​Devojka koja ratuje protiv Islamske države

Od približno 750 mladih žena koje su iz Evrope krenule u svoju sirijsku ili iračku avanturu, tek nekoliko je uspelo da se bezbedno vrati kući. Poziv na sveti rat protiv krvoločnog Asadovog režima koji 45 godina vlada Sirijom inspirisao je više od 27,000 dobrovoljaca iz 81 strane zemlje da se uključe u borbu, a od njih je ogromna većina sad na strani Islamske države.

Većina žena i devojaka među ovim borcima na ratište je stigle putem ISIS regrutacije. Ali Joana Palani (23), studentkinja filozofije i političkih nauka iz Kopenhagena, otišla je da se bori za Kurde; prvo sa Narodnim odbrambenim jedinicama Sirije (YPG) a zatim sa Pešmergama, kurdskom vojskom obučavanom na Zapadu. Pešmerge (na kurdskom „suočeni sa smrću") su, kako se smatra, imale ulogu kako u rušenju Sadama Huseina tako i u zarobljavanju Osame Bin Ladena, a danas protiv Islamske države napreduju sporo ali postojano.

Palani, ćerka i unuka Pešmerga boraca, poreklom je iranska Kurdkinja, rođena u izbegličkom kampu Ujedinjenih nacija u Iraku 1993. godine, gde je njena porodica našla utočište tokom Zalivskog rata. Doselili su se u Kopenhagen dok je još bila beba. Sa porodicom je živela „normalno, udobno". Volela je da čita i vežba streljaštvo; prvi put je pucala iz vatrenog oružja u Finskoj, sa samo devet godina, i odmah joj se dopalo.

„Obožavam oružje," kaže ona. „To mi je sve u životu. Za nas Kurde je sasvim normalno da decu učimo korišćenju vatrenog oružja." Palani govori engleski savršeno, sa američkim akcentom, smeje se često, i obraća mi se sa „gospođo".

Početkom jeseni 2014, napustila je univerzitet i otišla da pomogne Kurdima u Siriji. Želela je da porazi kako ISIS, tako i Asada, „da odbrani svačija ljudska prava."

„Četrnaestog novembra 2014. godine stigla sam u Irak, a odatle u Rožavu u Siriji. Bila sam u sastavu kurdskih jedinica šest meseci, a posle toga sa Pešmergama još šest, znači, ukupno sam ratovala godinu dana", kaže.

Tog novembra, vojska sirijskog diktatora Bašara al-Asada imala je iza sebe tri godine iskustva u nasumičnom ubijanju civila, kao i zalihe oružja i municije među kojima su bili i bojni otrovi koje je koristila protiv sopstvenog naroda. Islamska država je, sa druge strane, upravo okončala genocidnu aneksiju severnog Iraka.

Prva noć na ratištu bila je surova za Palani. Tokom noćne patrole, snajper ih je locirao zahvaljujući dimu cigarete i njenog saborca iz Švedske pogodio među oči. Priseća se kako je njegova cigareta još gorela kad je pao mrtav i krvlju natopio njenu novu uniformu.

„Rekla sam mu da ne bi trebalo da puši na frontu, ali nije me slušao. Ni ja nisam ništa shvatala ozbiljno u početku, kad smo stigli," priznaje Palani. „Ali posle tog prvog napada, sve se promenilo. Uozbiljili smo se."

U Siriji je otkrila da ima osećaj za tajming i da ume tiho da sekreće – dve veštine za koje smatra da čine dobrog vojnika. Najteže borbe tokom njene jednogodišnje karijere bile su protiv Asadove vojske. Koristili su bojne otrove, kao i kasetne i termobaričke bombe, kršeći međunarodne sporazume. Režim se tereti za smrt 181,000 civila, a u toku su istrage povodom ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

„ISIS borce je lako ubiti, gospođo," kaže Palani kroz smeh. „Oni su spremni da se žrtvuju, za razliku od Asadovih vojnika koji su jako dobro obučeni, prave mašine za ubijanje."

Palani je izrazito ponosna zbog obuke koju je pružila mlađim kurdskim borcima. „Devojke su bile neverovatne – nosio ih je adrenalin kad bi se vratile sa fronta. Strašno su hrabre, daleko hrabrije nego što sam ja bila u tim godinama."

Kurdske snage su takođe preuzele na sebe mučan posao izvlačenja jazidskih porodica sa teritorije pod kontrolom Islamske države. Palani priča kako je bila u kontaktu sa devojkama koje su iz zarobljeništva pokušale da izdejstvuju oslobođenje.

„Iako sam vojnik, bilo mi je teško da čitam o devojčici od deset godina koja će umreti jer ne može da zaustavi krvarenje posle silovanja," kaže ona. Pisma i svedočenja o torturi počela su da stižu još u oktobru 2014. Palani su početkom 2015. poslali na novi zadatak, kao deo bataljona koji je oslobodio selo u blizini Mosula. Kaže da je tu naišla na veliku grupu dece koje su ISIS borci držali u zarobljeništvu da bi ih seksualno zlostavljali. U ovim „oborima" devojke su zaključavali, silovali i iznajmljivali na korišćenje borcima sa fronta.

„Sve su devojčice bile mlađe od 16 godina, neke i mnogo mlađe. Jednu sam upoznala u bolnici u koju smo vodili ostale žrtve. Hrišćanka iz Sirije, umrla je držeći me za ruku. Imala je jedanaest godina i nosila blizance. Lice joj je bilo užasno otečeno. Stvarno nije u redu. Sećam se kako je doktor plakao i vikao na mene i ostale vojnike."

Morala je da objasni doktoru da oni nisu odgovorni za silovanje deteta i trudnoću koja je izazvala smrt. Ali dok su njeni roditelji u Kopenhagenu brinuli za ćerku, Palani je uživala u uzbuđenju na frontu. „Nijednom nisam poželela da se vratim kući. Jesam se ponekad plašila, pitala se da li ću preživeti, svakako. Ali ni u jednom jedinom trenutku nisam poželela da se nađem kod kuće. Znala sam da sam na pravom mestu."

Vojna karijera joj je naizgled nezadrživo napredovala, a onda je dobila odsustvo da poseti porodicu u Kopenhagenu. „Dali su mi 15 dana slobodno prošle godine," objašnjava Palani. „Tri dana pošto sam stigla u Dansku, policija mi je poslala mejl kojim me obaveštava da mi pasoš proglašava nevažećim, i da će me uhapsiti ako ponovo pokušam da napustim zemlju. Pretilo mi je šest godina zatvora."

„Stavili su me u nezgodnu situaciju – razočarala sam mnogo ljudi. Trenirala sam devojke u korišćenju oružja, a ovako su me praktično primorali da tu obuku prekinem."

Ljuta je na vladu Danske koja joj je oduzela pasoš u sklopu mera čiji je cilj da spreče simpatizere Islamske države da otputuju na ratište – smatra da su je time izdali. Sada može ili da se odrekne državljanstva i pokuša da se vrati među Pešmerge, ili da ostane u Kopenhagenu i čeka da se promeni zakon koji je trenutno tretira isto kao i džihadiste. „Ne bih smela da zaboravim sve što sam videla na ratištu i ljude koje sam tamo ostavila". Kaže da još uvek razmatra koje su joj opcije na raspolaganju.

„One devojčice, seksualne robinje, ja kao ljudsko biće i žena kurdskog porekla ne mogu da zanemarim. Ne mogu da kažem da me, pošto živim pristojno u Danskoj, više ne zanima šta se dešava deci u Kurdistanu."

Pa ipak, Palani nije spremna da se odrekne ni sloboda koje joj Evropa garantuje, tako da je trenutno još u Kopenhagenu. Umesto da se bori uz svoje Pešmerga sestre – koje, ističe ona, nisu primile platu već sedam meseci – prinuđena je da nastavi studije političkih nauka i filozofije, o trošku danske države.

„Ja sam Evropljanka kurdskog porekla. Vera i moral su mi mahom evropski. Ne bih mogla da preživim u Kurdistanu više od godinu-dve, tamo mi kao ženi ne bi bilo nimalo prijatno. Ali važnije mi je javno dobro od ličnog zadovoljstva. Dala bih život za Evropu, za demokratiju, slobodu, za prava žena. Osećam se kao da su me izdali upravo oni za koje sam bila spreman da se žrtvujem."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu