Svaštara

​Šta je bilo kada sam napustio Anđele pakla

Kako je to biti Anđeo pakla, zašto se rastao sa njima, i kako mu se život od tada promenio.
23 Septembar 2016, 6:30am

Džordž Kristi 1976, u doba kada je bio „punopravni" pripadnik sa zakrpom Anđela pakla. Fotografije su vlasništvo autora.

Kada je Džordž Kristi bio klinac u Kaliforniji sredinom pedesetih godina, prvi put je ugledao dugokosog bajkera u teksas jakni, i znao je da je to život za njega. Do kraja šezdesetih, nakon što je kratko bio rezervista u marincima, Kristi se družio sa pripadnicima Znakova pitanja i Sotoninih robova, dva odmetnička motociklistička kluba koji su živeli u senci elite: Anđela pakla. Anđeli su bili na vrhu lanca ishrane u odmetničkoj bajkerskoj kulturi, i Kristijev san je bio da se pridruži ozloglašenom klubu, mogućnost koju često upoređuje sa begom i pridruživanjem cirkusu.

Do sredine sedamdesetih, Kristi je ostvario svoj san, i u svojoj predstojećoj knjizi, Izgnanstvo na prednjoj ulici: moj život Anđela pakla i nadalje, on opisuje skoro četiri decenije provedene sa najozloglašenijim bajkerskim klubom u istoriji Amerike. Od osnivanja Ventura, Kalifornija, do nosioca olimpijske baklje na igrama u Los Anđelesu, do glavnog protagoniste sopstvenog serijala na Histori čenelu, Hronike odmetnika, Kristi se istakao kao možda definitivno (iako kontroverzno) javno lice grupe koja izaziva toliko oprečna mišljenja.

Stoga nije toliko šokantno što je usput nailazio na neke probleme sa zakonom. Između ostalog, Kristi je bio optužen za organizovanje plaćenog ubistva vođe meksičke mafije u zatvoru, pre nego što je konačno oslobođen optužbe 1987. A 2011. je bio uhapšen zbog bacanja molotovljevog koktela na rivalski salon za tetoviranje četiri godine ranije, priznajući krivicuza jednu tačku optužnice, zbog čega je robijao godinu dana. Kristi kaže da je negde u to vreme odlučio da napusti organizaciju koju je nazivao svojim domom – rastanak koji je ubrzo postao ružan, jer su počeli da kružetračevi da je bio oteran, zato što je postao doušnik vlasti.

VICE je proćaskao sa Kristijem da bismo saznali kako je to biti Anđeo pakla, zašto se rastao sa njima, i kako mu se život od tada promenio.

Džordž Kristi nosi olimpijsku baklju u Kaliforniji 1984.

VICE: Šta te je uopšte toliko privuklo kod Anđela pakla i odmetničkih motociklističih klubova?

Džordž Kristi: Osećao sam da imaju pravi kodeks časti, uprkos tome šta veći deo društva misli. To su bili momci kojima sam mogao da verujem. Znao sam da ako im se poverim, ili im kažem nešto, oni to neće iskoristiti protiv mene. To je bio veoma ezoteričan i zatvoren krug, i kada te jednom prime i ljudi znaju ko si, imao si pravu porodicu i još jedan dom. Mogao sam da odem bilo gde u Kaliforniji i da uvek nađem kauč na kome ću da prespavam, ili mesto na kome mogu da poradim na svom motoru.

Bilo je kao da žurka neprekidno traje – i ne govorim o tome da si sve vreme opijen. Prelazili smo iz šezdesetih u sedamdesete, i cela ta stvar sa kontrakulturom se polako gasila. Ovo je bila grupa individualaca koji su imali pravila i propise koje si morao da poštuješ, čast, samopoštovanje i disciplina su bili najvažniji. Mnogim ljudima je teško da poveruju u to, ali to je bilo sve o čemu se tu radilo.

Nekada si bio jin jangu vođe Anđela Pakla Soniju Bargeru – ključni član grupe, kao istaknuti glasnogovornik. Kako su se vaši odnosi pogoršali?

Neko vreme sam se zaista divio Soniju. Ali jedna od stvari za koju sam mislio da je stvarno interesantna se dogodila kada sam prvi put otišao u zatvor, poslali su me u federalnu kazneno-popravnu ustanovu na Terminal Ajlendu, i kada sam u dvorištu pitao jednog od braće, „S kim imamo problem ovde", on je odgovorio, „Mi se ne tučemo u zatvoru".

Sa klubovima sa kojima smo se sukobljavali na ulicama u zatvorima nismo imali problem – šta više, družili smo se s njima. I kada sam 1987. izašao, počeo sam da proučavam mnoge druge klubove, pregovarao o primirju sa Odmetnicima, Banditima i Monoglima. Čak sam i sa Paganima par puta razgovarao. To je bila moja vizija, a mislim da Sonija nije interesovalo ništa izvan njegove male orbite.

Zašto si na kraju prekinuo sve veze s klubom?

Osetio sam da smo postali isti kao ljudi protiv kojih smo se bunili, i tačno to sam im i rekao na sastanku kada sam odlazio. U jednom trenutku smo sarađivali u svim klubovima duž obalu, a do 2011. smo bili u sukobu sa svim većim odmetničkim bajkerskim klubovima u Sjedinjenim Državama – plus sa snagama zakona. Tada su neki ljudi izgubili perspektivu oko toga šta je bila inicijalna namera čitavog odmetničkog stila života. Počelo je više da liči na vojsku, kao kada se dve vojske sukobe.

Da li si uvek planirao da napišeš knjigu o vremenu provedenom sa Anđelima, i da li si očekivao negativne reakcije?

Kada sam 2011. napustio klub, o meni su kružile mnoge dezinformacije. Ja sam formalno napustio klub. Otišao sam na sastanak, i učinio to kako dolikuje, poštujući protokol, suočio sam se sa svima i rekao da mislim da imamo različite vizije, i da odlazim. Skinuo sam svoju zakrpu, sklopio je, stavio na sto, i delovalo mi je da svi razumeju moj stav. A onda, par nedelja kasnije, mislim, Soni Barger je učinio najviše da se moj status promeni. Pozvali su me telefonom i rekli mi da više nisam „časno demobilisan" – da sam oteran, bez mogućnosti kontakta.

Onda su krenuli u kampanju pljuvanja po meni na društvenim mrežama, i odjednom su počeli da mi se obraćaju ljudi koje ne poznajem, koji čak nisu ni članovi kluba, koji su možda saradnici, obožavatelji, ili šta god, i da me optužuju i šta sve ne. Tada sam odlučio da ispravim stvar.

Da li je to sve što se tiče neprijatnosti – neka izgubljena prijateljstva?

Ako hoće da kažu da sam „izbačen", ja s tim nemam problem, ali oni takođe aludiraju da sam doušnik, što apsolutno nije istina. Ako jesam, protiv koga sam to svedočio, i na čijim suđenjima sam svedočio? Nema dokumentacije o meni. Tužioci Sjedinjenih Država su zapečatili moj slučaj (povodom optužbi za podmetanje požara i zavere za podmetanje požara u suparničkom salonu za tetoviranje), zato što su imali deset doušnika. Od tog trenutka, svi dosijei su zapečaćeni. Oni stalno zapečaćuju slučajeve, a ja sam bio jedini koji je otišao u zatvor.

Zašto je to „izbacivanje" toliko bitno? Deluje kao da te i dalje muči.

Kada te u svetu odmetničkih motociklističkih klubova „izbace", bez mogućnosti kontakta, postaješ stigmatizovan – ne žele da ljudi kontaktiraju s tobom, ne žele da ljudi razgovaraju s tobom. Članovi kluba sa kojima sam bio u prijateljskim odnosima nakon što sam otišao su bili u opasnosti da ih isteraju zbog komunikacije sa mnom.

Kada sam otišao, to me je na neki način ličilo na razvod: isprva, svi žele da ostanu u prijateljskim odnosima. Nisu bili srećni zbog moje odluke, ali su je razumeli. Kako se stvar razvijala, postalo je agresivnije, i bilo je teško to podneti. Telefon ti zazvoni, ti podigneš slušalicu, i čuješ jednog od svoje bivše braće koji ti govori da više niste prijatelji. To je bio čitav moj život, jer nisam imao mnogo prijatelja izvan kluba. To je bila gorka pilula koju je trebalo progutati.

Ovaj intervju je redigovan i sažet zbog jasnoće. Čekirajte Kristijevu knjigu, koja je izašla 20. septembra, ovde.