Kako je biti osumnjičen za ubistvo najboljeg ortaka

Ilustracije: Lidija Delić

Ilija će zauvek imati 21. godinu. Iako je rođen godinu dana pre mene, tokom poslednjih osam godina sam sve stariji od njega. Ali čudno je to sa prijateljima koji prerano umru. Iako bi on za mene sada bio "klinac", Ilija je toliko duboko urezan u mom sećanju i celokupnom biću da nastavlja da stari sa mnom. Ili mi to sećanje na njega kao mladog ne dopušta da sebe vidim kao starijeg, već zauvek njegovog uzrasta. Dok me on vuče unazad, ja se upirem da ga i dalje nosim sa sobom. Užasna priroda Ilijine smrti je nešto što će me zauvek podsećati na njegov kraj i upravo je u tome i moj strah. Njegov lik je nerazdvojiv od njegovog ubistva. Sa svakom sledećom godinom, sva sećanja na vreme koje smo proveli zajedno polako gube obrise, a prazan prostor koji ostavljaju ispunjavaju i dalje nejasni bes, strah i nemoć prema tom jebenom danu smrti u kome će Ilija zauvek biti zarobljen.

Često mi se u snovima pojavljuje i govori kako je sve vreme bio negde drugde, ali da se napokon vratio. Ne da nije umro. Umro je. Bio je negde drugde. Sada se vratio. I više nije ljut na mene. Ali takvih snova je sve manje. Zato mislim da je vreme da već jednom na papir ispljunem to zamršeno klupko sećanja, tuge, zaborava i gluposti. I nadam se da neće vonjati na patetiku koja nema nikakvu katarizičnu moć. Pa i ako se Ilija nijednom više ne vrati, znaću da sam barem pokušao da ga sažvaćem i svarim najbolje što sam mogao. Da krenem.

Prijatelji

Išli smo u istu osnovnu školu, a počeli da se družimo u onom zlatnom dobu oko sedmog razreda kada pubertet već počinje da od tebe pravi nesiguro-napaljeno-besnog autsajdera kome sve u životu deluje toliko veliko i nedostižno da prirodno odlučiš da od svega digneš ruke i počneš da se zajebavaš sa ljudima koji su podjednako zbunjeni.

I tek sada, dok pišem, shvatam koliko su sećanja na taj period mog života daleko zakopana, skoro pa nestala. Kopanje u nadi za olakšanjem mi za sada nije bolno zbog sadražaja, jer do njega teško dolazim. Skriva se.

Što se mene tiče, ono najvrednije u našem odnosu je stvoreno u najdosadnijim trenucima druženja. Kada se ništa nije dešavalo u gradu, kada ekipa ispali ili ne uspemo na vreme da se napijemo. Onda kada smo samo blejali na klupi u parku u kraju i pričali o bilo čemu. I kada smo prestajali sa pričom. U pauze tokom beznačajnih razgovora o muzici, ribama, žurkama i filmovima se uvuklo prijateljstvo. A u pauzama prijateljstva smo radili sve ostalo - cirkali, duvali, gudrali se, kamerom snimali svaku jebenu bleju sa idejom da napravimo neki retardirani horor film, obijali napuštene kuće i peli se na krovove, mrtvi pijani se oblačili u kevine haljine i odlazili u grad da tražimo žurke. I nalazili ih. Ili bismo popili batine. Sve te govnarije koje možeš da radiš sa svakom gotivnom osobom koju upoznaš. Ali ne i da sediš na klupi i ćutiš.

Kao što se često dešava sa ljudima koji dožive smrt najbližih, ponekad razmišljam kako Ilija i ja skoro nikada nismo otvoreno pričali o tome šta značimo jedan drugome. Ali sam uvek smatrao da je ta zatvorenost donekle opravdana činjenicom da smo vrlo rano počeli zajednički da pravimo muziku. Kako sam ja kapirao, sve nedorečeno smo međusobno komunicirali kroz zajedničko stvaranje muzike što nam je do samog kraja, uprkos svemu, išlo potpuno spontano. Zato mi je možda pisanje ovoga toliko sporo ide, jer nikada nisam uspevao da verbalizujem naš odnos. A između naših reči će se tek stvoriti ponor koji će nastaviti da se širi i da nas guta.

Da, naravno, devojka. Sasvim neočekivano, zar ne? Mhm, baš. Obojica smo već za sobom imali prve ljubavi, prva seksualna iskustva, nekoliko grešaka i sranja, ali očigledno nismo bili spremni za ovo. Nismo bili spremni za smeđe oči i ranjivost jednog uplašenog stvorenja koje smo obojica kapirali da možemo da zaštitimo. A tek kasnije shvatiš da joj zaštita nije ni trebala. Ali ne bi bilo nikakve razlike i da nam je to tada neko rekao. Bilo je to pred kraj gimanzije.

Da, ja sam taj koji je zajebao stvari.

Kada sve pogledaš sa vremenske distance, deluje prilično jednostavno, ali je sasvim druga priča tada dok to osećaš na koži. Pojavila se, zaljubila se u mene, a Ilija u nju. I sve se to odmah znalo, ali su svi bili previše uplašeni ili glupi da bilo šta urade. U početnom zanosu nove ekipe je prošlo nekoliko meseci, između mene i nje se ništa nije dešavalo. S druge strane, Ilija i ona su sve više vremena provodili zajedno i imali neku kombinaciju koja je dosta kratko trajala, a on je iz toga izašao odbačen i prilično zaglavljen. I tu ja, kao pravi drugar, odlučim da nastavim da ga udaram dok se previja na podu. Da, uradio sam to. Jebiga. Neću ni pokušati da se pravdam. I trajala je ta veza dosta dugo, s obzirom na to iz čega se izrodila. I nas dvojica nikada skroz nismo uspeli da se povratimo. Prosto je vreme prolazilo, mi smo bili u vezi, oni su se i dalje družili, sve prilično tužno i naporno ako me sad pitate. Najgore u svemu je što niko tu nije bio posebno srećan. Prilično tužan i smotan ples troje ljudi koji se međusobno sve više udaljavaju. Ali ne mogu da se otkinu jedni od drugih.

Veče pre sam bio kod Ilije, blejali smo, pikali igrice, čak pomenuli kako bismo mogli da ponovo pravimo neke pesme pošto nismo svirali već nekoliko godina. Pozdravio sam se sa njim dok je sedao u fotelju sa knjigom – Kamijeva "Kuga". To je poslednji put da sam ga video.

Sledećeg dana sam posle neke promocije sa kevom seo u restoran na ručak. Koliko god zvučalo kao kliše, to su oni trenuci koji ti do detalja ostaju uklesani u pamćenju. Naručio sam pileće medaljone sa pečurkama. Pričao sam nešto sa kevom i čekao hranu. Zazvonio je telefon. Na vezi je bila ona. Rekla je "Ilija je mrtav!" Konobar je pred mene spustio meso. Pet minuta ubeđivanja i neverice kasnije, bio sam u taksiju. Keva je spakovala poručenu hranu i otišla kući.

Ulica je bila zatvorena za saobraćaj, pred zgradom su se skupili ljudi. Stvarno je bio mrtav. Neko mu je tokom noći ušao u stan i izbo ga nožem toliko puta da je ubistvo smatrano jednim od najsvirepijih u poslednjih par godina u glavnom gradu.

Ne, neću sada pričati o tome šta sam tada osećao. Jer ta bol koja se od tog trenutka pa do danas skupljala u meni zbog lijine smrti je nešto najjače što mi je od njega ostalo. I ne nameravam da izgubim nijedan jedini njen deo.

Zagrljaj sa njegovom porodicom, bespomoćni pogledi sa prijateljima, pokušaj da nju zaštitim od svršenog čina, čekanje ispred stana da ugledam kako iznose tu crnu vreću kao potvrdu nadrealnog, moje suve zgrčene oči i ćutanje svih nas koji smo se okupili.

Narednih par dana su prilično mutni u sećanju. Znam da sam sledećeg jutra imao ispit na koji sam i otišao, pogledao u papir i izašao napolje. Nemam pojma šta sam radio tokom dana koji su prolazili. I onda mi je zazvonio telefon – bio je to inspektor koji me je pozvao u stanicu na razgovor. Već sam bio u gradu pa sam samo javio kevi da su me zvali i da idem, rekli su mi da ćemo samo da pričamo. Ali sam ubrzo shvatio da im nije samo do priče. Hteli su da me pritisnu jer su mislili da nešto krijem.

Otišao sam u Policijsku upravu u 29. novembra i na prijavnici rekao ime inspektora koji me je zvao. Po mene je došao neki prilično mladi lik sa onim pogledom u očima koji ti govori da je svako kriv dok se drugačije ne dokaže. Vrlo prefinjena njuška. Uskoro je i potvrdio prvi utisak koji odaje.

Prvo smo otišli da mi uzmu otiske prstiju. Dok sam prao ruke u kupatilu, moj domaćin, očigledno duboko u ulozi lošeg pandura, stajao je u dovratku i gledao me.

"Šta ti je to, jel ti to prsnula krv dok si ga klao?" – rekao je kroz smešak i pokazao na crvene šare na mojoj košulji. Tip duhovit, da ti krenu suze.

Odveo me je do inspektora i ostavio nas same. Sredovečan čovek, miran, spor i detaljan u razgovoru. Zamolio mi je da mu dam mobilni pošto je gostima u stanici zabranjena upotreba. Ali, sve manje sam imao osećaj da sam tu u ulozi gosta, iako sam na recepciji dobio akreditaciju sa štipaljkom na kojoj je upravo to pisalo. Inspektor je bio prijatan tip koji me je vrlo uljudno ispitivao o poslednjoj večeri koju sam proveo kod Ilije kao i o našem odnosu o kome je već prilično puno znao. I naravno, znao je za nju. I to mi je i rekao. "Obojica ste sa njom provodili vreme, zar ne?" pitao je i dalje vrlo mirnim i otvorenim tonom. "Normalno je da se u takvim situacijama oseća ljubomora, jel tako Marko?" dodao je i poslao jedan lenji pogled iznad naočara. U redu, nije morao da mi nacrta, bilo mi je sasvim jasno gde ovo ide.

Taman kada sam pomislio kako će dobri inspektor početi da se uživljava u ulogu Porfirija Petroviča, on je skrenuo sa teme. Ispitivao me je o raznim prijateljima, tražio njihove kontakte i kakvi su im odnosi bili sa Ilijom. Nakon nekih pola sata, odjednom je rekao: "U redu, to je to za sada, zvaćemo te ako bude potrebe". Ustali smo, izašli ispred njegove kancelarije, a on je u ruci i dalje držao moj telefon. Onda, kao da se odjednom nečega setio, rekao je: "Izvini, jel ti ne bi bio problem da uradimo poligraf, sad kada si već tu?" i vratio moj telefon u džep. Dok sam se ja prisećao svih onih glupih krimi filmova i pokušavao da se setim da li ovo znači da sam uhapšen i da li treba da tražim advokata, on se samo nasmejao i rekao: "Hajde, ako ništa nisi uradio, biće brzo gotovo." Sasvim logično, pomislio sam i krenuo.

Dok sam išao za njim uskim hodnicima, osećao sam kako mi se u dubini stomaka rađa parališući strah od onoga što sledi. Ponavljao sam inspektorovu poslednju rečenicu ubeđujući sebe da ne može ništa da mi se desi pošto ništa nisam uradio. Ali je ona svaki sledeći put zvučala sve otrcanija i bezvrednija. Šta ako su oni ubeđeni da sam to ja uradio? Šta ako poligraf napravi grešku? Da li će to biti dovoljno da me zadrže koliko žele? Šta ako počnu da me tuku? Iz nekog razloga sam zamislio kako panduri tuku nekog lika u cvetnoj haljini, a Ilija i ja to gledamo i cepamo se od smeha. Stigli smo do vrata.

Inspektor me je pustio unutra, pozdravio me i otišao. Ušao sam u prvu prostoriju u kojoj je, za velikim drvenim stolom sedeo neki debeli stariji lik, i shvatio da nema nijednog prozora. Bili smo u podrumu. Odmah je prešao na stvar i rekao da ćemo uraditi poligraf, a ja samo treba na pitanja koja su spremili da odgovaram sa 'da' ili 'ne'. Njegov mlađi pomoćnik me je otpratio u sledeću prostoriju – malu sobu obloženih zidova sa samo nekoliko komada nameštaja. U sredini je bila velika stolica, slična zubarskoj sa koje su visili kablovi povezani za neki aparat koji je stajao pored. Iskreno ne mogu da setim kako je izgledala ta sprava, cela situacija mi je delovala toliko nadrealno da mi je sada kroz glavu samo prolazila misao- "Šta ako mašina pogreši?" Oko grudi su mi obmotali neke kablove, oko leve ruke traku sličnu onoj sa aparata za merenje pritiska, na prste leve šake manje tračice, a na kažiprst desne jednu štipaljku. Svi kablovi su zavijali oko moje stolice i vodili ka mašini za kojom je sada već sedeo stariji lik iz prve sobe. Morao sam da se okrenem kako bih ga video. Pitao sam se da li je namerno seo tako da ne mogu da ga vidim već samo da mu čujem glas. Kako god bilo, strah se povećavao. Srce je počelo sve jače da mi udara. Pogledao sam ka dole i video da, od siline otkucaja, cedulja "gost" na mojim grudima blago podrhtava. Gost je bio u podrumu privezan za mašinu koja beleži rad srca spremnog da mu iskoči iz grudi. Ispitivanje je počelo.

Prva pitanja su informativna, tipa da li se zovem tako i tako, da li imam toliko godina, da li sam rođen u Beogradu. Međutim, ako su ona zamišljena da me smire, nikako im to nije polazilo za rukom. Srce i dalje želi da probije grudni koš, a ja zamišljam da baš zbog te panike aparat ne može da radi kako treba i sve tumači kao laž.

Zašto paničim? Zato što mislim da će ova šklopocija od poligrafa zajebati i poslati me u zatvor zbog nečeg što nisam uradio. Ali nisam ništa uradio! To njih ne zanima, oni hoće da što pre reše ovaj užas.

Ređaju se pitanja o svemu i svačemu i već mi postaje malo glupo koliko sitnica ih zanima da počinjem da se opuštam.

"Da li si ti ubio Iliju?" – Ne.

Prilično sam siguran da sam osetio da mi je u trenutku izgovaranja tog 'Ne' srce zastalo. I to je poligraf zabeležio. I policajac je lepo zaokružio to mesto. Eto, tek tako, sjebali su me. Lik je nastavio da diktira pitanja kao da se ništa nije dogodilo. Kada je završio, pozvao me je da mu se pridružim u prvoj sobi. Seo je za svoj sto, izvadio gomilu papira i ćutao. Nakon nekoliko minuta, u prostoriju su ušla još dva čoveka koje ranije nisam video pa su svi, zajedno sa mladim pomoćnikom stali iza stola i gledali ćutke u mene. Debeli je podigao pogled sa papira i rekao "Marko, ovo ništa ne valja."

Ne znam tačno šta se desilo u tom trenutku, ali čim je izgovorio tu rečenicu, skapirao sam da pucaju u prazno. Matori me je ladno lagao. Znao sam to. Na sva pitanja sam iskreno odgovorio. Ili to, ili mašina nije navikla na presrane klince. A to baš i ne verujem. Ali nije odustajao od svoje uloge. Nastavio je o tome kako je poligraf loše prošao i da bi trebalo da im kažem sve što znam. Ja sam ponavljao da sam bio iskren i da ne znam u čemu je problem. I tako u krug.

Nakon nekoliko minuta, podigao je neku fasciklu i rekao je da su unutra fotografije tela. Pretio je da će da mi ih pokaže. Ućutali smo. Odlučio sam da je dosta. Rekao sam: "Slušajte, ja nisam ovo uradio i ne znam ništa o ovome, jel mogu da idem kući?" Izgleda da je uspelo. Matori je samo rekao – "Ajde, beži". Ali nisu ipak tu završili sa mnom.

Odveli su me nazad na sprat, u sobu u kojoj ranije nisam bio. Na zidu je bila okačena mapa Srbije, a pored nje je, uza zid, bila jedna stolica. Tu su mi rekli da sednem, a za stolom ispred mene je sedela ona mlada njuška sa istim nadmeno-sumnjičavim izrazom lica. Ostali smo sami u sobi.

- Bolje ti je da mi kažeš sve što znaš, rekao je mirno.

- Rekao sam vam sve što znam, odgovorio sam.

I ništa. Onda smo samo sedeli u tišini. On me je uporno gledao u oči i nije progovarao ni reč. 'Okej', mislio sam, 'Ovo im je neki tretman ćutnjom koji verovatno kod krivaca povećava paniku'. Nisam previše bio nervozan, jer je nakon podruma ovaj tip, koji je i dalje nepomično zurio u mene, delovao prilično bezazleno. I to je trajalo. Sigurno jedno 10, 15 minuta tišine i gledanja. Toliko neprirodna situacija da je sasvim razumljivo da oni koji nešto kriju osećaju kao da su potpuno goli pred sveznajućim zakonom. U jednom trenutku je u sobu ušao neki nepoznati policajac u civilu i prišao stolu. Otvorio je prvu fioku i iz nje izvadio lisice. Nagnuo se preko stola i nešto pričao sa njuškom sve vreme zveckajući lisicama u ruci.

Okej, ovde sam već potpuno pogubio konce šta se dešava. Postalo mi je potpuno verovatno da bi sada mogli da me vežu i odvedu u ćeliju. Jebote, oni ozbiljno misle da sam to ja uradio! Čekaj, kako beše, jel mogu da me uhapse samo na osnovu sumnje? Nemam pojma. Šta će sad da bude?

Lik se okrenuo, stao pored moje stolice i dalje držeći lisice u ruci.

"Ko ti je ovaj, šta je uradio?", pitao je nasmejanu njušku.

"Videćemo", procedio je ovaj.

I to je bilo to. Lik sa lisicama je izašao, a njuška je odnekle izvukao moj mobilni telefon, dao mi ga i rekao da me dole čekaju roditelji već neko vreme i da idem. Sišao sam niz stepenice i video kevu i ćaleta kako me čekaju na ulazu. Do danas nikada više nisam kročio u tu zgradu niti video ijednog od ljudi sa kojima sam proveo taj dan. Ne znam ni da li bih ih prepoznao da ih sretnem.

Ubrzo su uhvatili ubicu. I onda ukapiraš da ti je potpuno svejedno. Dok traje, potajno veruješ da će se, u trenutku hapšenja ubice, Ilija nekako vratiti. Kao u snovima. Otišao je negde, ali se sada vratio. I onaj grob iznad koga te gledaju te zauvek mlade plave oči posivele u mermeru ne može da me razuveri da ga jednog dana neću videti u nekoj gužvi, pogledaćemo se i znati da je samo hteo da pobegne od ovih sranja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu