PREMIJERA: Novi spot Ane Ćurčin i intervju za VICE

Prošlo je nekoliko godina otkako sam upoznala devojku sa dugom plavom kosom i gitarom u Beogradu. U to vreme je došla iz Moskve i čula sam kako dobro svira i peva.

Puno puta smo se preplitale u gradu, Ana je već imala koncerte, sedeli smo u prvim redovima. Nekad smo uz piće pričale o tome kako je teško doći do albuma, slušale demo snimak sa mobilnog telefona, pričala je o novom bendu. Danas se kupuju karte za prve redove na njenim koncertima i željno iščekuju novi nastupi. Melanholični, zreli glas Ane Ćurčin i njene pesme konačno dobijaju prirodno mesto na muzičkoj sceni u Srbiji njenim prvim albumom koji izlazi u decembru.

Uz VICE premijeru spota za novu pesmu Remain Calm, razgovarali smo sa Anom o albumu, o Amerikani, za koju kaže da već tri godine pokušava da odgovori otkud u tom muzičkom žanru, ali se "odgovor vremenom menjao."

VICE: Ćao, Ana, novi, spot, a uskoro i prvi album. Konačno. Da li si uzbuđena?

Ana Ćurčin: Jao, jedva čekam. Uzbuđena sam, nestrpljiva sam, ludim i radujem se, sve u isto vreme. U trenutku u kome se album približava i pesme dobijaju novi oblik, nisam više sama i delim to uzbuđenje sa Goranom Antovićem (koji sa nama vodi ceo proces snimanja i produkciju), Markom Cvetkovićem, Blagojem Nedeljkovićem i Goranom Grubišićem, a sada i Markom Milatovićem koji miksuje. Zajedno smo aranžirali pesme, zajedno sviramo. Delim to i sa Ivanom Lončarevićem, Dušanom Strajnićem, Svetlanom Đolović jer izdajemo pod našim lejblom Pop Depresija i jako mi je drago da su oni, koji su uz nas, kantautore, od početka, sad i na taj zvanični način tu.

PREMIJERA: Novi spot za pesmu Remain calm

Zadržimo se još sekund na spotu. Nije da brojim, ali ovo je treći. Opet si u prirodi. Ovaj spot na neki način meni deluje ka nastavak posle Cut loose i I can't. Kao izvezna gradacija, do - mira. Od "Pusti", preko "Ne mogu", do Ostani mirna/an. Molim te reci mi da ima smisla ovo što pričam.

"Pusti! Ne mogu.. Ostani mirna". Naterala si me da zamislim taj "dijalog" i nasmejalo me je to! Drago mi je što imaš utisak da postoji neki kontinuitet. Spot je režirala Milica Tomović, snimao je Igor Marović, a sa materijalom i svima nama se u montaži izborila Jelena Maksimović.

Parafraziraću šta je htela da kaže: spot je inspirisan završetkom leta, odlascima bliskih ljudi, željom da se određeni trenuci u našim životima ponove i načinom beleženja naših uspomena. Milica je želela da radi sa glumicom Milicom Stefanović, što se odlično uklopilo jer smo nas dve cimerke i otuda i ona u spotu. Anta, sa kojim sviram u bendu i pravim album, privukao je Milici privukao pažnju na lajv snimcima sa koncerata, tako da mi je drago da je pristao da bude i u spotu. Nadam se da ćemo vremenom praviti i spotove sa celim bendom.

Za direktora fotografije pozvala je Igora Marovića, koji je, kada je Milica opisala kako spot treba da izgleda, znao tačno o čemu govori jer dele sličan sentiment. Vizuelno su zamislili spot u siluetama, svitanjima i sumracima, ali je to ispalo teže nego što smo mislili, pa smo na kraju odlučili da spot snimimo u šumi. Shvatili smo da su lokacije i dinamika troje aktera ono što čini spot, tako da smo proveli neko vreme tražeći savršenu šumu i reku i na kraju sve snimili u Crvenki i našim stanovima. Ceo spot smo radili bez rasvete, želeli smo da iskoristimo prirodno svetlo, tako da je pozicija sunca diktirala koju ćemo scenu u datom trenutku snimati i mislim da se to isplatilo.

Da li pišeš pesme u prirodi?

Da, dešava se. Uz prirodu vezujem neki mir, dodir sa sobom, koncentraciju, slobodu, i to su neka stanja iz kojih može da nastane pesma. Sama, u prirodi – mislim da je to super okolnost za neku pesmu. Dodaj još i neku "dramu" i možda nastanu i dve!

Koliko dugo radiš na jednoj pesmi?

U poslednje vreme se dešavalo potpuno spontano, u nekom nasumičnom trenutku u gradu mi "naiđe" neka stvar pa je zabeležim na telefonu, ali ostatak procesa razrađujem u studiju, kada probam. Zavisi od pesme. Na nekim pesmama mogu da radim jako dugo ali da se ipak nekako ne dese. Neke uradim jako brzo i jednostavno "legnu". Sa nekima se par meseci vozim, razrađujem, menjam. Uzimajući u obzir da album ne izlazi već dve godine, neke sviram godinama i tek sam ih kasnije uobličila sa bendom. Evo, na primer, na Remain Calm radim od 21. godine, kad sam je napisala na jednom letovanju sa prijateljicom u Rovinju, a tek danas, devet godina kasnije, ta pesma dobija "finalni" oblik. Jedva čekam da taj oblik ponovo menjamo u live nastupima.

Kaži nam nešto o novom bendu i vašoj razmeni ideja i energije.

Drago mi je da nisam sama.

Bend se postepeno formirao i drago mi je da je sada baš takav kakav jeste. U procesu traženja muzičara i izraza za pesme prvenstveno me je Nemanja Mosurović, sa kojim smo radili I Can't i Cut Loose naveo na Marka Cvetkovića i Gorana Antovića. Od trenutka kako smo krenuli da radimo zajedno, oni su zaista osetili, podržali i pomogli mi da usmerim dalje svoju muziku, da napravimo zajednički izraz. Prvenstveno, što je meni bilo jako važno, nisu insistirali da menjam nešto u sebi ili realizaciji, nego da gradimo našu zajedničku energiju. Goran Grubišić se uključio na moju inicijaitvu kada smo radili rešenja za pesmu i žao mi je što zbog dinamike rada i toga što ne živimo u istom gradu nije bilo moguće da bude i u bendu. Tu je uskočio Blagoje Nedeljković, kog je Marko doveo i to je profunkcionisalo. Na momke mogu da se oslonim i to mi je nekako i u životu i u bendu važno.

Fenomenalna je ova Niljangovska usna harmonika na kraju pesme Remain calm. Iako je ona takođe sad već neodvojivi deo tvog tela i muzike, u čijoj muzici je najviše voliš?

Pa, uvek padam na harmoniku Brusa Springstina. Mislim da sam se u jednom periodu života ipak mnogo "otrovala "njegovom muzikom. Doduše, usnu harmoniku zaista imam samo u jednoj pesmi na albumu.

Koliko je pesama na novom albumu? Da li si napravila više materijala nego što je ušlo na album i šta se dešava sa pesmama koje su "odbačene"?

Na albumu će biti 13 pesama. Dodala bih odmah još, jer su neke već spremne i volela bih da ih se "otarasim". Želja mi je da ih već na proleće zabeležim. Neke jesu odbačene, ali su neke stare i zadržane. Na album su ušle nove pesme koje su napisane u proteklih godinu dana (Keep quiet, Anxiety, Princess).

Nisam razmišljala o ovom albumu kao konceptu, mislim da sam nekako pokušala da poređam pesme u neki vremenski kontinuitet, to je, rekla bih, i neki period odrastanja i raznih aspekata tog procesa, od traženja identiteta, raznih strahova,(kojih priznajem ima baš puno od pesme do pesme), traženja i naravno (inspirativnih) raskida. Otuda i naslov albuma "Sketeches of belonging". Važno mi je bilo da na album uđu i nove pesme, koje su vezane za ovaj trenutak sada, i da se uvežu sa tim nekim stanjima od pre desetak godina, kao i onim bližim sadašnjosti.

Kakva je uloga muzičkih producenata u nezavisnoj pop i rok muzici kod nas danas? Da li si imala producenta na ovom albumu i kako si ga/je odabrala?

Najbolja stvar koja se desila kroz razne mučne procese rada na albumu je to što je Goran Antović odlučio da na sebe preuzme i tu veliku ulogu producenta na albumu. Pronašao je divan pristup da zabeležimo pesme i približi mi se u tom procesu. To se prvenstveno odnosi na to da smo prvo snimali "ogoljene" pesme, kakve ih izvodim kada sam sama, a zatim gradili ostalo. Meni je njegova uloga vrlo značajna. Proces snimanja materijala i lajv izvođenja su zaista potpuno različiti. Meni je sve to bilo novo, iako jesam nešto i ranije snimala, ali ne na ovaj način. Velika je uloga producenta, mnogo znači to kako se pristupa pesmama, ali i izvođačima.

Živela si dugo u Rusiji, došla u Beograd i postala jedna od zvezdi Amerikane. Da li misliš da tvoj život u Rusiji ima bilo kakve veze sa tvojom dušom i sa onim što sada izlazi iz tebe kroz pesme?

Živela sam u ludoj Moskvi, sigurno je to ostavilo veliki trag u meni. I dalje pokušavam da reflektujem sve to, jer sam dosta vremena posvetila tome da po povratku ponovo pronađem sebe ovde, pa je u tome bilo raznih otkrića, među kojima je i muzika. Ali, možda ta melanholija ima više veze sa mojom natalnom kartom. Rusija je to možda samo malo dodatno oblikovala.

Prvo sam mislila da moram da opravdam to nešto što se zove Amerikana, ali, iskreno, nisam se ni na šta odlučivala, niti sam se bavila time da li je to Amerikana ili nešto drugo. Nisam razmišljala ni o korenima, posebno jer samodrasla u Rusiji, što tek nema veze s Amerikanom.

Sa druge strane, američki folk i rok smo slušali u različitim oblicima u popularnoj muzici - na svakom jeziku čujemo je na drugačiji način. Mislim da me je dosta odredila gitara, intuitivno me vuče na te "amerikana" muzičke žanrove koje sam volela da slušam kao mlađa (Brus Springstin, Trejsi Čepmen), pa se to evidentno odrazilo na mene. A kada su autorke i autori u pitanju, tu je lista zaista ogromna i konstantno se menja, uvek me neko drugi inspiriše.

Često viđamo tvoje ime na aktivističkim događajima, jedna si od mlađih simbola devojkama i ženama i rado te zovu da nastupaš na skupovima koji za temu imaju prava žena i borbu protiv nasilja nad ženama. Koliko ti je to važno?

Važno mi je zbog mnogo stvari. Otkako sam na muzičkoj sceni evidentno je da ženskih kantautorki, bendova i izvođačica ima značajno manje. Moj nastup i želja da sviram na aktivističkim događajima nisu vezani samo za muziku već i za to da je ta sloboda i želja za izrazom vezana za prevazilaženje raznih stega i strahova, a nasilje nad ženama je neki najgori oblik toga i pretrpele smo ga maltene sve na ovaj ili onaj način. Meni je trebalo dosta vremena da se oslobodim, da uopšte poželim da sviram javno, kao i da to zapravo uradim. Takođe, organizacije koje prave te događaje prepoznaju moju muziku i meni pružaju podršku, što zaista mnogo znači.

Kako do sada izgledaju tvoja muzička putovanja i turneje na kojima si bila?

Dosta su različita. Letos sam imala malu ex-Yu turneju: putovala sam kolima, preko Sarajeva sam se spustila na more, svirala sam u Mostaru, pa na Pitchwise feministickom Festivalu u Sarajevu i u Budvi na Festivalu Novog Talasa sa bendom. Zaista mi je divno kako se takvi različiti događaji spoje u jedno iskustvo, što imam priliku da se upoznam sa regionom i novim ljudima. Ponekad putujem potpuno sama, i to ume da bude super, ali i jako naporno. Zavisi od toga kako me dočekaju, kako publika reaguje i koliko imam snage da teglim svoju opremu i stvari jer mi je to ponekad više mentalno nego fizički naporno.

Nedavno sam imala priliku da sviram na nekoliko mesta u Berlinu, to je takođe potpuno novo iskustvo. Zanimljivo mi je bilo da vidim na koji način muzika tamo funkcioniše i upoznam se sa jednom potpuno novom publikom. Ranije sam putovala sa Dukatom Stray Doggom po Evropi gde smo izvodili zajedničke pesme, ali ovog puta sam bila sama i jedva čekam nove svirke. Imam utisak da ta distanca u svirkama u "inostranstvu" s jedne strane otežava, ali je sa druge strane osvežavajuća i sviđa mi se predstavljanje potpuno novoj publici. Čekaju nas koncerti u januaru sa bendom u Beogradu i regionu, i radujem se, nadam se, razvoju iskustva sa bendom.

Koje je osećanje, ako možeš da ga izdvojiš, koje određuje atmosferu ove ploče, i da li si zadovoljna kako je sve na kraju ispalo?

Pored već pomenutog vremenskog kontinuiteta, rekla bih da je to neki osećaj pripadnosti koji se provlači kroz sve pesme. Da li ga tražim u sebi ili okolini, u odnosima ili samoći, moguće je da je to osećanje koje zaokružuje sve pesme.

Biću jako srećna kada zaista objavimo album, kada ga fizički budemo imali u rukama. Sve traje već par godina, pa dok se to ne desi i ne prođe određeno vreme neću moći sve sasvim da sagledam.

Ko su tvoji muzički heroji i heroine, i da li postoje autori koji su te formirali na određeni način koji prepoznaješ dok pišeš, sviraš i komponuješ?

Mislim da se to vremenom stalno menja. Muzički izraz može da bude nešto što je kod mene do sada bilo jako intuitivno i neosvešćeno, ali i da kroz vreme to mogu da menjam. Ne bih menjala intuiciju, ali bih radila na osvešćenosti. Polako tek učim kako da gradim svoju muziku, ali prvenstveno sebe, pa da se to mozda desi i u muzici. Hajde da me pitaš ponovo kroz godinu/dve, možda i više.

Tvoja muzika zvuči veoma intimno i iskreno. Koliko se tvoj privatni život i stvarnost zaista reflektuju na tvoju muziku?

Mislim da se u potpunosti reflektuju, ali da možda i neke stvari na neki način skrivam. Mislim da zasad ne mogu da pobegnem od toga, a pitanje je i da li želim. Baš to što mogu da iniciram te emocije svaki put jer su zabeležene u pesmama me vozi, drži i motiviše da radim. Meni je zaista, zasad, ta emocija nekako najveći fokus u pesmama i u muzici uopšte, jer je to ono što mene dotakne kada čujem neku pesmu, i bez toga možda ne bih ni umela da pevam.

Hvala, Ana!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu