Pokušala sam da se ubijem iako to nisam stvarno želela

Kada si roditelj, jedan od najvećih strahova je pubertet tvog deteta. Izgleda. Moja najbolja drugarica je pre neki dan sa mnom razmenila najveći strah: dok gleda sopstveno dete koje se menja, najcrnje misli joj prolaze kroz glavu i zna da je u pravu – i jeste. Obistinjuje se polako ona: "Ne daj bože da ti se dogodi ono što roditelj pomisli."

Sva čula su joj pojačana, i treba da budu, osluškuje, posmatra, ispituje, nadzire, posmatra, dok istovremeno grli i ljubi to dete koje polako postaje noćna mora – dete u pubertetu.

Dok sam je slušala izbezumljenu, da sve bude crnje, prisećala sam se sebe u pubertetu, ne zato što imam dobro pamćenje, već zato što je bilo užasno, i zato što sam bila u groznom stanju tih četiri, pet godina. Od preranog seksa, do valjanja u sopstvenoj povraćki, uvek sam želela da budem blizu smrti – i bila sam.

Mislila sam da sam najružnija, najdeblja (iako nisam bila), da me svi, bukvalno svi mrze, roditelji su mi bili neprijatelji, danima sam ležala u krevetu buljeći u plafon, plakala – na sve to sam vodila i dnevnik koji me danas još bolje podseća na pakao "cveta mladosti". U to vreme sam, a verujem i vi, bila okružena sa bar nekoliko sličnih sapatnika koji su se osećali slično. Oni se, naravno, vođeni istim mračnim hormonima, nisu trudili da mi bude bolje, nego su i sami u svojoj povraćki želeli da potonu zajedno sa mnom.

Imala sam najbolju drugaricu u to vreme, istih godina. Jednom prilikom sam joj rekla da želim da nestanem. Ona je, razumeći moj "bol", donela tablete njene mame, ono klasično, "da mi učini". Bila je divna, mislim, to je stvarno divan gest s obzirom na to da je bila u istom sranju kao i ja. Ona nije bila poremećena, kao što ni ja tada nisam bila, samo je prolazila kroz loš pubertet, baš kao i ja, ako se to uopšte tako kaže. Da budem iskrena, imala sam isuviše malo godina da bih bila svesna toga da sam ustvari htela da se ubijem, a previše da bi roditelji bdili nad svakim mojim korakom. I tako sve može da ode dođavola.

Nemajući svest da sam i stvarno mogla zauvek da nestanem, popila sam te lekove koje mi je donela drugarica, zajedno sa još nekim koje sam našla u fioci. Ne sećam se koliko ih je bilo, ali dovoljno da pomislim da je to to. Mama i tata nisu bili tu, i znala sam da neće doći još neko vreme. Popila sam lekove, legla u svoj tinejdžerski krevet bez ijedne jebene suze. Još tada je trebalo da znam da neću da se ubijem koliko god da sam umišljala da želim. Prokleti, prokleti hormoni.

Sledeće čega se sećam je da me je potpuno mokru od znoja probudila mama rečima: "Jel tebi dobro"? To je bilo dvedeset i nešto sati kasnije. Spavala sam toliko, to jest, na toliko vremena su me odvalile tablete za spuštanje pritiska. Rekla sam da mi je dobro, i dalje omamljena. Nije imala pojma, niti je bilo šta sumnjala. Kasnije će se ispostaviti da je krišom čitala moje dnevnike i da će da mi jebe kevu zbog toga, kao i zbog šifrovane zabeleške o prvom seksu. Možda nije imala pojma da sam htela da se roknem, ali jezik šifara je očigledno savladala.

Nisam više pokušala ništa slično. Ne računam malo seckanja po rukama i epidemiju gašenja pljuga po rukama i nogama, ponosna tada na idiotske okruglaste ožiljke po telu. Ne sećam se više kako sam izašla iz paklenog puberteta, mada se sećam da je njegov bolji deo bio pred kraj, kad samo želiš seks i da se vataš sa dečkom gde stigneš.

Dvadeset i nešto godina kasnije ne mogu da kažem da ću ikada da budem spremna za pubertet svoje buduće dece. Zastrašuju me Fejsbuk, Tviter, Instagram, Tinder i ostali jahači i pomagači pubertetske apokalipse u 21. veku. Jezik šifara znam, znam da hendlujem sa pasvordima barem dok budu još dovoljno glupi da skapiraju.

Izvinjavam se svim dobromislećim savetodavcima, ali ja toj svojoj budućoj deci neću da verujem, barem ne neko vreme. Razrogačeno ću pratiti svaki korak koji mogu da ispratim, iako ni to ne garantuje sprečavanje zatezanja omče oko vrata svima nama zajedno.

Pogledajte VICE film o šumi za samoubistva u Japanu