na ivicu kamp kućice, pokušavajući da se utoplim u ledenoj pustinjskoj noći. Posle par sati drhtanja, onesvestio sam se. Probudio sam se u 6 i 15, zviznuo energetski napitak i gledao izlazak sunca.

Prethodne noći sam bio toliko isrcrpljen, da nisam primetio gde smo se parkirali. Ali kada se razdanilo, shvatio sam koliko bizarno odmorište smo izabrali. Pusta parcela je bila zasuta đubretom i sprženim šibljem, a desetak metara levo od nas se nalazio ogroman krater. Pored nas je prošao neki tinejdžer koji je nosio kesu punu školjki, koje je želeo da nam proda. Bili smo kilometrima daleko od okeana.

Onda nas je pozvao Rohi, i rekao nam da su se trajno zaglavili nasred peščanog brda kod Punta Koloneta. Jedini reper na horizontu je bio jedan antenski toranj. Popeli smo se u „saburban" i krenuli da još jednom spasimo bubu.

„Sam ću da je vozim, jebote!", izdrao se Frej na Ruhija, pod senkom radijske antene. Seo je na vozačko sedište bube, i nesmotreno jurcao jedno pola milje, pre nego što je konačno priznao da je besmisleno nastaviti. Našli smo se na auto-putu 1. „Pa, već smo jebeno izgubili", rekao mi je Frej. „Hoćeš da se provozamo?"

Obukao sam Ruhijevo trkačko odelo i vezao se na suvozačkom sedištu, dok nas je „saburban" pratio do benzinske pumpe u Punta Kolonetu. Čak i na asfaltiranom auto putu, možeš da osetiš i najmanju neravninu na putu. I nema šoferšajbne, pa me je sitno kamenje i šljunak pogađalo pravo u vizir kacige. Tokom vožnje sam počeo da shvatam zašto Dingoi rade to što rade. Baha 1000 u vozilu klase 11 je zaista prava avantura. To je potuno drugačiji univerzum – dečiji svet pravljenja tvrđava, letnjih kampova i međusobnog izazivanja. Drhtao sam od adrenalina kada smo stali ispred male radnje koja prodaje takose, pored benzinske pumpe.

Ruhi je otišao da kupi pivo, dok smo mi stajali oko kola. Neka mala deca su dotrčala iz grada, traćeći nam „kartice heroja" – sličice sa logoom i slikama ekipe – i autograme. Frej je vozikao decu po parkiralištu, dok sam ja na lošem španskom pokušavao da objasnim da su Dingoi odustali zato što je točak otpao sa kola. Dingoi su izgubli trku, ali za ovu decu, bili su apsolutni heroji. Njihovo uzbuđenje je bilo zarazno.