Avgust u Skoplju je, otkako znam za sebe, jedva moguće izdržati. Paklene temperature, vetar koji greje a skoro nikad ne rashlađuje, betončina na sve strane. Za vikend su najavljivali pogoršanje vremena, što u Makedoniji može svašta da znači - ali nikako ono što se desilo ovog vikenda.
Izašao sam iz kuće u subotu oko podne, vetar je donosio miris leta, mešavinu zapekle kanalizacije, prljavog Vardara i neodnetog smeća. Dok sam čekao ortake u jednom kafiću u centru, pitao sam se da li će nam plan o roštiljijadi u nedelju uspeti, nebo baš nije obećavalo. Trebalo je da odemo kod jednog od njih u vikendicu, u Brodec, na Skopskoj Crnoj gori, nekada veličanstvenom šumskom utočištu za bežanje iz grada. Šuškalo se da se početkom 2000. godina, tamo krio i Ratko Mladić, u nezavršenoj vikendici koju je sa ženom počeo odavno da gradi.
Koliko mesa, koliko piva, nije nam bilo teško da se dogovorimo, ali je Vele, naš vođa puta, ubrzo prekinuo sve rasprave. Oblaci koji su se navukli iznad grada nisu delovali baš zlokobno. Ali pošto je put do Brodeca dosta loš, a i velike su gužve na obilaznici, Vele nije hteo da rizikuje. Popizdeli smo na njega, ali smo ipak pristali da roštilj odložimo za sledeći vikend.
Danas, dok gledam vesti i šerujem pozive za pomoć ugroženima i žrtvama poplava koje su razorile okolinu Skoplja, pišem Veletu poruku za porukom, neke glupe, neke smislene, a sve pokušavajući da mu se zahvalim što je bio tako bapski oprezan i možda nam, čak, i spasio život.
Počelo je da grmi kad smo se rastali te subote, svako na svoju stranu. Dok sam išao kući, nebo se raspadalo od munja i gromova, ali je kiša tek sipila. Živim blizu centra, u "ravnici", u mirnoj i tihoj ulici daleko od kitnjastih i kičerajskih statua iz projekta Skoplje 2014. Trebalo je da mi bude jasno da nešto nije u redu, jer se u ulici osećao užasan smrad kanalizacije, ali ko još gleda u ulične šahtove?
Kiša je jačala, grane mog omiljenog hrasta ispred zgrade počele su da se savijaju do zemlje, a nekoliko pasa uličara koji su pre par godina odlučili da postanu čuvari našeg bloka nije bilo nigde na vidiku. Videću ih tek u nedelju ujutru, kada su, mokre dlake i blatnjavi, izašli oprezno iz polupoplavljenog podruma naše zgrade.
Računali smo kasnije: nevreme je u samom gradu trajalo više od pet sati. Neprekidni pljusak, grmljavine, munje, pocepani oblaci - u jednom trenutku, nisam čuo brata koji mi je nešto govorio iz drugog dela sobe koliko je oluja bila glasna.
Setio sam se onih kanalizacionih otvora na koje nisam obraćao pažnju pre par sati. Sada nisam mogao ni da ih vidim, voda je prekrila sve noseći polomljeno lišće, grane i, naravno, đubre niz ulicu. Sa televizora su se čule prve katastrofalne prognoze situacije, političari, isti oni koji su radije ulagali novac u megalomanske projekte modernizacije umesto u uvođenje kanalizacije u prigradske skopske opštine, pozivali su nas, građane, u pomoć. Ekipa koja je trebalo da odjezdi na roštilj u nedelju počela je da se javlja preko Fejsbuka. Svi smo bili na broju, samo se drugar koji živi u naselju Kisela voda nije odjavljivao.
Nismo se usuđivali da sedamo u kola: već smo znali da je na obilaznici - još jednom mega-projektu čija je gradnja bila godinama kritikovana što zbog nestručnosti, što zbog navodne korupcije - najmanje 50 automobila zagušeno bujicom i ne mogu da se pokrenu. Kasnije ćemo saznati da je nekoliko ljudi baš tamo izgubiti život, pokušavajući da se iskobeljaju iz zarobljenih automobila.
Bilo je već kasno kada je oluja malo izgubila na snazi. Brzo smo se dogovorili da krenemo ka Kliničkom centru, drugar nam je tamo bio na dežurstvu, nekako smo više poverenja imali u ljude koje znamo nego u gradske ili opštinske vlasti. Već prvi iskorak na ulicu delovao je kao trejler za neki horor film. Jedva sam čuo Veleta kako mi dovikuje na samo par metara od mene. U Kliničkom centru su kofama izbacivali vodu iz podruma dok su bolničari naizgled bez pauze gurali kolica i nosila sa pacijentima.
Aračinovo, Smiljkovci, Radišani. Aktivisti Crvenog krsta pakovali su prvu pomoć u hrani i odeći za stanovnike ovih prigradskih naselja za koje se odmah znalo da su najteže pogođena u poplavama. Neplanska i uglavnom nelegalna gradnja u ovim nekadašnjim selima zagušila je zastarele i neodržavane septičke jame i kanalizacije, te se bujica mešala sa otpadnim vodama i napadala kuće, šupe i štale, često podignute na nedovoljno jakim temeljima ili zemljištu sklonom odronima.
Na TV-u smo videli snimke sa južnih padina Skopske Crne Gore, ne tako daleko od mesta gde smo planirali da roštiljamo. Nisam dugo bio tamo, ali mi je Veletova faca rekla sve. Borove šume koju sam pamtio po raznim avanturama, što klinačkim, što tinejdžerskim, više nije bilo. Pitam Veleta da li je moguće da su kiše odnele ogromno drveće.
- Nema te oluje koja bi ih odnela. Sve je posečeno - promrmljao je on.
Broj žrtava je rastao, baš kao i broj ljudi koji su dolazili da pomažu. Jeste, nezapamćena količina kiše pala je na Skoplje i okolinu, kažu 93 litra kiše na kvadratni metar, što je dvaput više nego prosečno tokom čitavog avgusta. U prva dva sata nevremena registrovano je više od 800 gromova, a voda je ponegde dostizala i do dva metra. Kažu iz kriznog štaba, niko nije mogao da zamisli tako nešto, i to još u avgustu. Sad se već svi nerviramo. Šta, u januaru bi bilo manje žrtava i manje štete?
Od stotina miliona evra koji su utraćeni u "projekte od nacionalnog značaja", mermerne lavove, skulpture državnika i mislilaca, moglo je da se izdvoji bar desetak da se u Smiljkovcima, Aračinovu i drugim naseljima obnovi kanalizacija ili bar proširi, bar za onoliko koliko se novih stanovnika doselilo. Obilaznica oko Skoplja, koliko god da je neophodna, nije puko postavljanje staze za trku. Slike prevrnutih kamiončina u sred praznih polja kao da su sa snimanja novog serijala Dosijea Iks. Tek gledajući ove snimke shvatam da postoje delovi puta na kojima nemaš gde.
Moji rođaci u naselju Sinđelić kažu da su imali neverovatnu sreću jer im je kuća na blagoj nizbrdici. Poplavljen im je samo ulaz u kuću i kuhinja i sve su brzo uspeli da raščiste. Šteta nije velika, sem za mog bratića koji je ostao bez Nintenda. Njihovi susedi, par kuća dalje, sede na blatnjavom podu nekadašnje letnje verande i ćute. Ono što je nekad bila dnevna soba, sada je samo hrpa otpada, prljavštine i smeća. Hteli su da iskopaju "drenažni" kanal jer su znali da im je plac bogat podzemnim vodama. Ali sused sa druge strane stalno je zatrpavao iskopane rupe đubretom - govorio je da je tako jeftinije nego da se kopa. Možda i jeste, ali kuće više nema.
Ima vremena da se ujure krivci, kao i da se kazne odgovorni, ko god da su. Sada je vreme za pomoć, ali se pitanja ne smeju zaboraviti.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu