Zašto ljudi misle da su Novosađani usporeni?

Da počnem 'natenane'. Otkad znam za sebe, kruži mit o tome kako su Novosađani usporeni.

"Ma super je on, samo je nekako usporen"

"A odakle je?"

"Pa iz Novog Sada"

"A pa to je u pitanju, oni su svi nekako usporeni".

Po 'starom urbanom predanju' ljudi iz Pančeva i Rume ne umeju da voze, a mi smo (između ostalog) usporeni, što i nije tako teška kategorija.

Izgleda da svaki grad ima dušu, samo je duša Novog Sada malo sporija od ostalih. Ne možete nas kriviti za to što živimo u najjednostavnijem gradu ikada. Kada nema problema, nema ni razloga za stres, pa čemu žurba? Život prosečnog Novosađanina se svodi na 'Gari, aj do centra večeras' i polakom šetnjom kroz široke ulice. Eventualno, ako već kasniš, uhvatiš bus broj 7 koji ide kroz čitav grad, pa ne moraš da se brineš oko destinacije, jer ćeš kad-tad stići. Gde god da se nađeš u gradu i ako ne prepoznaješ kraj, dovoljno je da samo ideš napred i izbićeš na nešto što ti je poznato.

Ako već ne možeš da se snađeš, dovoljan je samo izrazito zbunjen pogled da bi ti prvi prolaznik prišao i rekao 'Kašte, kako vam mogu pomoći, jel ste se izgubili?' Nemojte se zbuniti, nisam napravio grešku, ali kada svi 'razvlače' dok pričaju, teško je pratiti ono Vukovo – piši kao što govoriš. Kada se nađete u novosadskom hiper marketu, prodavačica po Bolonji uvek prvo kaže 'Ćaoooooo, kakoooo si?' posle čega usledi tišina od otprilike 3-4 sekunde pa onda tek otkuca račun. Na automobile i motore ne pomišljamo jer nema potrebe za tim, kada je najveća izbočina u gradu atomsko sklonište, dovoljan ti je i bajs. Čak iako vozite automobil ili motor, verovatnoća je da ćete se sudariti u lika koji vozi presporo, jer je u Novom Sadu 40km/h već 'Fast and Furious'.

Novi Sad je razvio poseban sistem funkcionisanja. Vidite, kada se nalazite u gradu koji ima reputaciju za najsporiji grad u Srbiji, imate i moralnu dužnost da tu reputaciju i opravdate. Šta god da se desi, prva, i verujem instinktivna reakcija svakog Novosađanina je da kaže ili barem pomisli ovu svima poznatu uzrečicu: Opušteno, brate! Prvo što možete primetiti kada dođete u Novi Sad jeste da su kafići krcati non-stop, jer ko je još lud da propusti šoljicu kafe sa prijateljima, čak i ako je sreda i radno vreme je uveliko već počelo?

Drugo, ako sednete u restoran, nemojte se nadati brzoj usluzi jer je to misaoni pojam u ovom gradu. Taman za tih 15 minuta čekanja posluge imate dovoljno vremena da se odlučite sta ćete da jedete, a bila bi šteta kada ne biste probali domaću supu, glavno jelo i desert. Kada se odlučite i naručite, imate još nekih 20 minuta slobodno dok jelo ne stigne što je sjajna prilika da lagano nešto i popijete. Znam da bi prvi utisak o ovakvom stilu života bio negativan, ali nemojte se zavaravati. Novosađani su sasvim prilagođeni životu u ovom gradu i obavljaju sve što treba, samo iz drugačijeg pristupa prema vremenu.

Imam loše vesti za vas. Ako se nađete u Novom Sadu, a tlo vam gori pod nogama koliko vam se žuri, bolje je da odustanete odmah nego da gubite živce. Kao što sam već napomenuo, spora šetnja kroz široke ulice je odlika svih građana ovde. Zamislite da kasnite na posao i da u proseku šetate duplo brže od svih ostalih pešaka. U tom scenariju biste morali da idete cik-cak ulicom pokušavajući da prođete sve ostale prolaznike i na to biste potrošili mnogo više energije nego obično, što vam ne ide u korist.

Verujem da je slika o javnom prevozu manje-više ista u svim gradovima, ali naravno da postoji ona jedna stvar koju samo novosadski vozači autobusa rade – a to je da na svakoj stanici stoje barem 3-4 minuta, čisto eto da bi svi stigli da polako uđu i izađu. Zato, u slučaju da se nađete u ovoj situaciji, preporučujem da ne pridajete puno značaja tome, jer će se to ponoviti svaki put i u svakom busu. Taksisti su opet druga priča. Večito nasmejani i spremni da pomognu, dokle god ne moraju da žure! Ako kojim slučajem taksista oseti da vam se žuri ili pak ako mu vi to stavite do znanja, on će pokušati da vas opusti tako što će maksimalno usporiti na svakom semaforu i puštati Radio 021.

Sećam se svoje druge godine u Karlovačkoj gimnaziji, drugo polugodište, zima. Tokom godine sam nakupio neopravdanih jer sam, jel'te, stalno kasnio u školu. Ustajem uspaničeno u 6:52, a trebao sam biti u autobusu koji kreće u 6:23. Hvatam četkicu za zube i u isto vreme zovem taksi preko mobilnog. Čujem da se veza otvorila ali ne čujem nikakav glas, samo onu užasnu 'lift' muziku. Narednih 5 minuta ubrzanog lupanja srca i jako nepodnošljive muzike čujem glas. ,,Dobro jutro, izvolite?'' objasnih ja gde želim vozilo dok sat otkucava 7:00, a ja još u gradu ni na polu puta do Karlovaca. Ulazim ushitreno u taksi i zamolim vozača da požuri jer moram stići na autobus koji je već krenuo. Taksista mi je blaženim, skoro prosvetljenim glasom rekao da će videti šta može da uradi. Vozi on mene, ja paničim, kad ono taksi staje. Pitam ja šta se dešava, kaže on da je ulica zatvorena i da moramo nazad, pa drugim putem. U tom momentu sam odustao od svih svojih neopradanih i opravdanih i samo otišao na kafu, umesto na čas. Vidite, ovde ništa ne funkcioniše ukoliko žurite. Zato se bolje opustite i dopustite da se stvari reše same od sebe, jer drugačije ne može.

Eric Paradi

s/Flickr

Za nekoga ko je prirodno živčana osoba kao ja, život u ovom gradu zvuči pomalo kontradiktorno. Svi ovde 'imaju kade', što je iskreno, malo iritantno. Ako vam nešto stvarno brzo treba, nemojte se oslanjati na druge jer ćete čekati večnost. Grad koji koji vibrira usporenošću nije bio moj izbor, već izbor sudbine. Ali koliko god smo Novi Sad i ja različiti, izvukao sam neke veoma bitne životne lekcije odavde. Na primer, ne vredi se baš oko svake sitnice stresirati. Od kada znam za sebe sam pravio slona od muve i svaka situacija, koliko god minorna bila, mi je delovala nerešivo i ozbiljno. Posmatrajući druge kako reaguju na svakodnevne sitnice shvatio sam da je možda ipak problem u meni, a ne u usporenosti drugih oko mene. Malo po malo, ugledajući se na to kako ostali reaguju na ovaj stil života sam shvatio. Za neke stvari vredi gubiti živce, jer neke stvari stvarno jesu bitne, ali takvih stvari nema puno. Sve ostalo je manje vredno i ne treba pridavati značaja takvim stvarima. Uzevši sve ovo u obzir, moje živčano ponašanje koje je nekada prerastalo i u histeriju, Novi Sad je uspeo da iskoreni svojim unikatnim sistemom. Danas poštujem svoje vreme i svoje živce mnogo više nego što sam ih pre poštovao, a za to je zaslužan ovaj grad.

Pratite VICE na Facebook,Twitter, Instagram