Priče ljudi koji su se užasno napili i probudili u stranoj zemlji

Ljudi su se oduvek budili mamurni na neobičnim lokacijama. Pre dvadesetak godina, ta lokacija bi bila „Skarboro" ili „obližnji kontejner". Danas, zahvaljujući jeftinim avionskim kartama i bukiranju preko telefona, te neobične lokacije su sve češće „Rejkjavik" ili „neka strana zemlja za koju nikad nisam čuo".

Reklo bi se da svakih par meseci čitamo reportaže o nekom mladiću koji je sasvim normalno izašao na piće, a onda se napio obeznanjen u avionu. Sledećeg jutra došao je sebi, i objavio šta je uradio na Tviteru ili Fejsbuku. Tabloid ovo prenese, LADBible mu da svoju preporuku (Car se ožderao, završio u SALCBURGU!") a onda priča nestane da bi napravila mesta za sledeću, praktično istu takvu.

Da li je ovo prepoznatljiv trend? Da li mu je neophodno dati ime, „avio-mamurluk" ili „Božja kazna"? Nisam siguran. Ali da bih ilustrovao ovaj fenomen, kontaktirao sam četvoricu od mnogih mladih ljudi koji su ga iskusili u manjoj ili većoj meri.

Jedne večeri, drug i ja smo zaređali po barovima u Čelmsfordu. Posle nekoliko pića izgubio sam druga, i našao se na stanici dok je prolazio X30 autobus. Ova linija vozi direktno do Stansted aerodroma za samo 10 funti. Nekako sam odlučio da bi bila dobra ideja da rezervišem na brzinu kartu i odletim na neko manje vlažno i hladno mesto od Čelmsforda. Takvih ima bezbroj, ali ja sam izabrao Barselonu.

Ukrcao sam se, zaspao, probudio se, i shvatio u koliko sam se ozbiljnoj situaciji našao. Imao sam samo praznu flašu vode, odeću na sebi, novčanik, i telefon.

Izašao sam iz aviona smrdeći na jegere i Jup afteršejv, i pozvao roditelje. Tata me je posavetovao da ostanem tamo neko vreme, pa sam rezervisao let kući za tri dana kasnije i počeo da istražujem Barselonu, upoznajem ljude, uživam u vremenu i hrani. Po povratku u hotel, odeću sam prao pod tušem jer nisam imao ništa drugo da obučem.

Generalno, iz avanture sam naučio da mogu da uživam u svom društvu i da ne moram da brinem o tome šta drugi misle. Nisam poginuo, nisam uhapšen, šta tu ima loše? To je moj novi moto.

– Aleks iz Engleske

Sve je počelo u Boliju-sur-Mer, maloj francuskoj luci. U petak uveče, otišao sam sa kolegama na plažu posle posla i usput kupio pivo u supermarketu. Sećam se svega na plaži, sećam se čak i da smo posle pokupili peškire i bacili otpatke u kantu. Pričali smo o jednom noćnom klubu u Monaku, La Raskas, ali nisam mislio da ćemo otići tamo te večeri jer smo već bili previše pijani.

I tu se više ničega ne sećam.

Šest sati kasnije, probudio sam se u bolnici na litici iznad Monaka. Sestre su mi rekle da me je policija ostavila, a ja sam insistirao da moram da se vratim na posao do osam. Sećam se kako su mi pretile da će zvati policiju ako pokušam da izađem, jer se još nisam sasvim otreznio.

Bio sam OK osim izgrebanih kolena i velike čvoruge na čelu. Odeća mi je bila u plastičnoj kesi na podu – boga pitaj gde mi je bila obuća – pa sam se zato na brzinu obukao, izašao kroz prozor, i otrčao nizbrdo bosonog i zbunjen u potrazi za voznom stanicom. Na ulici sam sreo jednu devojku koju sam znao sa posla. Bilo je oko šest ujutru; rekla je da me je sinoć videla u La Raskas. Pitala je da li sam dobro i pokazala mi gde je stanica, ali me je takođe slikala i umrla od smeha kad je videla da mi iz vene još viri braunila od infuzije. Nekako sam uspeo da ne zakasnim na posao tog dana.

– Sem iz Australije

Imao sam oko 17 godina. Napio sam se kao stoka sa najboljim drugom Danijelom, svi ostali su već otišli kući. Trebalo je i mi da se vratimo autobusom, ali nekako nam je pala na pamet ideja da odemo do aerodroma i kupimo kartu za prvi sledeći let iz Melburna. Tako smo se zatekli na Tasmaniji usred zime.

Jedva da nam je ostalo nešto para, pa smo kupili suvenir-šešire, iznajmili golf kolica, i sačuvali manje od 10 dolara za hranu. Nismo čak ni igrali golf, samo smo se vozikali okolo i razgovarali o tome kakva smo dva idiota.

Na letu nazad bili smo sasvim iscrpljeni i dehidrirani. Ne znam da li sam išta drugo u životu više zažalio od tog puta.

– Tom iz Australije

Bio sam na momačkoj večeri mog zeta u Minhenu. Svi smo već platili po 20 EUR za to veče a iz hotela su nam dali one narukvice sa adresom, što je značilo da ne moram da budem odgovoran i nosim telefon ili novčanik, pa sam ih ostavio u sobi. Posle nekoliko pića odvojio sam se od društva, pa sam uskočio u taksi i pokazao mu zglob, na kom više nije bilo narukvice. Nešto sam pokušao da mu pijano objasnim, ali me je izbacio.

Još 20 minuta sam pokušavao sa raznim taksistima, nije išlo. Poslednjeg sam spopao vozača nekog kombija u koji su se putnici upravo ukrcavali; molio sam ga da me poveze u nadi da ćemo možda proći pored hotela čijeg se imena i adrese nisam sećao – ali i on je odbio. Obišao sam oko kombija i kad niko nije gledao, zavukao se iza kofera u prtljažniku. Neko je zatvorio vrata.

Kad su ih najzad otvorili, pet sati kasnije, iskobeljao sam se i počeo da šetam okolo sav izgubljen. Video sam „Cirih" na raznim natpisima, pomislio sam da je to neki nemački grad, ali tek kasnije sam uočio švajcarske zastave. Posle sat vremena lutanja, otišao sam u policiju. Ispričao sam policajcu priču, on se okrenuo kod kolega i preveo im sve na francuski. Cela stanica mi se smejala. Dali su mi sendvič, cigarete, i pismo koje je trebalo da dam kondukteru. Kad sam stigao nazad u Minhen, bio sam bez telefona i novca, a i dalje nisam znao gde se nalazim. Šetao sam okolo satima dok nisam nabasao na voznu stanicu koja mi je bila poznata iz dolaska, zatim klub iz kog sam krenuo, a najzad i jebeni hotel.

– Džordan iz Engleske

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu