Koja filozofija može najbolje da objasni 2016?

Najbliže što smo 2016. godine bili da osetimo kolektivnu radost ticalo se likvidacije jednog majmuna u zoološkom vrtu.

Ali zašto je 2016. bila baš toliko loša godina? I šta možemo da preduzmemo kako bismo se osigurali da će 2017. biti makar trunku bolja? Jedna od najzanimljivijih stvari u vezi sa tim koliko je 2016. grozna jeste da smo se našli u situaciji da praktično više ama baš ništa ne razumemo: liberalni politički konsenzus, koji je Bregzit i predsednika Trampa video kao nemogućnost, ostao je krajnje podeljen, dovevši do široko rasprostranjenog verovanja da smo ušli u neku vrstu mračnog srednjeg veka "post-istinite" politike.

Šta nam može pomoći da razrešimo ovu krizu istine i razumevanja? A šta kažete na grupu ljudi koji su svoje živote posvetili konkretnom proučavanju prirode istine i razumevanja? Tako je: govorim o filozofima – nismo svi prekarijatski luzeri primorani da preklinju za honorarne poslove zbog kojih ih njihove kolege istovremeno mrze i sažaljevaju; neki od nas možda imaju nešto korisno i da kažu.

Problem je u tome što je prošlo, ono, nekih 2.500 godina filozofije ili već tu negde. I u tom periodu su ljudi smislili mnogo ideja koje su bile pogrešne, beskorisne ili loše. Dakle, na koje filozofije najbolje da se ugledamo dok pokušavamo da prokljuvimo 2016. godinu? Evo nekih sugestija u tom najfilozofijskijem od svih formata, top listi predloga.

POSTMODERNI RELATIVIZAM

"Post-istina" je možda reč 2016. godine, ali daleko od toga da je ideja da živimo u vreme nastanka neke vrste jezive ere "post-istine" nova. Konkretno, optužbe da se odustalo od svake predstave objektivne istine redovno su izricane krajem 20. veka, i to na račun "postmodernih" filozofa kao što su Žak Derida, Mišel Fuko i Ričard Rorti.

Razlika između tadašnjeg i današnjeg vremena, naravno, bila je u tome da su ti filozofi obično naginjali ulevo, a strahovalo se da su se "istine" odrekli iz pomodnih i marksističkih razloga, umesto iz šovinističkih i rasističkih. Namesto istine, oni su predlagali neku vrstu sveobuhvatnog "kulturološkog relativizma", podrivajući validnost – između ostalog – postulata prirodnih nauka.

Ako ćemo pravo, međutim, većina postmodernista nije želela da se odrekne ideje istine samo da bi je se odrekla. Njihov stav proistekao je iz relativno jednostavne opservacije da ono što danas smatramo "istinitim" nije ni na koji način bilo smatrano istinom od nastanka sveta – niti će nužno zauvek nastaviti da se smatra istinom.

Istina, dakle, nije ni večna ni apsolutna. Ona zavisi od opšteg slaganja u sklopu konkretnog konteksta: nešto što može da se dovede u pitanje, postane fragmentarno i da se raščini. Upravo to, zapravo, viđamo kod današnjeg fenomena zvanog "politika post-istine": nekadašnji konsenzus je narušen, a postepeno nastaje neki novi.

Prava opasnost za liberale nastaće ako se budu suviše tvrdoglavo držali svojih starih ideja kao da su večni apsoluti. Tako nikad neće uspeti da definišu pojam istine koja nastaje danas – a kao što svi znamo, u ovom trenutku izgleda da će ta istina biti zaista veoma mračna.

OTUĐENJE

Ali zašto se liberalni konsenzus raspada? Izgleda prilično očigledno da je trenutna politička kriza neodvojiva od i dalje osetnih posledica finansijske krize iz 2008. godine. Na različite načine i u različitoj meri, glasači za Trampa i Bregzit odrodili su se od političkog i ekonomskog sistema koji im je nekad obećavao prosperitet, ali sada izgleda kao da to više ne može da uradi.

Ukratko, ono što oni doživljavaju je nešto što je Marks, u svojim ranim pisanijama, nazvao "otuđenjem". To je stari motiv nemačkih idealista i romantične tradicije iz koje je Marks iznikao da bi svet u idealnom smislu trebalo da predstavlja "dom" za sve nas: baš kao (srećan) porodični dom koji nam pruža toplinu, pitu od jabuka i ukrasne jastuke neophodne da bismo slobodno izgradili sopstveni identitet.

Otuđenje je, u suštini, stanje u kojem svet ne uspeva da funkcioniše kao dom na taj način: što će reći, u kojem je svet postao nametljivo mesto koje nam isisiva životnu energiju i resurse, i ne uspeva da našim životima udahne smisao. To su, naravno, radnički uslovi pod kapitalizmom, kao što je to Marks opisao u svojim delima. A upravo su ti otuđeni radnici oni koji će, prema Marksu, na kraju steći klasnu svest i shvatiti da je i u njihovom interesu i u njihovoj moći da sruše kapitalistički sistem.

Međutim, to nije baš sasvim ono čemu prisustvujemo u ovom trenutku. I glasovi za Bregzit i za Trampa sadržali su jedno veliko "ne" egzistenciji, ali, hegelovskim rečnikom koji bi Marks mogao da upotrebi ovde, bile su to samo "neodređene" negacije. One su bile neartikulisane erupcije besa koje pred sobom nisu imale stvarne, održive ciljeve: glasači za izlazak iz EU već su spremni da se okrenu protiv Mejove ako se ispostavi da "tvrdi Bregzit" neće dovesti do ekonomskog prosperiteta kao što su pretpostavljali.

Što je verovatno razlog zbog čega su ove pokrete protiv establišmenta tako spremno preuzeli rasisti i fašisti, koji su, naravno, sada pokrenuli velike planove za ubrzanje i dalji razvoj monstruoznosti kapitalizma.

MAKIJAVELISTIČKA REAL POLITIKA

Ali možda – makar u kontekstu američkih predsedničkih izbora – kako su se glasači osećali ipak nije imalo nikakve veze sa svim tim. Sve je rasprostranjenija teorija da je Tramp pobedio zahvaljujući petljavini njegovog drugara Vladimira Putina, čija je armija hakera danonoćno radila tokom izbora pronalazeći i puštajući u javnost nepovoljne informacije po Hilari Klinton, a možda čak i čačkajući elektronske mašine za glasanje. Predsednik Obama je čak izdao nalog da CIA obavi opsežnu istragu o ruskom učešću u izbornom procesu, mada neobično za nekoga ko očigledno veruje da postoji ozbiljna mogućnost da je američku demokratiju narušila neprijateljski raspoložena strana sila, on je rekao i da će nastaviti da poštuje izborne rezultate.

Prema ovom tumačenju, posledice kapitalizma po pojedinca nisu toliko bitne. Umesto toga, uronili smo u svet opisan u Makijavelijevom Princu, gde su zaista bitne političke igre moćnika i politika koju oni vode. To bi svakako pomoglo da se objasni disparitet, u kontekstu i pobede Bregzita i Trampa, između onoga što se tvrdilo u anketama i pravog izbornog rezultata. Možda ipak nismo svi samo grozni rasisti: možda je sve zapravo samo deo jedne velike zavere Rusije da saplete NATO i EU kako bi mogla da anektira Baltik. Iliti besmrtnim rečima nekoga ko je mnogo mudriji od mene: "Ljudi, vreme je za teorije o tome šta se tu zapravo dešava."

TEORIJA ISTORIJE VALTERA BENJAMINA

Nemačko-jevrejski filozof i teoretičar kulture Valter Benjamin dobro je poznavao loše godine: umro je 1940. godine izvršivši samoubistvo na francusko-španskoj granici dok je pokušavao da pobegne od nacista. Benjaminovo poslednje delo, "O konceptu istorije", sastoji se od 18 aforizama u kojima je ideja istorijskog "progresa", uz gorku ironiju, okrenuta naglavačke. Benjamin istoriju predstavlja kao jedinstvenu, beskrajnu propast – neprekidnu  katastrofu koju može da zaustavi samo mesijanski trenutak iskupljenja, povezan sa usponom komunizma. To nije nešto što znamo samo zbog toga koliko nam je loše trenutno: to je nešto, kaže Benjamin, čemu nas "tradicija ugnjetenih" uči uopšte – ni u jednom trenutku od nastanka ljudskog roda stvari nisu "išle dobro" po većinu nas na ovoj planeti.

Na površini, sve to izgleda prilično depresivno: jedina nada koju nam Benjamin zapravo nudi jeste nada za nečim što – makar iz ove naše trenutne pozicije – deluje prilično nedostižno. Ali ja lično nalazim Benjaminovu teoriju utešnom, možda čak i potencijalno korisnom. Sve je sada loše… dobro, jeste. Ali, na neki način, to je i u redu, zato što je sve bilo loše tokom većeg dela istorije čovečanstva, a opet su neki ljudi uspevali da žive relativno srećne živote; neki pripadnici naredne generacije će preživeti i razmnožiti se, a možda neki od tih ljudi neće biti potpuno, nepopravljivo zli. Ako izgleda kao da ne možemo da postignemo ništa više od toga, ne treba da očajavamo – jer, ako ne računamo Carstvo nebesko ili komunizam, niko nikada i nije.

S druge strane, međutim, to ne znači da samo treba da sedimo skrštenih ruku. Patnje u svetu jasno pokazuju koliko smo nadomak katastrofe, a naša je dužnost da pokušamo da je sprečimo. Ali, još jednom, zato što nismo Sinovi Božji, naša rešenja ne moraju da budu sveobuhvatna, savršena ili trajna: ona mogu samo da podražavaju sliku boljeg sveta, malo uspore propadanje. U tome se krije prava nada. Rad na tome ne sme da prestaje.