Decenije čudne francuske lepote na fotografijama Gija le Kereka

FYI.

This story is over 5 years old.

Fotografija

Decenije čudne francuske lepote na fotografijama Gija le Kereka

"Kada fotografišem, plešem sa Istinom pokušavajući da joj ne stanem na stopalo. Ne bih mogao da napravim dobru fotografiju ako režiram ljude na njoj."

Obala Armora, Bretnja. Putnici se pripremaju za ukrcavanje na brod. 14. avgust 1975. Sve fotografije: Gij le Kerek/Magnum photos

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Francuska

Stvar koja čini da se fotografije francuskog fotografa Gija le Kereka izdvajaju od ostalih je njegova uvek sveža perspektiva. "Koristim i vodim svoje oko da posmatra stvari kao da ih vidi prvi i poslednji put", rekao mi je. "Ceo taj doživljaj dolazi iz intezivne radoznalosti i želje da zabeležim trenutak. Ne mogu da podnesem da nešto što sam video zaboravim".

Reklame

Prvu kameru je dobio kada je imao 13 godina, u kancelariji svoje mame, za Božić. Objektiv prvog Ultrafeksa omogućio mu je neku vrstu distance sa svetom oko njega, pa se on osećao sasvim prijatno dok fotografiše sedamnaestogodišnju devojčicu. Shvatio je da mu fotografija nudi očuvanje uspomena. Od tog dana, le Kerek dokumentuje različite teme, poput francuskih radnika na odmoru ili konjušara u snežnim planinama Južne Dakote. Pričala sam sa njim o svemu.

Pariz. Nina Simon u Olimpiji. 25.mart 1969.

VICE: Kada sam videla tvoj rad, primetila sam da je dosta vidljiva tvoja veza sa džezom. Moram da priznam da nisam upoznata sa džez scenom, ali znam za Ninu Simon čije albume moja mama non stop sluša.

Gij le Kerek: Ova fotografija je napravljena najmanje dvadeset godina pre nego što si se ti rodila. Bilo je to vreme kada sam tek postao urednik fotografije časopisa Jeune Afrique. Tog dana sam otišao na probu Nine Simon u Olimpiji (koncertna sala u Parizu). Sišla je sa scene tokom tonske probe i stala na sred sale kako bi čula orkestar . Bila je skroz u radnom raspoloženju, ništa manje glamuroznija nego na sceni.

Da sam tu fotografiju napravio danas, mislim da bi me obezbeđenje odmah isteralo iz sale. Izvođači danas nisu toliko otvoreni za ovako intimne fotografije, ali to je i rezultat mog rada na džezu tokom pedeset godina.

Moja omiljena serija tvojih radova je Francuzi na odmoru. Šta te je nateralo da se baviš tom temom?

Uvek me je privlačila ta vrsta socijalne sredine – ja sam jedinac iz porodice radničke klase i posmatrao sam te ljude kao da su deo moje familije. 1976. godine su me izabrali da uradim reportažu o ljudima iz Francuske koji su na odmoru. Prošlo je četrdeset godina od pobede Narodnog fronta i najave plaćenog odmora. Ta neka vrsta trijumfa radničke klase se dosta odrazila na moje roditelje, naročito na mog oca – militantnog unionistu koji često dok večeramo priča o politici. Ovaj projekat mi je bio jedina obaveza u to vreme, pa sam počeo da fotografišem na jugu pre odlaska u Bretanju, a odlazak tamo bio je neizbežan.

Reklame

Na putu za Sen Trope, 27. jul 1976.

A zašto?

Sve praznike i odmore sam uvek sa roditeljima provodio u Bretanji. To je mesto gde sam išao da treniram svoje fotografsko oko. Nikada nisam imao plan kada sam išao tamo, želeo sam samo da vidim čistiju verziju sveta. Išao sam na male žurke. Dokumentovao radnike i seljake na poslu. Uživao u ideji da zapravo fotografišem svoje korene. Uvek sam se zanimao za poreklo. Ne bi trebalo da poričemo odakle smo došli, jer istražujući prošlost – obogaćujemo dušu. Imao sam izložbe u Bretanji u Lanjonu, Lorjenu, i Brestu, tako da se i isplati ostati blizak korenima.

Počeo sam sa stvorenjima u Sen Tropeu. Na putu do tamo, naišao sam na italijanske bicikliste na autobuskoj stanici gde je neki tip menjao reklame na zidu. Bio je to jedan od onih trenutaka kada imam intuiciju da će se nešto vizuelno snažno dogoditi, pa sam pričekao. Konačno, jedan od biciklista je zgrabio poster i probušio rupu na njemu i provukao svoju glavu – ja sam škljocnuo. Veliki deo mojih fotografija je rezultat takvih spontanih trenutaka.

To je ono što najviše iznenađuje u tvojim fotografijama – neke od njih deluju kao deo neke pažljivo proračunate kompozicije, ali nisu sve takve.

Oduvek volim da posmatram ljude – njihove poze i ponašanje. Volim da ih fotografišem baš onakve kakvi su. Volim da objasnim svoj pristup ovako: kada fotografišem, plešem sa Istinom pokušavajući da joj ne stanem na stopalo. Ne bih mogao da napravim dobru fotografiju ako režiram ljude na njoj.

Reklame

Na plaži u Arželeu na moru, 1. Avgust 1976.

Možeš li da mi ispričaš priču o fotografiji iznad? Divno je uravnotežena.

Bilo je to u Arželeu na moru. Svega nekoliko ljudi je bilo na plaži, jer je nebo bilo sivo. Uglavnom se trudite da održite prirodni aspekt na fotografiji, ali u ovom preciznom trenutku, bio sam sam i bilo je teško da ostanem neprimećen. Jedan tip me je pitao šta radim, odgovorio sam mu da radim reportažu o Francuzima koji su na odmoru. "Vi ste francuski ljudi na odmoru, a ja sam fotograf. Ako je to u redu, možemo li se vratiti u naše prethodne položaje?". Zajedno sa malom grupom ljudi nastavio je da radi šta je započeo, da se kreće, a ja sam napravio fotografiju.

Jednom prilikom u novinama je izašao članak u kom je pisalo da ova fotografija sadrži zlatni presek, što nije bilo planirano. To je pojam koji su definisali slikari po pitanju ravnoteže, harmonije, i pozicije oka. Ponekad je sve pitanje vremena, ali na ovoj fotografiji, prostor je najbitniji.

Skulptor Danijel Drue i Fransoa Miteran. Poslednja sesija. 18.oktobar 1983. Negde između 11:30 i 12:30.

Kako je došlo do fotografisanja bivšeg predsednika Francuske Fransoaa Miterana i njegovog skulptora? Kako si poželeo da to uradiš?

Imao sam strica Edgara, koji me je odveo u muzej voštanih figura Grevin, kada sam bio mali. Naterao me je da poverujem da figure uveče postaju žive i odlaze da piške. Jednog dana kontaktirao me je skulptor Danijel Drue kome je trebao portret prvog pilota Konkorda a ja sam jedina osoba koja ga je fotografisala. Otišao sam da se nađem sa njim u isti taj muzej i posle toliko godina imao sam identičan osećaj kada sam ušao. Postojala su neka vratanca koja vode u radionicu. Kada sam ušao tamo, osetio sam se kao u bajci. Poželeo sam da uradim gomilu stvari tamo. U nekom trenutku Miteran je sedeo i pozirao Drueu, na samom početku svog predsedničkog mandata, i ja sam to zabeležio.

Reklame

I na kraju, kako je došlo do fotografisanja Lobi naroda, koji su tema tvoje poslednje knjige?

Za Magnumov pedeseti rođendan, svakom fotografu je dodeljena finansijska podrška agencije za kreativni projekat. Nije bila velika suma, ali dovoljno da se isplate putovanje, troškovi, i filmovi. Mogli smo da izeberemo bilo koju lokaciju širom sveta .

Veoma sam vezan za Afriku. Posetio sam oko trideset njenih država do sada. Žan Žak Mendel, zaljubljenik u Afriku, mi je preporučio da upoznam narod Lobi. Oni su oduvek imali izvesnu vrstu autonomije, ponosa, ali i svireposti nad njima – pre, posle i za vreme kolonizacije. Nisu velika etnička grupa, ali njihovi članovi nasljevaju delove Burkine Faso (koju sam posetio), Gane i Obale Slonovače.

Burkina Faso. Provincija Peni. 8.mart 1998.

Posetili smo ih tokom godišnjeg festivala na kom odaju počast ljudima koji su preminuli tokom te godine. Ukoliko porodica preminulog ima sredstva, naprave se velike glinene posude koje se napune vodom ili Dolom (vrsta piva). Piju to naredna dva ili tri dana. Tokom ovakvih svečanosti, deca su uvek prisutna. Ona se igraju i plešu okolo.

Kada me ljudi pitaju šta je potrebno da bi bio dobar fotograf, odgovorim da je samo jedna stvar bitna: karakteri koji su u okviru treba da se ponašaju kako treba. Određena tenzija unutar slike mora da postoji. Što više elemenata ima, slika postaje komplikovanija. Moraš da posmatraš ljude dok ne urade ono što si se nadao da će uraditi.

Reklame

Više fotografija pogledajte ispod:

Monmartr, Pariz. Žurka sa temom sedam smrtnih grehova u Palati. 13.mart 1980.

Bretanja. Tokom oseke, obala Kernic se koristi kao trkačka traka za konje. 5.avgust 1973.

Monparnas, Pariz. Mornari slave"la quille"- završetak službe. 20.april 1973.

Danen. Božić u porodici. 24. decembar 1983.

Pariz. SvlačionicA u kabareu Concert Mayol tokom šoua "Erotic aux Nues."22.februar 1979.

Portugal, Beira Alta. Kampanja za kulturnu revitalizaciju i građansku akciju koju je sproveo tim veterinaraiz Pokreta Oružanih Snaga. Vakcinacija svinja. 3.maj 1975.

Vilžif. Žena koja je krenula na venčanje. 29. Novembar 1975.

Lakota pleme, jedanaesti dan putovanja kroz nacionalni park Bedlends u Južnoj Dakoti. 25.decembar 1990.