Umorni od svega, sami i “zaglavljeni” na pragu EU

Tokom najvrelijih dana jula, u improvizovanim kampovima kod Horgoša i Kelebije na granici sa Mađarskom i dalje vladaju nehumani uslovi za život. U tim samoorganizovanim pograničnim kampovima bez tuševa, ali u blatu i među poljskim zmijama, trenutno boravi oko 800 odraslih ljudi i dece. U parkovima oko beogradske autobuske stanice opet spava oko 700 izbeglica. Nedaleko od kampa u Horgošu, stotinak izbeglica pristiglih peške iz Beograda već danima štrajkuje glađu jer Mađarska odbija da ih primi. Zemlje EU nisu samo "ujedinjene u različitosti", već i u oštroj politici prema migrantima: granice su praktično zatvorene.

I Balkanska ruta je možda deklarativno zatvorena, ali je od početka godine registrovano više od 102,000 izbeglica koji su prošli kroz Srbiju. Njihov prolazak preko mađarske granice odvija se otežano i usporeno - propušta se samo 15 do 30 ljudi dnevno. Azil ne može da dobije svako. Prioritet su žene i porodice sa decom, slabiji i bolesni, a samci i mladi muškarci čekaju mesecima. "Ekonomskim" migrantima - koji dolaze iz zemalja gde trenutno nema oružanih sukoba - govori se da nemaju nikakve šanse. Zbog predugačkog čekanja, neizvesnosti i straha od deportacije, neki od njih uspevaju da prođu ilegalno, uz pomoć krijumčara. A neki prolaze kroz pakao vraćajući se u Srbiju sa mađarske granice, "osveženi" ugrizima policijskih pasa i tragovima pesnica i električnih pendreka. Broj ilegalnih prelazaka se navodno smanjuje, zbog novih zajedničkih patrola sprske, austrijske i mađarske policije na makedonskoj granici.

Trenutno na teritoriji Srbije boravi 3,000 migranata, kažu zvanični podaci. Međutim, sudbina mnogih od njih je i dalje potpuno neizvesna: ne mogu napred, ne mogu nazad. Zaglavljeni su u Srbiji.

Dvadesetak kilometara od improvizovanih kampova kod Horgoša i zida od bodljikave žice, u jedinom "pravom", ali tranzitnom prihvatnom centru za izbeglice u Subotici ovih dana boravi oko 500 ljudi. Opremljen krevetima, tuševima, hranom i pijaćom vodom, ovaj centar je njihovo poslednje bezbedno utočište na putu do Evrope, mesto gde mogu da spavaju, okupaju se i odmore dok čekaju da nastave dalje. Oni koji uopšte mogu dalje.

Nedelju dana pre mirne pobune i štrajka glađu stotinak migranata, u autobusu iz Beograda za Suboticu pored mene putuje i petnaestak izbeglica. Među njima je i dvadesettrogodišnji Anajat iz Avganistana. Kaže mi da je odlučio da sa nekoliko članova porodice pokuša da pređe Horgoš i dođe do Nemačke ili Švedske. Nasmejan, skroman, ljubazan, ljubopitljiv, pun želje za normalnim životom.

- Rođen sam u Pakistanu, odakle smo morali da pobegnemo u Avganistan zbog sukoba. A tokom čitavog mog života u Avganistanu nije prošao dan da negde nije bačena bomba. To nam je postalo kao 'dobar dan'. Želeo sam da postanem inženjer i bio sam na studijama, ali smo zbog rata i sve goreg stanja odlučili da odemo. U kampu u Grčkoj smo proveli tri meseca, putujemo već jako dugo - priča mi Anajat, dok iz njegovih očiju i dalje zrače opitimizam i nada. Pokazuje mi svoju fotografiju snimljenu pre nego da napusti dom.

- Ne mogu da se prepoznam, toliko sam se promenio, smršao i nekako propao - priča, uz blagi osmeh, ali i trag nelagode.

Težak višemesečni put ga je istrošio i isušio. Izgleda starije, umorno, kao i većina ljudi na ovom putu.

- Čuo sam da puštaju po 15 ljudi dnevno, a od toga samo po jednog muškarca. Znamo da ćemo mesecima čekati da pređemo granicu u ko zna kakvim uslovima, ako uopšte uspemo. Ali nemamo drugog izbora - priča mi Anajat.

Rastali smo se na Autobuskoj stanici u Subotici, gde su oni produžili ka granici da se prijave za azil, a ja dalje ka Paliću. Par dana kasnije, vratila sam se u Suboticu i obišla tranzitni prihvatni centar Komesarijata za izbeglice Republike Srbije. Anajata nisam srela. Pretpostavljam da je ostao na Horgošu.

Danijela Anđić, jedna od koordinatorki ovog centra, provela me je kroz dvorište i njihove prostorije.

- Prvi zvanični kapacitet prihvatnog centra u Subotici uoči samog otvaranja prošle godine bio je 80 ljudi. Kako se menjala situacija na Horgošu i Kelebiji, to se odrazilo i na ovaj centar. Sada ih ima skoro 500. Ljudi čekaju da pređu granicu i stalno varira stanje. U Šidu imamo tri centra, ali se malo ljudi za njih odlučuje. Ne žele da odlaze daleko od mesta graničnih prelaza jer misle da neće preći, pošto Mađarska stalno menja i apdejtuje te liste. Mi imamo svoje ljude na svakom prelazu i sve to pratimo. Savetujemo ih da idu u naše centre jer su na granici neadekvatni uslovi, posebno u ovom periodu godine i posebno za decu - naglašava ona.

Danas je među 500 ljudi koji borave u prostorijama, ali i šatorima u dvorištu subotičkog prihvatog centra, oko 180 dece. Najmlađe od njih, pristiglo desetak sati ranije, staro je svega 4 dana.

- Imamo bebu od četiri dana, sa jako mladom majkom, koja je noćas stigla. Prebukiran kapacitet, sve je krcato i onda smo ih, kako su stigli iz Beograda, stavili u naš prostor namenjen za dežurstva policije, a zatim pretvoren u magacin. I tu smo ih smestili da bi ih izolovali od svega, i evo beba spava od jutros od kad smo došli na smenu. Tek malopre je majka ustala da odvede ovo dvoje druge dece do toaleta, bebica se čula, baš dok smo bili na sastanku - priča Danijela uz osmeh.

Danijela Anđić iz Komesarijata za izbeglice.

Šta se dešava u centru preko dana, pitam, gledajući klince kako vrte hulahop. Uz novi uzdah, Danijela kaže da se trude da im organizuju što više aktivnosti.

- Najteže je detetu ubiti vreme i omogućiti neku razonodu. Sve sa odraslim ljudima je i lakše… Samo da ima što više aktivnosti i da im što pre prođe vreme. Zato svakodnevno vaspitači rade sa njima u dečijem kutku, a u dvorištu se stalno igra lopta i ostale dečije igrice. Neki roditelji ostave klince i odu do grada ili do graničnog prelaza, tu ima i samohranih majki i očeva, a onda smo mi odgovorni i zaduženi za njih - priča ona.

- Tužno je, sami granični prelazi su puni dece. Zaista je strašno. I na Kelebiji i Horgošu… Ali ne vredi. Mi ih ubeđujemo, oni pristanu, dođu na jednu noć, pa se opet se sutradan vrate na prelaz. Gore su neadekvatni uslovi [za život i boravak], a oni neće da idu odozgo…

Strah da će propustiti priliku da pređu granicu nadvladava sve, zato se sve više ljudi gomila oko Horgoša. UNHCR je još krajem maja urgirao na vlasti u Srbiji i Mađarskoj da nađu rešenje za migrante koji žive u tragičnim i nehigijenskim uslovima u ovom kampu. Tog rešenja, bar za sada, još uvek nema ni na pomolu.

Danijela kaže da ipak nekako uspeva da sve te mučne stvari, bar privremeno, "zaboravi".

- Recimo, odem na Kelebiju, oni me uhvate, igramo se, vrtimo se, imam neke "moje" devojčice koje su gore dugo. Danas su dva deteta koja su bila sama prošla na Kelebiji, sa pratiocem. Centar za socijalni rad nije hteo da im dodeli staratelja, ali oni su imali nekog u grupi i Mađari su ih pustili. Tako da, eto, zbog toga sam srećna danas. Nažalost, roditelji su im ostali zaglavljeni u Grčkoj - priča ona.

Pored rada sa najmlađima, najveći izazov je briga o higijeni, a ljudi u centru danonoćno rade na tome. Sve ostalo je organizovano, što se tiče hrane i lekarske pomoći.

- Stalno pokušavamo i sa njima da na tome radimo, da bi sami što više brinuli o higijeni kao u svojoj kući. Ali dobro… odakle dolaze, koliki su put prošli i šta su sve preživeli… - objašnjava i odmahuje glavom.

Pokušavam da prebrojim šatore u dvorištu. Ima ih bar nekoliko desetina, poređani gusto jedan do drugog.

- Zbog sve većeg broja ljudi, morali smo da donesemo šatore. Ovaj prostor njima služi za druženje, za igru, a mi po potrebi ubacujemo krevete i ostalo jer nama u toku noći stigne velike grupe, i to uglavnom iz Beograda - priča mi dalje Danijela i pokazuje veliku praznu prostoriju.

Šatori se postavljaju i sklanjaju jer broj izbeglica stalno varira. Jedni odu, drugi dođu, pa se neki opet vrate, i tako u krug.

- Ili recimo ne uspeju da prođu, vrate ih sa granice, ali oni ponovo pokušavaju i ne gube nadu. Pitaju nas i iz UNICEF-a, pa kako, šta vi radite, uopšte država Srbija šta radi po tom pitanju. Ali ništa ti ne možeš, ti si u nemoći, njima je samo cilj da pređu. IOM [Međunarodna organizacija za migracije] radi sa povratnicima i rade to uspešno, ali samo sa onima ko želi. Ne možeš ti njega da teraš da se vrati u svoju zemlju kada sve gaji nadu da će proći. Beograd im je sedište svih veza i kombinacija za prolazak, ti ima i dosta krijumčara i svega, to već svi znaju i nije nikakava tajna. I to se dešava od kada je stala Balkanska ruta - kaže ona.

U sobama u subotičkom centru su uglavnom porodice sa decom, a samci su odvojeni. U jednoj od spavaona srećem Jusefa, mladog čoveka od tridesetak godina, a sa njim u grupi još tri žene različitih godišta. Seckaju jedan krastavac i jedan paradajz, sedeći na donjem krevetu na sprat. Kao grupa prijatelja, od Sirije do Srbije putovali su šest meseci. Pristigli su pre nekoliko nedelja. Probali su da pređu granicu na Kelebiji i nisu uspeli. Svakog dana idu na granicu da provere mogu lida prođu.

- Ceo ovaj put je jako težak. Pre dolaska u Srbiju bili smo mesecima u kampu u Solunu. Želimo da stignemo u Nemačku. To je naš san. A Mađarska pušta samo 15 ljudi dnevno. Zašto? Tamo je 600-700 ljudi, teško je. Jako je teško živeti i ovde. Svaki dan samo sardine i tuna, i za doručak, ručak - tiho priča Jusef.

Dok obilazimo centar, odjekuje plač beba i čuje se žamor klinaca koji se jure u dvorištu. Prolazimo pored muškog i ženskog toaleta, Danijela mi pokazuje i jednu veliku prostoriju koja je najpre trebalo da bude trpezarija, ali je i ona preuređena u mesto za spavanje. Pored je postavljeno nekoliko stolova ispod velike nadstrešnice, inicijalno namenjenih za trepezariju otvorenog tipa i mesto za druženje, ubijanje vremena, igranje karata, kafu.

Što se tiče bezbednosti, u centru kažu da je sve je u redu. U Šidu je bilo drugačije, tada je još uvek radila Balkanska ruta i bila su stalna dežurstva policije, ali ovde ne, samo na poziv ukoliko bude nekih problema. Do sada je bilo samo par nekih manjih slučajeva. Ljudi iz Komesarijata za izbeglice u centrima poput ovog u Subotici rade na nedelju dana, i uglavnom su iz Beograda. Rade u tri smene, od ponedeljka do ponedeljka, i sami su su odvojeni od svojih porodica i svojih kuća.

Afganistan, Sirija, Pakistan, Maroko su zemlje gde su migranti ostavili svoje domove. Dosta njih priča engleski jezik, ima dece koja pored odličnog engleskog počinju da pričaju i srpski.

Upoznajem i Adnana iz Maroka, ima 18 godina i riđkastu kosu. Putuje sam.

- Može se tako reći, sam. Imam par prijatelja, ali neki su uspeli da prođu, tako da sam sada sam. Zaglavljen sam ovde. Probao sam da pređem granicu, ali su me vratili. Pustili su suzavac na nas. Nemačka policija, čuo sam kako pričaju nemački - kaže mi on. Pokušao je da granicu prođe ilegalno, ali bez uspeha i sumnja da ima bilo kakve šanse da dobije azil i legalno uđe u EU.

- Možda jer sam iz Maroka, možda jer nisam sa porodicom. Ima dosta ljudi ovde. Zašto bi mene pustili, kada njih ima toliko? U Grčkoj sam proveo osam meseci, a zatim došao u Srbiju. Kao Marokanac, imam dosta problema. A najveći je taj što sam zaglavljen ovde. Ne mogu da se vratim, ne postoji ta opcija, tamo je još gore. Umoran sam, i od pričanja i od svega. Želeo bih da se otvori granica i da svi ovi ljudi prođu. Želeo bih da idem u bilo koju zemlju, samo da nije Nemačka, gde ću moći da studiram.

Adnan kaže da bi prvo "odmorio jedan mesec."

- Samo da zaboravim ovaj užasan put, čekanje za hranu, čekanje za odeću, čekanje za prelazak, pse na granici i još mnogo stvari. Samo jedan mesec. A onda bih isplanirao šta ću dalje da radim. Želeo bih da studiram informatiku. U Maroku je život jako težak i situacija nije onakva kakvu vidite u medijima. Na TV-u možete da vidite kako je sve dobro, ali to nije realnost - kaže on.

Nedaleko od nas, grupica žena sedi za travi i igra se sa decom. Malo veći klinci igraju fudbal. U tom trenutku ubrzano i nervozno ka šatorima ide Samir, noseći lekove u ruci. Upravo je vraćen sa mađarske granice.

- Nisam spavao par dana. Došao sam iz Beograda, probao da pređem na mestu između Kelebije i Horgoša, tamo je neka šuma i veliki jendek, ali me je policija vratila. Dok jedan policajac pretresa stvari, drugi snima kamerom. Video sam još dvadesetak ljudi - priča mi on.

Iako je situacija loša, Samir želi da nastavi dalje. Proveo je godinu dana u Grčkoj, pokušavajući da dođe do Evrope. Od teških uslova za život je dosta izgubio na težini, povredio članak, nos i trenutno je bolestan. Nema nikog, želi da ide u Italiju ili u Belgiju i da radi, nađe ženu i osnuje porodicu. Ima 32 godine. U Maroku je radio kao barmen, obrađivao zemlju, i radio još mnoge druge poslove. Rad je dobar, kaže.

Pored nas prolazi mladić sa vidnim povrede na telu i glavi. Polomljen zub, modrice, ožiljci na rukama. Batine je dobio na granici sa Makedonijom, a pre dve nedelje je došao u Srbiju. I on je neuspešno probao da pređe u Mađarsku i strahuje da neće uspeti. A šta će biti u tom slučaju - to niko ne zna.

Izlazim iz centra i bacam još jedan pogled na šatore i veš raširen na ogradi. Fudbalska lopta preleće preko žičane ograde, bacam je klincima nazad. "Thank you!" - viču mi radosno i nastavljaju igru. Deca.

Gledajući stanje na granicama i u kampovima, pomišljam da se možda približava vreme za revidiranje zvanične EU krilatice "Ujedinjeni u različitosti". Ujedinjeni u različitosti, ali unutar žičane ograde i svojih bodljikavih četiri zida.

Još fotografija života u subotičkom izbegličkom centru:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu