Zašto neki lekari i dalje zaziru od tetoviranih ljudi

Nije bilo tako davno kada mi je ortak ispričao kako je hteo da bude dobrovoljni davalac krvi, i kako su ga odbili za transfuziju jer je bio tetoviran. Potrebno je da prođe šest meseci kako bi testiranje krvi na HIV i hepatitis bilo pouzdano i to je preduslov za davaoce krvi. Strah doktora koji su ga iskulirali zbog moguće zaraze tokom tetoviranja bio je neopravdan, jer im je rekao da je tet stavio pre više godina. Moguće je da izgleda malo kao trenser koji se vratio sa rejva, da ta njegova upadljiva odeća vrištećih boja, tetovaže i nakit zbunjuju, ali dečko se bavi sportom i vodi zdrav život. I tako su propustili da uzmu njegovu zdravu krv samo zato što su izveli površan zaključak na osnovu utiska koji ostavlja izgledom.

Razumem da su nekada davno doktori imali različite predrasude i postavljali lude dijagnoze jer nisu dovoljno znali o bolestima. Ali, zaboga, dvadeset prvi vek je. Ipak imamo dovoljno znanja, i dosta toga se uči tokom školovanja. Pa, između ostalog, i da svi pacijenti treba da dobiju jednak tretman.

- Na fakultetu smo učili o medicinskoj etici koja nam nalaže da pred pacijentima ne smemo da komentarišemo ništa što nema veze sa njihovim problemom. To jednostavno mora da se poštuje, jer studenti, kao i lekari, stvarno vide svašta i bilo bi bezveze da prevrćemo očima ili da se zgražavamo - kaže za VICE Nina Burić, studentkinja Stomatološkog fakulteta.

Lekari bi trebalo da se ophode isto prema svim pacijentima bez obzira na njihov izgled, ali sigurno postoje i oni koji to ne rade, smatra Nina. Ona kaže da se više pažnje posvećuje samom izgledu lekara, jer je pre svega bitna urednost, a verovatno se pirsinzi i tetovaže povezuju sa izgledom koji nije primeren lekarima.

- Na maksilo-facijalnoj (hirurgiji) su koleginice morale da prekriju pirsinge flasterima, kolega je uvek nosio duge rukave zbog tetovaža na podlakticama. Po pravilu bi lekar trebalo da odaje utisak profesionalnosti, ali nikako da komentariše tuđi izgled. Veruj mi, vidiš mnogo "gore" stvari od tetovaža i pirsinga – kaže Nina.

Naravno, i lekari su ljudi, ponekad izvlače zaključke o nekome koga prvi put sretnu, a ne znaju ništa o toj osobi. Kada nam je nešto vidljivo kao, na primer, kilaža, mi laici često volimo da izvlačimo zaključke o nečijim životnim navikama i zdravstvenom stanju. Istraživanje sa Univerziteta u Vašingtonu, na velikom uzorku, pokazalo je da doktori imaju predrasude o gojaznim ljudima u istoj meri kao i ostatak populacije. Ali to što doktori često misle da si lenji debeljko, sa lošim navikama u ishrani, nije nužno značilo da će te diskriminisati, iako imaju predubeđenje.

Međutim, ima i primera da je drugačije postupanje - zato što su doktori izvršili brzi pregled, i na osnovu nekih neopravdanih pretpostavki - dovelo do toga da ljudi ne dobiju normalnu uslugu i na svojoj koži osete diskriminaciju.

Nevena je imala 14 godina kada je zbog stomačnih problema otišla kod lekara. U tom periodu je bila jako mršava.

- Ti bolovi su trajali nekih mesec dana, jer sam onda zaglibila sa anginom. A onda je doktorka pred sam izlazak iz ordinacije postavila mami pitanje šta jedem zato što sam izgledala mršavo. Mama je rekla da jedem sve i da verovatno imam brz metabolizam. Doktorka je to ignorisala i rekla da sigurno jedem samo čips i te gluposti i da će mi dati uput za psihologa, da izvuče to iz mene – kaže Nevena.

Odlučila je da ode kod psihologa, jer je tih meseci često odsustvovala iz škole zbog bolesti. Htela je i da dobije savet kako da poboljša odnose u školi. I tu je opet naišla na nerazumevanje. I psihološkinja je unapred imala mišljenje, pre nego što je uopšte saslušala.

- U početku me je, kao, slušala, ali onda je rekla da joj je moja pedijatrica pričala da neću da priznam da bolujem od anoreksije. Rekla sam joj da sam svesna da sam mršava, ali da sve jedem. I tu je krenulo beskrajno ubeđivanje sa njom – rekla je Nevena.

Posle svih kontrola saznala je da ima kamen u žučnoj kesi i bubregu i uz to i upalu jajnika i materice. A u međuvremenu su je doktorka opšte prakse i psihološkinja ubeđivale da "prizna da je anoreksična".

- Počela sam da plačem i rekla sam da nisam to što misle i da mi je dosta. Mama me je izvela i rekla da zna da lupaju gluposti i da je to njihov problem. Ona i sestra su sutradan otišle i kod jedne i druge i napravile opšti haos.

Kada se nakon toga otišla kod pedijatrice, doktorka je pokušala da se izvini i pravdala se time da je bila jako zabrinuta i samo htela da pomogne.

Pitala sam doktora zašto se dešava da imaju predrasude i da izvode zaključke o zdravstvenom stanju o pacijentima na osnovu izgleda a da ih i ne saslušaju do kraja.

- Konkretno, ja nemam. To je tehnika pregleda pacijenta inspekcijom. U trenutku kada uđe u ordinaciju, ti njega pogledom skeniraš, bilo da su to pokreti, bilo pirsinzi, tetovaže. Neki pacijenti spadaju u određene rizične grupe. Na primer, kada uđe pacijent nabildovan i sa tetovažama i žali se na problem sa bubrezima, logično je da ćemo da pretpostavimo da se radi o steriodima. U tom smislu može da postoji neko zaključivanje na osnovu izgleda, ali na onom ljudskom nivou, vezano za tu osobu, ne – kaže Nikola Milenković, doktor opšte prakse hitne službe.

On kaže da moramo da razdvojimo medicinsku i ljudsku stranu. Tetovirani ljudi spadaju u rizičnu grupu, jer su možda izloženi virusu. Ako je neko rizična grupa, može da znači samo da ima dodatan tretman, veću pažnju zbog toga. On kaže da nikad u karijeri nije naišao na slučaj odbijanja lekara da pregleda nekog ko je "drugačiji".

Mario je tetoviran i ima pirsinge na telu koji nisu vidljivi. Kaže da doktori obično ne reaguju na njegove tetovaže, ali da ti pirsinzi znaju da naprave pometnju.

- Za tetovaže mi nikad ništa nisu rekli, ali pirsinzi im izazivaju šok. Svaki put kad skinem majicu, uvek malo ustuknu sa stetoskopom kad vide moje pirsinge na grudima. Jednom se doktorka uplašila kad je zvecnula kašičicom za pregled na moj pirsing na jeziku. Ali to je još i kul, moja drugarica koja ima pirsing na vagini je naišla na komentar ginekološkinje: "Šta ti je to, pirsing, dobro je da nije bolest neka", tako da sam dobro prošao – kaže Mario.

Za razliku od Marija, Milan je imao loše iskustvo sa doktorima baš zbog tetovaža. Ima dugu bradu i dosta tetovaža, kao i mnogi mladi danas. Zato ga čudi kako doktori nisu na to oguglali.

- Kao i svi drugi, i pojedini lekari me čudno zagledaju kada im uđem u ordinaciju, jer valjda pretpostavljaju da sam intravenozni narkoman i satanista zbog toga što imam tetovaže i bradu. Desilo mi se nedavno da mi se jedna od tetovaža koje sam uradio (na nozi) upalila. Bilo je jako bolno i izgledalo prilično gadno. Kada sam došao kod lekara, nije hteo ni da mi priđe, pogledao me je sa bukvalno dva metra, sa drugog kraja ordinacije, i rekao: "Uzmi maži neki antibiotik na to, proći će" – kaže Milan za VICE.

Taj antibiotik mu nije pomogao, morao je da promeni terapiju i uzme drugi lek.

- Šta je za to vreme moglo da se desi sa upaljenom tetovažom, ne želim ni da razmišljam – kaže Milan.

Lazara je zbog tetovaža doživela da lekari komentarišu kako se preko njih dobijaju zarazne bolesti ili da ne znaju "šta će mi to".

- Osećaj je poprilično odvratan kada te neko iz predrasuda i neznanja posmatra kao hodajuću infekciju i verovatno nekakvog otpadnika ili kriminalca. Ma koliko u sebi ponavljala da me baš briga za neuke i zatucane predrasude, u ovom slučaju se ozbiljno zapitam da li me ovi lekari leče isto kao drugog pacijenta jer mi svojim ponašanjem ni najmanje ne ulivaju takav osećaj. Mrzim kada iz ordinacije lekara izađem još nesigurnija, uplašenija i poniženija nego što se osećam skoro svaki dan u ovoj zemlji samo zato što se izgledom ne uklapam u neki izmišljeni kalup. A situacija je takva da ne možeš maltene ništa da uradiš. Ne mogu da promenim lekara kod kog sam jedva zakazala pregled, ne mogu da promenim državnu kliniku za privatnu jer nemam novca – kaže Lazara.

Zašto doktori imaju predrasude o pacijentima na osnovu njihovog izgleda, iako ih na fakultetu učeda ne diskriminišu i ne izvlače zaključke na osnovu toga? Pitali smo i psihologe zašto neki lekari dozvoljavaju da ih to što su konzerve sputava u radu i pružanju pomoći.

Psihološkinja Ivana Anđelković kaže da joj se čini da diskriminacija prema ljudima sa "nestandardnim" telima vuče poreklo iz dva izvora. Sa jedne strane, lekari, kao i ostali profesionalci, nisu imuni na predrasude sredine u kojoj odrastaju i žive, te stoga često svesno ili nesvesno projektuju taj sistem vrednosti u odnos sa pacijentima.

- Drugi izvor vezan je za medicinsko obrazovanje koje dobijaju kroz školovanje, a koje se bazira na ideji o "zdravom životu", odnosno nudi idealan model osobe koja brine o svom zdravlju. Oni koji odstupaju, doživljavaju se kao krivci za zdravstvene probleme koji ih zadese. Posebno je kontroverzno pitanje debljine i debata da li debeli ljudi "troše" novac poreskih obveznika lečeći se od bolesti koje su posledica njihovog načina života, a ne istinske bolesti, još uvek traje – smatra Ivana.

Psiholog i psihoanalitički psihoterapeut Vladimir Bogosavljević smatra da je problem u tome što se, pored toga što su učili na fakultetu, doktori plaše različitosti.

- Brojni faktori doprinose ovakvim stavovima. Neki od njih su strah od različitosti, strah od nepoznatog, nedovoljna lična osvešćenost, opšta socijalna klima itd. Naime, usled neprepoznavanja sličnih stavova u sebi, javljaju se razne vrste odbrana koje mogu da rezultiraju kao odsustvo empatije, agresija, nerazumevanje u najširem smislu te reči, pa na kraju i gađenje. Interesantno je i da je Ničeova volja za moći među najzastupljenijim kod doktora- zaključuje Vladimir.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagram