Serija "The OA" je nesvakidašnja, potresna i konfuzna

Upozorenje: Slede spojleri za svih osam epizoda The OA.

Ako nešto može da se nauči od televizije 2016. godine, to je da Netfliks — koji je ove godine objavio preko 100 originalnih naslova, više od bilo kog drugog kanala ili sajta — ima taj luksuz da radi šta god mu padne na pamet. Netfliks se ne drži slepo nijednog žanra ili konkretne publike, već gledaocima pruža sve, od inventivnih sitkoma do mračnih adaptacija stripova, od dokumentaraca o istinitim zločinima do nastavaka serija iz devedesetih i "produžavanja" postojećih serija. Postoje čitave nizovi dečjih emisija ili specijala stendap komičara koji prolaze neopaženo, baš kao i Veče sa Čelsi Hendler (obnovljeno za novih 90 epizoda) i pokušaj Roba Šnajdera da napravi svoju verziju Luija (druga sezona Pravog Roba emitovaće se sledeće godine, dopalo se to vama ili ne).

Netfliks je Prezasićenje televizijskim programom u svom najgorem izdanju (ili najboljem, u zavisnosti od toga koliko slobodnog vremena imate), ali to uglavnom znači da uvek ima nečeg zanimljivog na njihovom sajtu što vam je promaklo kad ste se poslednji put uključili. Stranger Things je najbolji primer za to: sporogoreći hit koji je imao misterioznu premijeru bez mnogo fanfara i pretvorio se u neočekivani uspeh. Najskoriji primer toga je The OA, serija koja je toliko svesno bila obavijena velom tajne u danima pred premijeru — nigde niste mogli da nađete čak ni jedinstven siže — da nas je izluđivala još pre nego što se pojavila. U ovom trenutku, Netfliks nema šta mnogo da izgubi — pomislite samo na to koliko je novca spucao na The Get Down ili kako će Majkl Bolton imati "Veliki seksi specijal za Dan zaljubljenih" 2017. godine — i zašto onda ne dati tvorcima slobodu da rade šta god hoće? Gledaćemo, koliko god oprečni rezultati bili.

The OA, koji je kreirao simpatični duet nezavisnog filma Brit Marling i Zal Batmanglij (koji je režirao i sve epizode), postao je najkontroverzniji Netfliksov original iz 2016. godine. Opisati seriju znači ispojlovati sve živo i istovremeno zvučati kao ludak. Marlingova igra slepu ženu po imenu Prejri (zovu je i "The OA") koja nestaje na sedam godina i iznenada se vraća, sada sa pregršt ožiljaka i povraćenim vidom, nakon što je skočila sa mosta. Ona kreće redovno da se sastaje sa grupom od pet ljudi — četiri srednjoškolca i profesorkom, od kojih su svi jadni i bedni na svoj način — koji sede u krugu i slušaju dok im Prejri priča svoju potresnu životnu priču, koju odbija da ispriča čak i roditeljima koji su je usvojili.

Ta priča počinje kao iskustvo bliske smrti dok je bila dete u Rusiji (što je dovelo do njenog slepila), a zatim stiže i do njenog usvajanja. Nakon što je pokazala prve znake mentalne bolesti, Prejri provodi 13 godina na lekovima a potom beži da bi pronašla svog pokojnog oca i svirala violinu na Tajms Skveru. Pošto je zarobi zlokobni doktor (Džejson Ajsaks), zatvara je u stakleni kavez sa četvoro drugih ljudi koji su takođe imali iskustvo bliske smrti i na kojima se vrše brutalni eksperimenti. Zarobljenici uči "pokrete", praktično mešavinu tai-čija, kapoiere iz epizode Bobovih Burgera "Seksi plesna tuča" i video spota Sie "Chandelier" (ovo poslednje ima smisla, pošto koreograf Rajan Hafington radi i na ovoj seriji). Kada se primene kako treba, ti pokreti mogu da izleče nečiju bolest ili čak povrate nekog iz mrtvih.

Koliko ćete tolerisati The OA zavisiće od toga da li njihovu nepokolebljivu iščašenost tumačite kao zabavu ili samo kao čist očaj. Pojavljuje se Paz Vega da nam odsvira nešto na gitari; Prejri pojede pticu; ljudi plešu dovoljno dobro da spreče masakr u školi (u inače neverovatno iritantnoj i odbojnoj završnici).

Ono što najviše izluđuje u vezi sa The OA jeste koliko neki njeni sjajni delovi ne uspevaju da čine logični celinu. Batmanglij je vešt u dočaravanju bola među likovima, njihovu očajničku potrebu za ljudskim dodirom — Prejri i još jedan zarobljenik Homer (Emori Koen) zaljube se jedno u drugo, ali ne smeju da se dodiruju, što dovodi do romanse koja se ispoljava u potpunosti kroz govor tela. Gluma je posebno upečatljiva, naročito u suptilnijim trenucima Marlingove: njenoj dečjoj začudnosti, njenim reakcijama ranjenog jelena kad je neko dodirne, čak i kako se veže za majicu u prodavnici. Džejson Ajzaks kao doktor Hep istovremeno je intrigantan i jeziv, Piter Gibson kao siledžija Stiv Vinčel dočarava depresiju koja se krije ispod besa, Filis Smit iz Ofisa pretvara tužnu stariju profesoru u nešto manje klišetizirano.

Čak i neke od otrcanijih tema — moć ljubavi, prijateljstvo, bliskost, opstanak, pripovedanje i tako dalje — uspevaju da pruže nešto novo, ali ti trenuci su neuhvatljivi i izgubljeni u celokupnoj neobičnosti i strategiji namernog zbunjivanja.

Kao i neke druge Netfliksove serije, pravljena je da se gleda u jednom dahu, toliko misteriozna da ćete želeti da nastavite da je gledate samo da biste prokljuvili šta se tu dođavola dešava, čak i ako mislite da vam nije baš toliko stalo do toga. Teško je prekinuti sa gledanjem The OA, a pogotovo kad vas toliko izluđuje, zato što je toliko svesna moći neodređenosti. Kraj posle pucnjave u školi je fascinantan i potresan, ali zapravo ne nagradi gledaoce dovoljno da bi nadomestio zbunjenost koju su morali da istrpe u prethodnih osam epizoda. Uglavnom samo deluje kao da serija želi da ostanete dovoljno zaintrigirani da biste se vratili za neizbežnu drugu sezonu.