​Sajam pogrebne opreme je samo smrtno dosadan

Do sada sam u životu imao dva udesa, pao sa quada i bio na koncertu Ane Stanić, ali nikada nisam bio toliko blizu smrti kao juče. Nikada se nisam nešto posebno bavio smrću . Dobro, ne računam motive u umetnosti, to što gotovo svakodnevno razmišljam kako ću da riknem i svaka nova bubuljica na vratu za mene je melanom. Ali nikada nisam došao u kontakt sa smrću. Niko od meni bliskih ljudi nije otišao u večna lovišta, a sve sahrane nekih daljih osoba sam uspešno izbegao. Najbliže što sam prišao odavanju bilo kakve počasti bio je minut ćutanja povodom ubistva Đinđića na času nemačkog u osnovnoj.

Ali, došlo je vreme i za mene da odrastem i suočim se sa nekim stvarima. Ionako sve nas to čeka na kraju, osim Kita Ričardsa. A kako je umiranje oduvek predstavljalo smrtno ozbiljan biznis, tako bi i sajam pogrebne i prateće opreme trebalo da bude najnormalnija stvar. Služeći se mantrom "Živi svaki dan kao da ti je poslednji", uradio sam upravo to i otišao do Niškog sajmišta da vidim kakva je ponuda za drugi, možda čak i bolji, svet.

Niško sajmište je prvenstveno zamišljeno kao pijaca na zatvorenom, a kada je to puklo (jer kakva je to pijaca ako se ne spičkaš na minus devet?), onda je samo promenilo naziv i svrhu, pa se pored sajmova održavaju koncerti i rejvovi. Ne izgleda kao prostor u koji biste mogli da smestite makete i štandove, ali opet ne izgleda ni kao kul pijaca na Sonaru, pa da slušate minimal tehno među gajbicama paradajza dok vas radi ekstazi. To i dalje izgleda kao najobičnija pijaca, na zatvorenom, ovog puta ispunjena pogrebnim sanducima i krstovima.

Izgleda da nisam bio jedini koji je odlučio da u petak pre podne izbleji s grobarima, jer su, pored učesnika, na sajmu bili samo novinari. Možda to ima veze sa tim što je ova profesija u Srbiji odavno pokopana, pa smo svratili da se ovako kolektivno saranimo. Čak je i Žika Promaja, živa legenda niškog novinarstva (jebi ga, moram ovo živa da naglasim zbog prirode manifestacije) otvorio sajam, zahvaljujući se učesnicima na razvijanju privrede uz prigodne pošalice, mada je po mom ukusu bio mnogo cheesy, verovatno se trudio da ne razgnevi ni žive ni mrtve.

Nemam toliko iskustva sa sajmovima. Jednom mi je drugar predložio da odemo na izložbu čaja što mi je zvučalo grozno, pa sam mu rekao da ide sam i popije jedan uvin čaj sa malo polonijuma na moj račun. Jedino sam više puta sam bio na sajmu automobila i moram da priznam da se ovaj pogrebni fest dosta razlikuje.

Atmosfera među izlagačima je nekako ista kao i na sajmu automobila, jednako je živa bez obzira na ponudu robe, samo što se u pozadini ne čuje Riblja čorba, nema promoterki Brazzersa ispred Tojote i niko ne pokušava da vam uvali flajer za Exe net. Ne možete da kupite kovčeg na lizing, ne možete da ga testirate, gotovo ništa ne možete da uradite. Sajam pogrebne opreme je zapravo samo smrtno dosadan.

Dok sam šetao među kovčezima i vencima, u pozadini je išao jednolični instrumental koji podseća na one koji su se vrteli tokom malih oglasa iz vremena kada smo imali devet kanala na televizoru. Nije me podilazila jeza, samo mi je bilo jebeno dosadno. Nijedan od izlagača se nije trudio da me zainteresuje za svoj štand. Očekivao sam da obilaze oko mene kao lešinari, pa da odmah, čim se sapletem, izvade vizit karte ili se pobiju ko će da me smesti u kovčeg. Niko čak nije ni puštao fore iz Maratonaca. Kao da sam bio na sajmu garnišli u Ljubljani, a ne na srdačnom jugu Srbije.

Kako bih ubio vreme, krenuo sam da se interesujem za sitnice i tako saznao da sanduk može da se napravi od hrasta, topole, jelovine, bukve, a moguće su i kombinacije, dok se cene kreću od 11 pa do 250 hiljada dinara. Bilo je tu i veštačkog cveća, pokrova i ostalih zajebancija, ali možda najinteresantnija stvar bila je nekakva klima za kovčege. Prvo sam pomislio da je nešto jako kul, kao krevet za Mister Friza ili spravica za zamrzavanje ljudi koji žele da se probude u budućnosti kao Stalone, ali kovčeg kuler zapravo je koristan u situacijama kada se neko sahranjuje u nekoj pripizdini gde se sumnjalo da se krije Ratko Mladić, koja nema kapelu. Već zamišljam slogan "Ostanite sveži čak i kada ste mrtvi", kao reklama za uloške sa Makarenom u pozadini.

Zapravo sam se iznenadio koliko su ljudi u ovom poslu pravi profesionalci. Video sam kovčeg sa izrezbarenom Da Vinčijevom Tajnom večerom. Kakva jebena umetnost, kao one sličice na peni od espresa. Dopao mi se i auto koji je imao neke kul Tron Legacy led diode, našao sam odgovarajući sanduk za Betmena i neku raketu od veštačkih četinara za koju nemam pojma čemu služi.

Dok sam išao ka torti zbog koje sam, priznajem, i došao na sajam, osetio sam miris roštilja koji je neko ostavio na sredini sale. Iz nekog razloga čačkalice zabodene u ćevape na sebi su imale zastavice Norveške, Švedske i Belgije. U čemu je fora? Odajemo počast poginulima u terorističkim napadima u Briselu i žrtvama Andersa Brejvika? I šta je Švedska uradila da završi na ćevapima na sajmu pogrebne opreme? Je l' to ima veze sa Ikeom?

Izložene su dve torte u obliku kovčega i pogrebnog venca i stvarno su izgledale do jaja. Kovčeg je bio premazan crnim fondanom koji je delovao preukusno, ali ipak nisam mogao da probam. Ne zato što je u pitanju bio kovčeg, nego zato što je žena koja je to sekla sve nekako pipala rukama, pa mi je bilo odvratno.

Organizatori su se žalili da su uputili poziv gradonačelniku i predstavnicima gradske vlasti, ali se niko od njih nije pojavio. Okej, razumem ih, možda su morali da sviraju gitare ili se jebavaju oko krštenica, ali gde je Nikolić? Pa zaista, organizuje se jedina stvar u koju se, pored pečenja rakije i podučavanja engleskog Stefana Kapičića za ulogu u Dedpulu, razume – i on se ne pojavi. Gospodine predsedniče, izvinite što više nemate vremena za plebs i parče kovčeg torte…

Razmišljao sam šta bi moglo da poboljša ovaj sajam i učini ga interesantnijim običnim ljudima. Da bi se ljudi zainteresovali za sopstvenu smrt, organizatori bi morali da im što realnije predstave kako bi ona izgledala. Tako bi bilo super da se napravi neki pandan kreš testovima na sajmu automobila. Na primer, simulacija spuštanja sa sandukom u grob, trke kopanja kroz zemlju za slučaj da vas žive zakopaju ili bacanje krsta u dalj. Kviz "Prepoznajte zombija", rijaliti serijal "Upoznali smo se na sahrani" ili "Začeli smo život u sanduku". Bilo bi zabavnije, a i privuklo bi turiste.

Upoznao sam jednog lika iz Teksasa, izvesni Konor koji iz neke morbidne radoznalosti voli da gleda sanduke i razmišlja koliko su udobni. Zamislite još hiljadu takvih. Turizam će procvetati, a pare će ostati u zemlji. Bukvalno.

Sajam sam napustio malo razočaran. Izgleda da pogrebnici moraju još dosta da porade na marketingu i da, iako rade sa mrtvima, nauče da se obraćaju živima. Nisam čak ni babi doneo flajer. Ipak, dobio sam jedan baš fensi suvenir – drveni kočić veličine hemijske olovke. Taman staje u unutrašnji džep od jakne, da se nađe za svaki slučaj. Kažu da je odličan protiv botova.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu