Srbija nije zemlja za nas debele ljude

Debeli ljudi, i oni koji se tako osećaju, znaju da biti debeo nije nimalo lako. Tu ne mislim samo na svakodnevne fizičke teškoće sa kojima se svako od nas "sa teškim kostima" suočava u životu, i o kojima želi ili ne želi da priča.

Bez obzira da li neko ko je život proveo u neprestanom podizanju pantalona i vraćanju odbeglog mesa pod odeću na kraju prihvati sebe ili se povuče u sebe ili se pravi da je prihvatio sebe, svako od nas zna šta otprilike znači, na primer, "debelo saginjanje" - pokret kojim podižeš nešto sa poda: jedna noga polukorak napred, blago savijanje ispružene noge i savijanje u struku.

Ili vezivanje pertle sa strane, odnosno kada savijeno koleno gurneš, na primer, udesno, a torzo ulevo da bi mogao da dohvatiš vrhove pertli i vežeš ih onako sa strane. Ili kako je užasno non-stop vruće bilo kad i bilo gde kad je više od 10 stepeni, a pogotovo kada si u pokretu. Ili kako je to kad znaš da su ti carske aktivnosti poput vožnje bicikla, rolera ili bandži džampinga nedostupne. Ili zašto u stvari voliš kežual odeću za muškarce ili velike ešarpe i marame za žene. Da, da, volim militari stajl i kežual oblačenje. Nema to veze sa tim da jedino militari šopovi prave 4XL ili 5XL majice i dovoljno široke pantalone da uđem u njih. Ma kakvi, to je moj izbor.

To su samo neke od fizičkih teškoća, a one su lakši deo bivanja debelim. Daleko lakši.

Kao i, pretpostavljam, svako ko je drugačiji, debela deca se praktično od socijalizacije sa drugom decom nalaze na udaru šale. Što je normalno i ljudski i očekivano, ali je problem kako sa time izaći na kraj i kakve će to posledice ostaviti u formiranju karaktera.

Ja sam, verovatno, imao sreće. Još od obdaništa sam pokušavao da sledim savet koji mi je majka dala: "Što se više nerviraš, to će više da te zezaju". Trudio sam se da ne pokazujem koliko me sve peckanja i zadirkivanja pogađaju i nerviraju, a već negde krajem prvih razreda osnovne škole sam dobio i visinu uz težinu.

Nešto posle toga sam otkrio i da postoje sportovi u kojima debljina može itekako da se iskoristi. A kada sam u tinejdžerskom dobu počeo opsesivno sve da čitam i razvio vrlo pogan jezik, što se nadovezalo na veliko, aktivno i fizički snažno, iako amorfno, telo, nekako je okolina prestala da me zeza. Kažem da sam imao sreće, jer sam kasnije tokom života upoznavao gomile debelih ljudi koji su postali introvertni, asocijalni, povučeni od ljudi. A svi smo razvili vrlo težak oblik nesigurnosti u sebe, na kome je trebalo debelo raditi.

Ali ni to nije najgore. Ne. Jer živimo u Srbiji, a Srbija, vidite, nije zemlja za debele ljude. Za mene najgori deo toga što si debeo u Srbiji je činjenica da svi, ali apsolutno svi ljudi koji postoje ovde u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Prijepolju, Kruševcu, Somboru, Zrenjaninu, Šapcu, Kladovu, Pirotu, Dimitrovgradu… ma upišite sami; dakle, svi rade tri stvari:

1. obaveštavaju vas da ste debeli;

2. daju sebi za pravo da slobodno sa vama dele svoje utiske o vašem telu;

i 3. a već pizdim i pre nego što sam napisao, dakle, 3. savetuju vam kako da smršate.

I tako svakog dana. Ne, svakog, baš svakog dana koji provedete među ljudima, desiće se jedna od te tri stvari.

I dok za prijatelje mogu da razumem da je u pitanju briga i iskrena želja da vam pomognu (volim vas), zaista ne mogu da shvatim šta navodi kasirku, poštara, čoveka koji sedi pored vas u autobusu, lika na utakmici, prosjaka na Zelenjaku ili pandura koji vas legitimiše da priča o vašem telu.

Neki od prijatelja koje poznajem decenijama znaju već za moje faze, znaju zašto sam u operativnih i za mene laganih 110 kila, ili znaju šta mi se dešava kad dođem do 150. I znaju da ja znam da oni sve to pričaju iz najbolje namere i ne ljute se kada na pola njihovog najnovijeg saveta počnem da nemelodično brujim i pevušim zatvorenih usta. Znaju da ne radim to iz obesti, već iz prostog razloga: sve sam to već čuo. Više puta.

Jednostavno, imam 41 godinu, debeo sam manje-više čitav život i logično je da sam probao šta-hoćeš i šta-god-ti-padne-napamet od dijeta, čuo svaki savet i svaku teoriju koja otprilike postoji. A nedostatak inteligencije kod ljudi sa kojima se srećem je ono što me ubedljivo, ali ubedljivo najviše nervira. U Srbiji kao da niko ne gaji ni najosnovniju dedukciju, kad o manirima ne možemo već da pričamo. Kako osoba koja je dobrih 15 godina mlađa od mene i nema problem sa kilažom ne može da skapira da kad me upozna ne treba da kaže: "E, znaš šta najviše utiče na debljinu? Jednostavno, ne treba da jedeš uveče, malo se više kreći i videćeš kako ćeš da smršaš", a da je, naravno, niko ni iz daleka nije ništa slično pitao ?

Šta u glavi ima kasirka u prodavnici koja mi kuca robu i kaže iz čista mira: "Moj muž je pio neki amazonski čaj (recimo), izgubio je 20 kila"? Kakav odgovor očekuje potpuni stranac koji ti na ulici priđe dok uništavaš gurmansku pljeku i kaže "nikada nećeš smršati uz takvu hranu"? Zašto koleginica koju znam na poslovni "Dobar dan" u prolazu misli da je okej da se glasno zabezekne i ispusti jedan "hiiiiiiiii" kad me slučajno sretne u poslastičarnici dok jedem šampitu?

Ljudi jednostavno ne mogu da shvate: moje telo nije vaša stvar. To što je moja slabost vidljiva i uočljiva ne znači da o njoj želim da pričam sa vama, a pogotovo ne znači da vi imate ikakvo pravo da sa mnom pričate o tome i očekujete ne znam kakvu zahvalnost.

Dobro, ovde neću pominjati neke bivše ili sadašnje devojke u čiji repertoar spada sakrivanje čokolade (koju ne jedem), sipanje pola tanjira "jer mi je to dosta" ili bukvalno hvatanje za podlakticu dok približavam kašiku ustima.

Iako sam rekao da razumem prijatelje, ne znači da ih podržavam, a naročito ne drugove i prijatelje koje nisam dugo video (opet, sve vas volim, ne mogu zamisliti bolje prijatelje od vas). Ako nekoga nisam video nekoliko meseci ili godina, a u međuvremenu sam nabacio kilažu, sa 99 odsto sigurnosti mogu da predvidim da će jedno od prvih pitanja biti "što si se ugojio?", a sa 100 odsto sigurnosti znam da će stari prijatelj izneti briljantnu opservaciju nedostupnu smrtnicima: "Ugojio si se". Istina je da to mnogomanje nervira nego kada dolazi od poznanika ili potpunih stranaca, ali i dalje iritira.

Mada, iskren da budem, u jednom jedinom slučaju u životu taj potez je imao blagotvorni uticaj na mene. Kada mi je iznenada umro otac (od odlaska u bolnicu do TOG poziva iz bolnice prošlo je manje od tri nedelje) i kada smo postavili sve što treba za oproštaj, stao sam ispred kapele da dočekam ljude koji dolaze na kremaciju. Prvi je, naravno, došao jedan od mojih kumova, čovek koga poznajem bukvalno 35 godina, praktično ceo svoj život. Ali, pošto se nismo videli jedno šest meseci pre toga, već sa pet metara je uzviknuo, pogađate: "Je-bote, kume, opet si se usvinjio! Od sutra kod mene u dođo da te vratimo u red". Dok je to izgovorio već mi je prišao i tek onda su usledili zagrljaji i reči utehe, ali one mi u tom specifičnom trenutku nisu bile toliko potrebne jer sam se već naglas smejao apsurdnosti cele situacije.

I to nas dovodi do samog naslova ovog teksta. U većini evropskih zemalja u kojima sam po prirodi posla bio, "debelo iskustvo" jednostavno nije kao u Srbiji. Da preciziram, u svim evropskim zemljama koje nisu deo bivše SFRJ.

Ne možete da zamislite koje je olakšanje kada provedete desetak dana u, na primer, Londonu ili Madridu, što su gradovi koje ne volim nešto posebno, i zaboravite da ste debeli, jer vas na to jednostavno niko ne podseća. Možete provesti dane i dane baveći se onim što volite ili trošeći vreme kako želite bez ikakvog straha da će prolaznici ili uslužni radnici pomisliti da su baš oni ti koji će vam otkriti da ste proveli čitav život ne znajući tajnu da su ugljeni hidrati ubica organizma. Nisam dovoljno rečit i talentovan da vam prenesem čistu radost olakšanja toga što možete da krenete u noćni provod u, recimo, Amsterdamu, Minhenu ili Tel Avivu i da znate da nećete prolaziti kroz obavezan dril savetovanja o vašoj figuri.

O toj razlici između Srvbije, Srbijice ili kako god da ste vokalizovali stanje življenja u ovoj teritoriji u kojoj obitavamo, najbolje se možda vidi iz ovog primera. Pre nekoliko godina sam sa grupom kolega boravio skoro dve nedelje u Madridu. A pošto mi je svako pre podne bilo slobodno, koristio sam ga da obilazim jedan od najboljih svetskih muzeja, Prado, kao i mlađu sestru Rejna Sofiju (da dobri Ktulu poživi pres legitimacije). Kao velikom ljubitelju umetnosti, to su za mene bili trenuci neizmerne radosti: svaki dan sam posvećivao prvo onome što mene zanima, a onda sam povremeno odlazio i u druge odeljke, eto čisto da vidim uživo remek-dela umetnosti. Jedan od tih blaženih dana sam posvetio trećoj Gojinoj fazi.

Proveo sam nekoliko sati (koliko mi je vreme dozvoljavalo) u prostoriji koja je posebno osvetljena, tako da na najbolji način predstavi 14 mračnih slika, dela umetnika koji strahuje od ludila i koja oslikavaju mračnu viziju sveta kroz oči ukletog čoveka. Tih pola sata pešačenja od Prada do hotela se i ne sećam, jer sam potpuno bio izgubljen u mislima o delima i o samom Goji, koji nikada nije pisao o tim slikama, a verovatno ni govorio o njima. Kada sam došao do hotela po opremu za posao, uvideo sam da je blizu četiri popodne i da moram da hitam da radim i da neću dići glavu bar do pola jedan ujutru.

Stao sam u neku sendvičaru pored hotela da maznem nešto. Jeo sam mehanički, mislima i dalje u podrumu Prada kada me je preseklo šaljivo dobacivanje: "Pa samo ždereš, bre!". Kolega je verovatno iza mog ledenog pogleda osetio da ga u sebi uzimam za ramena i da mu odgrizam glavu, kao Saturn svom sinu, pošto je brže bolje počeo da se izvinjava i da objašnjava da nije mislio ništa loše. I znam da nije, jer se dugo poznajemo i znam da je dobrica i vrlo kolegijalan.

Ali je, jebi ga, iz Srbije. Zemlje u kojoj tuđa privatnost ne postoji i sve je na "izvol'te".

Znajte da debelim ljudima nije lako i da im uopšte nisu potrebni vaši saveti. Znajte da oni znaju da su debeli i bez vas da im otvorite oči. Znajte da su vaši "dobronamerni saveti" u najblažem slučaju iritantni, a u najgorem slučaju bolni.

Setite se toga i sledeći put ako nekom želite da udelite savet kako da smrša. Setite se da tuđe telo nije vaša stvar, osim ako vam neko eksplicitno ne preda to telo na korišćenje. Poštujte tuđu privatnost.

I ja sam iz Srbije, pa sam se i sam potrudio i uspeo da naučim da ne pitam ljude gde im je kosa, parove zašto nemaju decu/kada će da imaju decu, odnosno da je tuđe zdravlje tema koju ne treba ja da započinjem.

Ako ste došli dovde i hoćete u komentarima da mi date savet, da vam odgovorim: čuo sam ga ranije. Ako hoćete da me zajebavate, garantujem vam da znam smešniju verziju toga što vi mislite da je briljantno. Sve sam čuo, verujte mi. Sve sam čuo jer sam debeo čovek koji živi u Srbiji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu