"Sajam mrtvačkih kola i reptila" je najbolja žurka na kojoj sam bio u pogrebnoj kući

"Sajam mrtvačkih kola i reptila" održao se u pogrebnoj kući u Azusi, gradu u okrugu Los Anđeles. Da, dobro ste pročitali: mrtvačka kola i reptili se, konačno, zajedno prikazuju u pogrebničkom domu. Cela stvar je izgledala i suviše čudno da ne bih prisustvovao, pa sam otišao.

Ljudi se plaše smrti iz očiglednih razloga. Dok sam bio dete, jednom nedeljno sam ležao budan noću i razmišljao o činjenici da ću jednog dana prestati da postojim. Strah od smrti me je prožimao. Noć pre mog desetog rođendana, plakao sam pred roditeljima jer sam shvatao da pravim opipljive korake ka onome što sam, čak i kao dete, doživeo kao potpunu prazninu nepostajanja. Roditelji su me saslušali, i na onaj roditeljski način pun ljubavi, dali su mi do znanja da treba da jebeno iskuliram: smrt je neizbežna i moje plakanje neće pomoći.

Pomenuo sam ovu priču da bih rekao da potpuno razumem zašto je nekim ljudima smrt interesantna. Svakako da je to potpuno suprotno od onoga kako se ja osećam povodom toga, ali ljudska fascinacija smrću i moj strah zbog nje u suštini dolaze iz istog mesta. Smrt je nepoznati kvantitet: niko nije bio u mogućnosti da je iskusi i vrati se da nam ispriča kako je bilo. Možda je strava, možda je užasno sranje, a možda je ništa. Ko zna!

Dok je iz moje tojote prius treštao Danzing, na putu do pogrebne kuće White, gde je događaj trebalo da se održi, uopšte nisam bio svestan u šta se to upuštam.

Ono što me je zateklo je jedna od najšarmantnijih stvari kojima sam prisustvovao.

Osim što prikazuje impresivnu kolekciju prilagođenih mrtvačkih kola i sobu punu retkih, zadivljujućih reptila, "Sajam mrtvačkih kola i reptila", preti da postane istinski društveni događaj. Bilo je i nekoliko štandova proizvođača, od morbidnih zanata preko ukletih kolačića do lokalne LGBT zajednice. Čak je postojao i deo za decu pod nazivom "Dečiji Islednik" u kome je organizovano farbanje lica.

Pogrebna kuća White, domaćin događaja, ne radi stvari uvek kao i njihovi veliki konkurentni. "Kada ljudi umiru", priča mi direktor kuće Meni Godoj, "ne žele rituale u tužnim sobama. Žele da se njihov život slavi. Želimo da dovedemo ljude u White zbog dobrog provoda i da ih oslobodimo strahova od smrti." Meni je oniži, prijateljski lik koji izgleda kao da je na vrhuncu četrdesetih godina. Dok razgovaramo, sugrađani mu prilaze i čestitaju na poseti, koja je se merila u nekoliko stotina ljudi - što nije loše za jedan nekonvencionalan događaj u maloj zajednici. Dok je on razgovarao sa onima koji su mu čestitali, ja sam se upoznao sa Menijevim psom, koji se zove Lola. Preslatka i prijateljski nastrojena, Lola mi je olizala celo lice samo minut pošto smo se se upoznali.

Po zalasku sunca, bend Ritam kovčega popeo se na binu i počeo da svira vrstu muzike koju su nazvali "monster rok". Zamislite kičerasti, lakrdijaški rok iz ere pre hipija, sa tekstovima iz kamperskih horor filmova.

Željno sam iščekivao nastup - ali pre nego što su počeli, lik me je iscimao da mi pokaže svoja mrtvačka kola puna starih igračaka i rekao svom kolegi vlasniku mrtvačkih kola da je bend Ritam kovčega jedan od njegovih omiljenih.

"Sajam mrtvačkih kola i reptila" je, više od svega, društveni događaj, koji omogućava ljudima iz Azude da se ujedine blesavim i zabavnim povodom. Kada sam pitao Menija koji mu je omiljeni deo događaja, rekao mi je: "Obožavam raznolikost. Obično je ovo vrlo tradicionalna hispano zajednica. A danas imamo zombije koji se lepo provode, dreg monahinje koje su lepo provode, nekoliko matoraca iz humanitarnih organizacija, koji se lepo provode, i svi to rade zajedno."

Smrt je jedna stvar koja nas sve povezuje. Mogli bismo to da iskoristimo i dok smo živi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

U nastavku pogledajte još fotografija sa događaja: