FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Zašto sam prestala da uzimam lekove za poremećaj pažnje

Gde pilula prestaje, a gde ja počinjem?
15.6.16

Foto: Lauren Gucik

Kada sam imala dvanaest godina, postavili su mi — meni, večitom svemirskom kadetu koji je neprestano gubio jaknu i ranac — dijagnozu hiperkinetičkog poremećaja (ADD). Sedim sa majkom i sestrom, izležavamo se na jastucima, a moja majka izvlači knjigu koja sadrži nezvanični dijagnostičku listu simptoma. Ona je psiholog, tako da to nije potpuno neuobičajeno. Da li lako skačem sa teme na temu? Da li sam sklonija nesmotrenim greškama od prosečnog deteta? Osećam izvesno zadovoljstvo u odgovorima sa da koje joj dajem. Pobeđujem u ovoj igri, a kao da me taj upitnik savršeno dobro poznaje. Ali onda mi moja majka kaže da sam dala dovoljno odgovora da mi se postavi dijagnoza ADD-a, a moj stomak se grči. Ulozi odjednom deluju ogromni, iako ne razumem tačno šta su.

Reklame

Odnedavno idem u novu školu, u kojoj mi ne dozvoljavaju da odlutam okolo za vreme časa ako želim pauzu, u kojoj mi nastavnici ne dozvoljavaju uvek da crtkam ako mi to pomaže da bolje pratim nastavu. Odeljenja su veća. Ima više domaćih zadataka. Iako nastavnici tvrde da sam jedna od najpametnijih u razredu, imam problema da održim korak sa ostalima.

Bihevioralni pedijatar mi i zvanično postavlja dijagnozu, i ispisuje mi moje lekove. Godina je 1994. i broj dijagnoza ADD-a kod dece mog uzrasta je u stalnom porastu, stigavši 2013. godine do 15 odsto kod dečaka i 7 odsto kod devojčica U Nju Džersiju, gde ja živim, oko trećina njih se leči lekovima.

Svaka od mojih pilula deksadrina je kapsula koja sadrži sićušne kuglice narandžaste i boje breskve. Uzimam po jednu svakog jutra. U školu nosim medaljon koji su mi dali sama da odaberem, sa šarom kašmira na metalu, u kojem se nalazi moja popodnevna doza. Svakog dana drugu pilulu pijem na fontani. Moji nastavnici ispunjavaju formular u kom ocenjuju moju pažnju i koncentraciju. ADD je, kažu mi odrasli, baš kao neka bolest; moraš da uzimaš lekove da bi ti bilo bolje.

Lek mi pomaže da se skoncentrišem na času, dok radim domaće zadatke, dok obavljam razne druge obaveze. Lakše mi je da uradim domaći zadatak i pazim na času. Dok nastavljam da ga uzimam u višim razredima osnovne škole, a potom i na prvoj godini srednje, jedno pitanje počinje da mi se vrzma po pozadini moje glave: Gde pilula prestaje, a gde ja počinjem? Ako moji lekovi omogućuju moja dostignuća, jesu li ona tada zaista moja?

Reklame

Autorka sa 12 godina

Nastavljam da uzimam pilule i tokom srednje škole, iako se prebacujem na mali okrugli ritalin, a potom na plavi izduženi aderal. Studiram psihologiju i sociologiju na dobrom koledžu. Učim da su mentalni "poremećaji" društveni konstrukti svojstveni određenim istorijskim periodima. Ono što se smatra "ludim" u jednoj kulturi ili vremenu, moglo bi da se smatra normalnim ili čak poželjnim u nekom drugom. Dijagnoze često podrazumevaju nebulozne kriterijume kao što su "klinički značajno oštećenje", podložno slobodnim interpretacijama.

Odavno znam da ljudi sa ADD-om ne pate od nedostatka pažnje; kad ih nešto zanima, oni mogu da padnu u hiperfokus, kad se fokusiraju na duže periode i intenzivnije od drugih ljudi. Lekovi za ADD sve više mi deluju kao brzo rešenje koje izbegava glavni problem: škola je često mehanička i funkcioniše dobro samo za linearne učenike. Mnogo je komplikovanije i skuplje sastaviti uzbudljiv školski program ili u potpunosti odbaciti nastavu po učionicama, nego kljukati klince pilulama. Broj odraslih sa ovom dijagnozom je 4,4 odsto, što znači da ljudi uspevaju da prerastu ovaj poremećaj. Može i da znači da mnogi odrasli nauče kako bolje da organizuju svoje živote oko svojih sklonosti i ne traže pomoć. Sve više shvatam ADD kao tip ličnosti, a ne kao poremećaj.

Počinjem da pišem prozu. Odlazim na radionice kreativnog pisanja i postajem posvećena, opsesivna. Dok izbacujem kratke priče jednu za drugom, primećujem da mi aderal ne pomaže u pisanju, nego me samo ometa. Počinjem da preskačem svoje lekove dok pišem.

Reklame

Na jesen moje poslednje godine na koledžu, radim istraživački projekat o lekovima za ADD/ADHD. Postoji obilje studija o pozitivnim efektima lekova — bar delimično posledica opsežnih istraživanja koje su finansirale farmaceutske kompanije — ali mene zanimaju negativni efekti. Neka istraživanja ukazuju na to da se bolje ponašanje, prema tvrdnjama roditelja i nastavnika, vezuje za veću anksioznost. Drugaistraživanja tvrde da kod nekreativnih ljudi, stimulansi u vidu lekova mogu da unaprede kreativno razmišljanje, dok kod kreativnih ljudi mogu da ga naruše.

Pred očima mi se sklapa šira slika: lekovi istovremeno ometaju i moju kreativnost i prepoznavanje mojih pravih interesovanja. Omogućili su mi da se fokusiram na bilo šta, samim tim smanjivši atraktivnost tema koje me istinski uzbuđuju — kao što je pisanje proze, kao što je slikarstvo, stvari koje me ubacuju u hiperfokus.

Tokom svog istraživačkog projekta, prestajem da uzimam lekove, na veliko nezadovoljstvo mojih roditelja. Narednih nekoliko godina je teško. Bez pomoći lekova, moram da povratim neke zaostale veštine: kako voditi razgovor sa nekim a ne prekinuti ga, kako sedeti mirno i usredsređeno na svoj rad, kako zapamtiti ugovorene sastanke i organizovati obaveze.

Kao i mnogi drugi sa ADD-om, učim okušavajući se u svemu. Tokom naredne decenije, isprobavam razna zanimanja: nastavnica, uzgajivačica organske grane, savetnica za održivost, pejzažni arhitekta, grafička dizajnerka, ribolovac na losose. Ni na jednom se na zadržavam, ali makar eliminišem mogućnosti.

Reklame

Moja priča i moja odluka da prestanem da uzimam lekove mogući su zato što sam privilegovana. Ako ne uspem da platim stanarinu, moći ću da odsednem kod prijatelja i porodice. Niko ne zavisi od mene. Diplomirala sam na koledžu. Pametna sam i imam dobre veze. Moji prijatelji su svi čudaci i prihvataju moje bubice. Da ništa od ovoga nije tako, život bez lekova delovao bi kao prevelik rizik.

Bolovati od ADD-a i ne uzimati lekove nosi sa sobom opipljive opasnosti. Ljudi sa ADD-om su skloniji patnji od raznih zavisnosti, ne završavaju školu, nemaju prijatelje i zatrudne u tinejdžerskom dobu. Da nisam uzimala lekove prvih deset godina života, da li bi me zadesilo nešto od toga? Kakav izbor imaju oni osuđeni na manjkavi školski sistem, u kulturi koja forsira linerano razmišljanje na štetu kreativnog?

Počinjem da se bavim novinarstvom slučajno, započevši sa prijateljem projekat intervjuisanja uličnih umetnica. Projekat prerasta u knjigu. Fokusiranje na projekat mi pada lako, zato što sam opsednuta zadatkom. Posvećujem život pisanju publicistike i odjednom mi se svuda oko mene otvaraju vrata. Pitam se kolikom broju ljudi je uskraćeno takvo putovanje samo zato što su na lekovima, gutajući pilule koje im omogućuju da redovno odlaze na nezadovoljavajući kancelarijski posao koji im plaća račune. Nikad nisam upoznala dosadnu osobu sa ADD-om, osobu koja nema neku strast. Ako ne mogu da se usredsrede na posao, čvrsto verujem da ili još nisu našli pravo zanimanje ili im je teško ili nemoguće da organizuju svoj život oko njega. Ne verujem da je ADD bolest ili poremećaj, samo da su njegovi "simptomi" prepreka kad imate jedan tip nekonvencionalnog uma.

Sada sam slobodna novinarka i urednica, sa raznim poslovima koje radim sa strane da bih mogla da plaćam račune. Nemam problema da se usredsredim na pisanje, mada i dalje gubim svoje sveske i odlutam tokom razgovora sa drugima. Često gubim flašice sa vodom i imam problem da pogledam film do kraja. Iako pokušavam da se prilagodim svetu, ove osobine i sklonosti su fundamentalni deo mene, nisu nešto što bih volela da izbrišem baš kao što ne bih volela da izbrišem pege sa ramena ili svoj ćoškasti nos. Ništa od toga ne vodi do normalnog posla ili života i nisam sigurna da ću ih ikada imati. Možda ću odlučiti da promenim interesovanje. Ali trenutno su oni delovi mene koji su nekad delovali kao hendikep — hiperfokus na nešto što mi je zanimljivo, moja snažna znatiželja i opsesivnost, moja tvrdoglavost — postali moje prednosti. Možda se mučim da organizujem svoj život, ali mi je savršeno jasno šta želim da uradim s njim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu