Kultura

Pročitao sam 10 biografija velikih svetskih muzičara za 10 dana i više ništa nije bilo isto

Umesto da kao sunđer upijam svaku epizodu „Vinila", zašto, za ime svega, ne bih uzeo da čitam biografije rok zvezda dok mi svet gudranja i kreativnih ludaka ne izađe na nos?
22 April 2016, 5:15am

Ako već gledamo serije kao da nam je neko isisao mozak i umesto neurona stavio receptore za sav treš koji scenaristima padne na pamet, zašto ne bismo čitali kao ludi? Umesto da kao sunđer upijam svaku epizodu Vinyla, zašto, za ime svega, ne bih uzeo da čitam biografije rok zvezda dok mi svet gudranja i kreativnih ludaka ne izađe na nos? Deset knjiga za deset dana?

Nije baš jednostavno kao gutanje svih epizoda Veepa za jedno produženo popodne, ali ono, izazovno je, a možda nešto i naučim iz tih (verovatno) polufejk zapisa o najistaknutijim ludacima rokenrola. Challenge je započeo prvog aprila, na dan kad se maloumnici utrkuju da zajebu jedni druge. Dan aprilskih šala meni je otpočeo autobiografijom primus inter paresa.

Foto: Autor u mučeničkom pohodu

Nazvana Chronicles: Volume One, autobiografija najvećeg pisca u svetu muzike Boba Dilana, ni pod razno nije uobičajena knjižica koja iznosi prljav veš onog ili ovog. Maestro se raspisao i razmahao talentom i, bez trunke sujete, magično opisao jedan deo svog života (otud ono „prvi tom" u naslovu knjige). Zaista ne vredi trošiti reči na to koliko Zimerman neponovljivo barata rečima, ali utisak koji čovek nakon završene knjige ima nije konvencionalno oduševljenje. Posebno kada čitaš ovakvo remek-delo u maltene jednom dahu. Ne, ovde nisam našao uobičajeni bull crap koji imaš na zvaničnoj Wikipedia stranici o Dilanu, ovde si stavljen u prvo lice – nisi muva na zidu, nisi posmatrač, ovde se u roku od odmah poistovetiš sa matorim, od trenutka kad je čitao knjige koje je našao u ćumezu u kojem je stanovao kada je došao u Njujork, do onog kada više ni sam nije znao kuda će ga život voditi, već se jednostavno prepustio autoputu života i stisnuo pedalu za gas.

Ko zna, možda i ovo što ja čitam sada u sobi studentskog doma u kojoj ima manje mesta nego u pojedinim klonjama vodi nekuda? Čitanje najvećeg prokletog mudraca među rokerima otvorilo je više pitanja sa napomenom da se odgovori nalaze negde kasnije u životu. Postane čoveku jasnu da će, pre ili kasnije, u životu praviti greške i dobiti priliku da ih ispravi. Ni u jednom trenutku u knjizi Dilan nije onaj tongue in cheek seronja koji postavlja čuveno pitanje How does it feel? Bez drkoškog stava s kojim obično pristupa intervjuima, matori je napisao najepskiju rokenrol knjigu na ovoj listi, a i šire. Uostalom, kad ti Bob Dilan ispriča kako se zajebao sa jednim albumom u životu, naučiš da budeš skroman. Skromnost i rokenrol skoro nikada ne idu zajedno, zar ne? Iz studentskog doma preko gitare do Pulicera? Ono, Dilan je počeo u gorim uslovima.

Uostalom, kad ti Bob Dilan ispriča kako se zajebao sa jednim albumom u životu, naučiš da budeš skroman.

Na listi koja uključuje Bouvija, Džegera, Kita Ričardsa, Aleksa Džejmsa (Blur), Krisi Hajnd, Kejva, Morisija, Kim Gordon i Nila Janga, nekako se najlogičnijim činilo da produžim boravak u preriji i američkom folk misticizmu.

Dakle, Neil Young it is. Budući da sam upoznat sa sjebanom činjenicom da u porodici gospodina Janga postoji neka loša karma kad je zdravlje u pitanju, malo sam stidljivo krenuo sa čitanjem Teško izvojevanog mira, kako se autobiografija zove. Ukoliko nešto u ovom delu teksta krene da liči na PR tekst o knjizi, nije. Zamislite scenu u kojoj sedite sa Jangom za šankom u nekoj kafančini u midlands Americi i on vam uz tamno pivo priča svoj život, skačući sa godine na godinu i povremeno ubacujući priču o stvarima koje trenutno radi. Mislim da je Nil najskromnija osoba na svetu.

Ne dešava se svaki dan da ti knjiga izazove posramljenost i probudi čoveka u tebi do te mere da se stidiš svojih postupaka.

Najpitkija na ovoj listi, ali uz Dilanovu, najviše dubine. Nema skandala, nema iznošenja prljavog veša, nema proseravanja, samo jedna folk priča, vrlo verovatno istinita. Jebo te, kad vidim da čovek koji ima teško bolesnog sina i konstantne probleme sa zdravljem može ovoliko pozitivan i pun nade da bude, dođe mi da išamaram plačipičku u sebi. Čitam šta Nil piše i anksioznost koju inače davim u lošim navikama polako nestaje. Bilo me je sramota što za svaku manju prepreku u životu umem da dramim kao da je sve, avaj, gotovo, a u Kanadi postoji lik koji je iz mnogo gore podeljenih karata izvukao partiju i po. Jang je nekako mlađi od većine moje generacije, rođene skoro pedeset godina kasnije.

Mojoj generaciji je potreban neki vid štita da bi sakupila muda za život. Prepričavao sam ortaku u jednom od pristupačnijih kafića u centru Beograda Jangovu mudrost iako sam bio negde na sredini knjige. Kako izgovaraš ono što si pročitao, snaga tih reči ti dolazi sve dublje do mozga. Jebote, hoću da imam ortaka kao što je Leri Džonson, da vozimo kadilake i da nas boli kurac za sve. „Da te taj isti pimpek nije boleo svojevremeno, sad bi možda i imao dozvolu za taj kadilak, some", skliznula mi je misao na putu do N-tog pražnjenja od piva.

Mojoj generaciji je potreban neki vid štita da bi sakupila muda za život.

Jangov sin Ben rođen je sa paralizom i jebi ga, izrastao je u čoveka koji ne može da se hrani kao mi ostali, ali je svejedno pozitivno biće. Dobar sin da bolji ne može biti. Čitajući Teško izvojevan mir, poželeo sam da budem kao Nil Jang kad omatorim, al' dok se to ne desi, treba biti dobar sin. Dobar kao najluđi Australijanac u istoriji. Čovek koga se verovatno plaši i sam đavo, ako postoji. Na naslovnoj stranici „Bad Seeda", biografije Nika Kejva koju potpisuje Ijan Džonston stoji ona legendarna Kejvova fotka gde kao da drži pljugu na gotovs. Kao Bond kad pozira s pištoljem. Bled kao duh, sa jasnim crtama sablasnog lica, Kejv te zaista sa korica knjige hipnotiše kao da je jebeni đavo.

Posle dvojice relativno pitomih tekstopisaca, čitanje Kejvovog života će biti pravi fuckfest za mozak. I bilo je. To biće visoko skoro dva metra nikada nije pripadalo na ovoj planeti. Iako nema dodirnih tačaka sa verovatno vanzemaljskim Bouvijem (o tome kasnije), Kejv nema veze ni sa nama smrtnicima. Jebo te, jedna od njegovih najbrutalnijih pesama Papa won't leave you Henry počela je svoj život kao uspavanka za njegovog tek rođenog sina Luka. Od samog početka života, Kejv je bio prst u oku kome god je hteo. Ne radi se ovde o onom pozerskom posh buntu koji je usavršio Mik Džeger (i o tome kasnije), Nik Edvard Kejv je zaista bio šamar običnom čoveku. I danas je, mada je posle prošlogodišnjih nemilih događaja i posle godina neke vrste stabilnosti u životu, Nik Kejv drugačiji čovek.

Ako je Prometej ukrao vatru i dao je ljudima, Kejv je uzeo mrak iz pakla i učinio ga zavodljivim.

Iako pun nesigurnosti i sa konstantnim haosom u glavi, lider The Birthday Party, Boys Next Door i The Bad Seeds poseduje određeni autoritet od kog ti se zalede muda. „Kad ti postane dosta svega, zapali u Brazil", šapuće Kejv iz knjige. Ako su Dilan i Jang totalno zen i smiruju te svojom mudrošću, Kejv čuči na ramenu đavola koji čuči na tvom ramenu i šapuće mu da bude još gori. Doduše, čitav taj fazon mračnog drkadžije moraš da propratiš sa dovoljno gravitasa, jer ćeš u suprotnom da ispadneš pičkica kao poslednji bad guy u Ratovima zvezda. Dok sam čitao The Bad Seed, nesvesno sam počeo da kupim finu strogoću i zajebanost Nika Kejva, doduše, samo u tragovima jer, budimo realni, nikada nećeš biti kul kao on. Kad se jednom upoznaš sa ovom gromadom, pa makar i preko tuđe knjige, no more shall you part.

Ako su Dilan i Jang totalno zen i smiruju te svojom mudrošću, Kejv čuči na ramenu đavola koji čuči na tvom ramenu i šapuće mu da bude još gori.

Pošto ono što u menzama zovu hranom ume da se smuči i psima koji bleje oko te vaskolike institucije, umeo sam da iscimam kevu da mi pošalje nešto jestivo čak i sad kad sam apsolvent. Hiljadu puta ponavljam da bi sve bilo lakše da imam jebenu kuhinju, ali kad si okovan zidovima doma, imaš manje izbora nego što ćemo ih imati krajem aprila na „parlamentarnim". Ako nemaš kuhinju, ne gine ti jurnjava za busom na bivšem prebivalištu imigranata kod Save. Pitam kevu telefonom da l' bi mi slala hranu u Sao Paolo, da sam kao Kejv zapalio tamo, njoj ništa nije jasno, al' meni je smešno svakako. Zabole me, ja sam sopstvena rok zvezda, stigao mi kofer s hranom. Kejv nema argumenata protiv toga, zar ne? Zar ne?

Posle jednog Kejva, prosečnom čitaocu je potreban odmor. Odmor znači lako štivo, a dan broj četiri znači nova knjiga. Please to meet you, hope you guess my name. Ćao Brenda, gosn. Viteže Njenog Visočanstva. Glavom i usnama lično, sa knjige Kristofera Andersena promoćurno te posmatra Mik Džeger.

Najveći jebač na svetu (Čolo, izvini) rođen je kao donekle nadmeni engleski polu snob. „Mik", kako je neko vrlo „moderno" nazvao knjigu, očigledno pokušavajući da bude mističan, se na Džegera fokusira više nego svi tabloidi u istoriji čovečanstva (što nije mnogo duži period od Mikovog života). Ako bi neko tražio da mu prepričam Mikov život, verovatno bih otišao na neki porno sajt i rekao da je to to, samo traje duže nego što bi trebalo, a ima i pomalo rokenrola.

Ne, ozbiljno – Mik jebe. I jebe. I jebe. I jebe.

Onda dobije titulu viteza, a Kit Ričards popizdi, a Mik i dalje jebe. Iako je smežuran, ne treba mu vijagra, ni orasi, ni med. Mik jebe li jebe. Manekenke, glumice, grupi ribe, udate, neudate, dadilje, tuđe ribe (ove su mu omiljene), druge muzičare (Bouvi pre svih), barely legal piletinu, Kraljičinu sestru, matorke baš i ne, ali sve u svemu – Mik Džeger je imao više seksa nego što ćemo, dragi čitaoče, i ti i ja imati i verovatno neće stati dok ne krepa.

Nije ni čudo što mu je i Kit Ričards u jednom trenutku rekao da bi trebalo da prestane da jebucka sve okolo. Hodajuća kita, taj Mik.

Čak i da je biograf malo slagao, navedeni „skor" matorog kotrljajućeg kamenčeta, savršeno objašnjava zbog čega je on frontmen najprovokativnijeg benda u istoriji. Jedino što je napravio u većem broju od dece su verovatno albumi The Rolling Stones. Dobro, priznajem, pored dece, pravio je i muziku, probijao je i granice (nije samo himene, iako to posebno voli) i šokirao sve redom svojim stavovima. Sve je ovo kul dok u trenutku ne skapiraš da je čovek i sada manje-više takav, a prešao je više godina nego tvoji matorci i odjednom to sve postane degutantno.

Iskreno, ovoliko seksa nisam siguran ni da ću doživeti i pomalo sam ljubomoran. Ispitni rokovi obično su suvi periodi i eto mene u krevetu koji se nagledao svačega, menjam nažalost čitalačke poze i čitam o tome kako lik koji je matoriji od mojih matorih jebe kao rasplodni bik. Moram da priznam da ti knjiga malo usadi šovinizam u karakter pa primećuješ mnogo više bulja na ulici nego inače. Let's spend the night together i te fore. Nije ni čudo što mu je i Kit Ričards u jednom trenutku rekao da bi trebalo da prestane da jebucka sve okolo. Hodajuća kita, taj Mik.

A taj isti Ričards, najveća baraba u muzici, nije upotrebio nekog lika da mu napiše knjigu kao Brenda (Kitov nadimak za primadonu Mika). Ruku na srce, Kit je zbog „rupa u sećanju" angažovao novinara Džejmsa Foksa, ali je knjiga njegova koliko i gitarski deo Gimme Shelter. Kitov Život je knjiga broj pet na listi, logično štivo posle „Kako sam se rodio kao Majkl Filip Džeger i jebao svaku ribu koju sam video" Krisa Andersona. Najveći Mikov rival u životu (samo na početku i u ljubavnom), Kit Ričards, drugačija je zverka od prepotentnog (bukvalno) frontmena Stonesa. Znaš, Ričards je ortak s kojim želiš da se razvališ od alkohola u londonskom Sohou i da posle toga ispraznite creva u ispred broja 10 u ulici Dauning.

Kome će još da pođe za rukom da na aerodromu napravi diverziju da obezbeđenje ne vidi pištolj na skeneru i to sasvim slučajno? Tako je, nikome. Ričards je jebena legenda. Za razliku od Džegera, Kit je u suštini kao mi, običan lik koji samo ne zaustavlja sebe kad mu padne na pamet da uradi nešto otkačeno. Čovek u potpunosti razume sve u vezi sa čovečijim postojanjem. Kad je bio na heroinu, bio je jer mu je bilo do jaja, nikad nije bio zaista zavistan. Knjiga će vas nasmejati, zabezeknuti i, jebem mu mater, dirnuti.

Iako to niko ne očekuje, najveći šok je bio upravo na kraju, kada Kit opisuje kako mu je keva na samrti i kako je tu kod nje i kako ga je zajebavala da svira van štima. Kad pročitaš tako nešto, uhvatiš se za telefon i zoveš kevu, naravno, osim ako je ponoć i ta ista keva kunta uveliko. Poslao sam majci SMS kako je volim u kome je pitam i kako je, a pošto je spavala, odgovorila je sutradan. Kevo, hoću da ti budem dobar sin koliko je Kit bio Doris. Ričards je ljudina kakva se više ne rađa, zbog toga možda neće ni umreti nikada. Ne bi trebalo.

Kao što nije trebalo da umre Bouvi. Uh, čitanje njegove biografije, šeste na ovoj listi, nije slučajno odloženo na ovo mesto. Kad je taj čovek napustio Zemlju, jedan veliki deo mene se spakovao i otišao u nepoznatom pravcu pa je njegova biografija malo teža nego što se to čini. Da, autor (Mark Spic) je odradio pošten posao, ali pošten za biografiju obične rok zvezde, kad je Bouvi u pitanju, mora tu više mozga da ima. No, knjiga je bila prilično lako štivo, iako sam verovao da će mi biti teško da prolazim kroz život čoveka (vanzemaljca?) koji je kroz moj život prošao toliko puta. Prelepo je bilo otići u kasne šezdesete i rane sedamdesete kada je Bouvi počinjao, a kada su se u vazduhu smenjivali miris gramofonskih ploča, nikotina i prilično slobodnog seksa.

Mršavi Beli Vojvoda ne prašta, deco, take notes.

Dođe čoveku da, dok čita, kaže današnjem društvu „Svaka čast!" sa puno cinizma, pošto smo od prilično liberalnog društva došli do konzervativnog raja. Transformacija je trajala samo 40 godina. Svestan sam da zvuči kao kliše, ali Bouvi te nauči da se menjaš, a ima i prilično dobar princip koji vuče negde iz sedamdesetih, a koji je katalizator mnogih događaja u njegovom životu. U praksi se svodi na to da nikada ne dajete drugu šansu ljudima, barem kada je saradnja u pitanju.

Mršavi Beli Vojvoda ne prašta, deco, take notes. Svi znamo dokle ga je to odvelo. Skoro sam prekinuo kontakt sa nekadašnjim vrlo dobrim ortakom, iz nepoznatog razloga. U suštini, posredi je bio ovaj princip – ako ti kenjaš, ako težiš ka tome da zajebeš, daleko ti lepa kuća. Znate šta? Efektno je, ne cimam se oko nebitnih ljudi više – „Bouvi princip" funkcioniše. Zbogom, Bouvi, još ćemo čitati o tebi, nadam se, pomislio sam završavajući knjigu.

Slamanje srca

Onog jutra kad nas je Bouvi napustio, dobio sam preko deset poruka na društvenim mrežama sa pitanjem da li sam okej. Najbolji drugari su bili u fazonu „Ne budi se danas!" Ako postoji razlog za heartbreak taj jebeni januar je bio upravo to. A znao sam šta će se desiti čim sam čuo procurelu Dollar Days.

Kad sam već do guše u Englezima, a bog je mrtav, hajde da vidimo šta ima da kaže osoba koja je pre 30 godina rekla da je Kraljica geknula. Naravno, srećom po ovaj tekst, Stiven Petrik Morisi jebeno uvek ima šta da kaže. Čak i kada ga niko ne pita. Hvala Sili, nekako sam vremenom postao fan njegovog čestog rantovanja, a prilično sam siguran da ne ume drugačije da se izražava. Osim možda kad peva, mada i tad kuka.

Pompezno nazvana Autobiography, ova biblija sarkazma, sassa, sveopšteg bitchinessa i guranja prsta u svačije oko je čisto zlato. Znaš ono kad neko napravi kompilaciju provala lika iz serije koju skidaš svake nedelje i kada po 25 puta dnevno gledaš taj klip i useravaš se od smeha. To je Moz. Nešto kao nadrkana verzija Daglasa Adamsa. Mešavina Ejdrijena Mola i urnebesnog tviteraša (što ima smisla, s obzirom na to da ne jede meso). Naravno, bilo je tu mnogo toga, ljubomora u The Smithsima, odlazaka kod psihijatra (kontam da je čovek poludeo posle Morisija, prim. aut.).

Neke kučke su veće od drugih, Morisi je najveća.

Mislim da je Morisi napisao najbolju misao o Los Anđelesu u istoriji: „Kada bi u tom gradu svi pričali o onome što su uradili, a ne o onome što će uraditi, to bi bio grad tišine." Ako sam voleo njegove reči, posle ovo knjige ih obožavam. Za razliku od svih mogućih urednika sa kojima radim, kolega, devojke i ortaka. Moz ti ugradi nepatvoreni sass u glavu i postaneš queen bitch. Neke kučke su veće od drugih, Morisi je najveća. U kombinaciji sa gorepomenutim Veepom, ova knjiga mi je razvila skill napušavanja i starog i mladog. Nećeš pitati za hijerarhiju na poslu, poštovanje ili ostale nebitne stvari. Razvežeš jezik i boli te kita. Doduše, u teretani sam morao da ćutim da me ne bi bolelo još nešto.

Kraj britanskog dela muzičko-literarne turneje završio sam sa brit-popom. Aleks Džejms u svojoj duhovito nazvanoj knjizi Bit of a Blur opisuje poslednju eru divljačkog nekontrolisanog rokenrola koju je Svet iskusio. Džejms je jedan od najvećih plejboja koje je taj period imao. Kao i kod „Mika" pre četiri dana, i ovde sam čitao o konstantnom seksu. Izgleda da je ljubav devedesetih zaista bila paranoična, kao što tvrdi Girls & Boys. Doduše, za razliku od Mika koji jednostavno juri kao predator, Džejms nekako deluje više nevino. Njemu se seks dešavao. Zamalo da mu se desi i sa Merijen Fejtful, ali to je izbegao.

Od svih ovih bogova o kojima čitam, najviše bih voleo da budem jebeni Aleks Džejms.

Sa druge strane, udovicu Kurta Kobejna nije izbegao. Srednja klasa, frajerski pristup životu, nonšalantna dekadencija, bend veći od života i žurka koja nikada ne prestaje. Od svih ovih bogova o kojima čitam, najviše bih voleo da budem jebeni Aleks Džejms. A i koliko kul moraš da budeš da bi mogao da se zoveš Aleks Džejms. Čovek je jebeni plemić rokenrola. E da, čovek je učestvovao u spuštanju Beagle 2 na prokletu Crvenu planetu.

Dođavola, zašto se nisam rodio kao Aleks Džejms? Em je mršav, em je jebač i po. A da, i svira u drugom najvećem brit-pop bendu. Izvini Džegeru, al' prave zazubice ovde izaziva Aleks, a ne ti. Uz strah da ću da zvučim kao Morisi, prilično sam se jadno osećao dok sam čitao o avanturama ovog plejboja. Završih knjigu uz onu klinačku kliše konstataciju da sam se ipak rodio prekasno.

Jebeš sve, ali zašto sam morao da propustim rejvove u Engleskoj devedesetih?

Dosta sa britanskim polu-mačo jebačima koji nabijaju komplekse, na red su došle žene! Američke žene sa mudima koje niko od prethodno pomenutih nema. Knjiga broj devet, njeno visočanstvo Krisi Hajnd! Reckless: My Life as a Pretender počinje vrlo slatko – porukom roditelja da ono što piše u knjizi nikako nije moglo da ugleda svetlost dana za njihovog života.

Mokrenje po dvorištu joj je bio omiljeni način da nervira roditelje.

Doduše, nije da je jedna Krisi Hajnd bila fino i slatko žensko dete. Mokrenje po dvorištu joj je bio omiljeni način da nervira roditelje. Koliko god mi bilo nestvarno, fascinacija Krisi Hajnd britanskom "invazijom" i Dejvidom Bouvijem se neverovatno precizno poklapa sa istom opsesijom koju sam razvio kod sebe.

Jedna od ključnih razlika između Krisi i mene ogleda se u činjenici da je Krisi u jednom trenutku vozila Bouvija u kevinim kolima, dok moja keva ni nema kola.

Da, fascinantno je i to što Krisi bila frontvumen The Clash pre nego što je Stramer upao u priču. Posle svih ovih rok zvezda kojima je glava u oblacima, bilo je osvežavajuće pročitati šta ima da kaže osoba koja se nikada nije osećala „kao kod kuće" u celom tom rokenrol svetu. Slično se desilo i sa Jangom. Doduše, Jang nije pisao za NME i nikada nije bio izložen tolikom pritisku ili bio prisiljen da se folira. Što je najgore, potpuno razumem Krisi, i sâm pišem za jedan muzički medijski portal i pokušavam da se bavim muzikom i, jebeš mi sve, u nekom trenutku ono fake it till you make it postaje validno rešenje za sve. Iako je većina muzičara u fazonu da zaista jesu normalni ljudi, tačno postoji neka nevidljiva granica koju kad pređeš postaješ pretender.

Za sam kraj ovog izazova ostala je jedna... ljubavna priča. Vrlo zajebana, vrlo bučna i vrlo disonantna ljubavna priča. Devojko u bendu, Kim Gordon ti je ime. Naslov knjige zapravo je došao od čuvenog novinarskog pitanja od koga se ženama verovatno povraća: „Kako je biti devojka u bendu?" Ironično, Kim je ulaskom u bend ostvarila svoj san da konačno izjednači sebe sa muškarcima u bendovima. Gordon je zapravo prava kraljica grandž ere. Izvini, Kortni Lav, ali i pored svega što umeš, dostojanstvo kojim raspolaže Kim Gordon možeš samo da sanjaš. Čak i kad razmislim o zvuku Sonic Youth, Kim je najzajebanija žena u rokenrolu.

Nismo svi kul kao ti, Kim. Zapravo, nije niko.

Iako nije izbliza potresno kao ono kad je Ričards saznao da mu je preminulo dete od par meseci tik pred izlazak na binu, ali, jebote, kolika muda moraš da imaš da deliš binu sa likom koji se bukvalno pokenjao po zajedničkom životu koji ste gradili decenijama. Kao muzičar nikako ne mogu da zamislim da sviram ni sekund sa nekim ko je u stanju da mi uradi tako nešto. S druge strane, kao neko koga je partner izneverio, razumem oholost koja u tom trenutku bukne i digne ti drskost i bukvalno možeš da budeš hladnokrvni skot.

E sad, to što sam ja posle raskida radio kao fotograf u KST-u i lešio se od alkohola svake noći, a Kim odsvirala poslednji koncert Sonic Youth, jebi ga.

Nismo svi kul kao ti, Kim. Zapravo, nije niko. Prvo poglavlje se zove The End, dok na samom kraju knjige Kim odlazi u Los Anđeles da se vrati svojoj staroj strasti – likovnoj umetnosti i to je možda najveća rokenrol stvar u njenoj knjizi. U jednom trenutku sam se i ja vratio fotkanju posle tog sjebanog raskida. Mislim da je poruka ove knjige da su raskidi do jaja za podvige na ličnom planu.

Niko od ovih ljudi nije rođen pod reflektorima, niko nije rođen slavan. Kad slavu gradiš, ona će i ostati. A slava se gradi iz ćumeza u kakvim su živeli Dilan i Kejv ili, ako baš hoćete, iz malih soba studentskih domova. Volimo ove ljude jer oni predstavljaju projekcije naših želja, što znači da su nam te želje zajednička stvar.

Rokenrol je, naposletku, kao što sve ove knjige pokazuju, moć da u svakom trenutku radiš ono što hoćeš. Jebeš sve redom kao Mik, menjaš sebe kao Bouvi, šalješ svemirske sonde na Mars kao Aleks Džejms ili kupiš ranč kao Nil Jang ili, pak, odjebeš naprasno upropašćenu prošlost i kreneš da juriš za svojim strastima. Onda si jebena rok zvezda. Doduše, možda već jesi rok zvezda. Šta? Misliš da Džeger nije bio smotan na košarkaškim utakmicama u srednjoj?

Pratite Miloša ovde

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu