Moj život sa graničnim poremećajem ličnosti i epilepsijom

Fotografija: Flickr korisnik Sean McGrath

Pre tri godine, živela sam život iz sna. Radila sam kao urednica jednog časopisa sa sedištem na Menhetnu, živela sam u Bruklinu, zabavljala se, izlazila i osećala kao jebena zvezda. Ali ispod moje blistave spojašnjosti, anksioznost koju osećam čitavog života je počela da uzima danak mom zdravlju – i fizičkom i emotivnom. Niko nije znao, pa čak ni ja, da ću se uskoro raspasti.

Počela sam da zurim u šine dok sam čekala metro, razmišljajući šta bi se dogodilo kada bih skočila. Mostovi su kod mene izazivali sličan efekat. Počela sam da dobijam čudne napade usred noći. Probudim se usred noći, ne mogu da dišem ni da kontrolišem pokrete, telo mi se grči u bolnim položajima, pre nego što se konačno onesvestim, sa maglovitim sećanjem na celo iskustvo. Ponekad bih se probudila i ugledala izbljuvak na podu pored kreveta ili na jastuku, ne sećajući se otkud ona tu.

Na kraju sam bila prinuđena da se vratim u Toronto. Medicinski troškovi dijagnostikovanja moje bolesti u inostranstvu su počeli da bivaju nepremostivi, i moje emotivno stanje je rapidno propadalo. Vratila sam se navici iz srednje škole da se sečem, imala sam samoubilačke misli, a neidentifikovani napadi su bivali sve češći.

Moj put do dijagnoze je bio dug i krivudav. Psiholozi i savetnici su se smenjivali kao na traci, nudeći mi širok dijapazon dijagnoza za moje duboke nalete depresije. U međuvremenu, tim neurologa me je bockao i probadao jednom u dve nedelje, u pokušaju da dešifruje prirodu mojih žestokih napada. Skeneri, EEG, testovi sa lišavanjem sna, ispitivanja krvi, testiranje vida. Bilo je neprekidno.

Opšta saglasnost svih? „Patim" od graničnog poremećaja ličnosti (GPL), kao i od epilepsije. Lični rat na dva fronta sa kojim još uvek ne mogu da se pomirim, dve godine kasnije. GPL ide zajedno sa ekstremnim osećajem apatije prema samom sebi. Izbegavala sam terapije, lekove sam uzimala neredovno, učestvovala u „destruktivnom ponašanju" i upuštala se u emotivne veze i pored znakova upozorenja tako jarkih da im je mesto na glavnoj džadi Las Vegasa (bivši momci koji su sociopate i koji su me varali i krali od mojih cimera i mene, na primer, nisu iznenađivali moje bliske prijatelje). Prolazile su čitave godine začaranog kruga haosa koji sam sama pravila. Kada sam dobila dijagnozu i počela da ronim po zečjoj jami informacija o tome na internetu, bila sam prestrašena, ali mi je ipak i laknulo da toliko navedenih simptoma mogu da se primene na navike koje sam razvila tokom godina. Osećala sam se kao da čitam svoje nenapisane memoare. Promiskuitet, impulsivnost, preterani strah od napuštanja, problemi u vezama, i romantičnim i onim drugim, i žestoka telesna dismorfija.

Prema dijagnostičkom i statističkom Priručniku o mentalnim poremećajima (DSM) američkog Udruženja psihijatara, poremećaj ličnosti može da „utiče na način na koji razumemo sebe, na način na koji reagujemo na okolinu, na način na koji se nosimo sa emocijama, i na način na koji se ponašamo u vezama". Granični poremećaj ličnosti se naročito definiše kao mentalno oboljenje koje utiče na način na koji se odnosimo i prema sebi, i prema drugima. Osećanja ravnodušnosti, bezvrednosti i nesigurnosti koje sam ranije opisala su odličan primer za upravo to. Nestabilno ponašanje, nestabilne emocije, nestabilne veze i nestabilni osećaj identiteta. Nazovimo to pravim imenom: ja sam nestabilna. Ili sam… to bila.

Iako je prošlo tri godine otkako sam se vratila u Toronto, tek sada počinjem da prihvatam ideju da ću jednog dana možda biti okej. Teško mi je da to vizualizujem, da u glavi prihvatim šta bi to moglo da znači. Kada to ipak zamislim, vidim sebe kako se budim jednog sunčanog jutra, dok zraci sunca sijaju kroz prozor, i umesto da stenjem ispod pokrivača, užasavajući se trenutka kada ću nogama morati da dodirnem hladni, drveni pod, ja se jednostavno probudim sa osmehom na licu, radoznala povodom toga šta nastupajući dan ima da mi ponudi.

Jedina nada da doživim to savršeno jutro, po rečima mojih roditelja, mojih prijatelja i, što je najvažnije, mojih lekara, je u tome da se istinski „posvetim svom oporavku". Izraz koji sam veoma brzo zamrzela, zbog implikacija da se ja na neki način opirem tome da mi bude bolje.

Dijagnoze graničnog poremećaja ličnosti i epilepsije u rasponu od samo par nedelja su bile, u najmanju ruku, ophrvavajuće. Priznajem, prolazim kroz faze potpune apatije. Uprkos upozorenjima neurologa da smanjim alkohol i rekreativne droge, postoje trenuci kada jednostavno želim da se osećam „normalno" i kada dobrano pređem svoj prag ograničenja intoksikacije. Postoji gotovo previše razloga zašto je to za mene loša ideja. Najvažniji je taj da, prema mnom neurologu dr Piteru Karlenu, stručanjaku za epilepsiju bolnice Toronto Vestern, mamurluk dovodi do toga da vaš mozak spusti svoj prirodni prag neurološke aktivnosti, što dovodi do učestalijih i intenzivnijih napada. Dešava se da po šest meseci ne doživim napad, ali da se posle nedelju dana opijanja vratim na početak, da se vucaram po krevetu i budim sa nečim što ja opisujem kao „mamurluk od napada", usled kojeg sam iscrpljena, omamljena i zbunjena i do čitavih nedelju dana. Ovakva pogoršanja kod mene nemaju terapeutski efekat – ne motivišu me da budem bolja i da se držim svoje rutine, ne čine da „poštujem svoju epilepsiju" (omiljena fraza dr Karlena). Umesto toga, posle njih sam frustrirana i bespomoćna. Ta pitoreskna slika normalnosti deluje još dalje.

Kada se sve sabere i oduzme, moj put do „oporavka" nije ni blizu kraja. Rečeno mi je da će granični poremećaj ličnosti postati podnošljiviji, ali da nikada neće nestati. Briga o sebi, samokontrola i samosvest su ključne za ljude kao što sam ja, ako žele da budu u stanju da žive sa tim poremećajem. Samoubistva su neverovatno česta među onima koji pate od graničnog poremećaja ličnosti. Po podacima Centra za zavisnost i mentalno zdravlje, 10 procenata pacijenata koji pate od graničnog poremećaja ličnosti sebi oduzmu život. Ovo je možda najstrašnija statistika koje sam svesna. Iako sam često imala samoubilačke sklonosti, uglavnom su se svodile na to da razmišljam o raznim načinima kako bih mogla to da izvedem. Nikada sebe nisam smatrala za nekoga ko bi zaista i ostvario takve planove. Doktori me često pitaju da li predstavljam opasnost za samu sebe, i ja nikada ne oklevam da im kažem da sam bezbedna. I iskreno verujem u to. Ali ono što me plaši u vezi sa tih deset procenata je to što ne mogu da se otmem utisku da su se neke od tih žrtava osećale isto kao ja. A ako je to slučaj, onda možda jednog dana ni ja neću biti u stanju da se zaustavim. I da ću učiniti to, izvesti čin sa nenadoknadivim posledicama.

Putovanje do dijagnoze je nebulozno i teško, što je posledica nedostatka opšte svesti o ovom stanju. Jednostavno rečeno, kada neki ljudi čuju za granični poremećaj ličnosti, kažu da je to budalaština i da ne postoji. Ono što sam u poslednjih nekoliko godina naučila je da u stvari itekako postoji. I koliko god da se naježim svaki put kada moja mama izusti onu mantru „posveti se sebi", ili me dr Karlen podseti da „poštujem svoju epilepsiju", činjenica je da je ovo ipak stvarno strašno. Ophrvavajuće je, kao oni snovi koji idu u krug i u kojima se stalno isponova i isponova daviš. I jedini način da pobediš to osećanje koje te guši je da guraš napred. To je lakše reći nego učiniti.

Postoji osećan normalnosti kojem svi do neke mere težimo. Na isti način kao što se dete ugleda na svoje roditelje da bi steklo neki osećaj za prihvatljivo ponašanje i „odraslost", ja tražim „normalno" u onima koji deluju kao da su im noge čvrsto na zemlji, koji lagano prežive dan, netaknuti neurozama, anksioznošću i nesigurnošću. Taj bazični nivo samozadovoljstva je meni stran. Time ne želim da kažem da nisam iskusila istinsku sreću, ushićenje i trenutke spokoja. Ali moje prirodno stanje je više nalik toboganu, koji me vuče na vrh, a onda me iznenada pusti da padnem dole ili da upadnem u petlju od koje mi je muka.

U ovom trenutku svog života, spremna sam da kažem zbogom obogaljujućoj anksioznosti, konstantnom stanju iscrpljenosti i opštoj mizantropiji. Vreme mi je da shvatim da iznalaženje rešenja za moje probleme ne sme da mi oduzme svaki svesni trenutak. Bolje bi mi bilo da tu i tamo duboko udahnem i nasmešim se, samo zbog toga što je napolju sunčano.

Ako ste zabrinuti za svoje mentalno zdravlje ili za zdravlje nekoga koga poznajete, posetite sajt za mentalno zdravlje NHS-a.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu