Kultura

​Kako su tvorci serije 'Westworld' izgradili nasilni svet robotskih kauboja

Upakovan u atraktivno ruho, "Westworld" impresivno balansira teška filozofska pitanja sa opojnim i zabavnim vrtlogom romanse, ubistva i misterije.
4.12.16
Sve fotografije ljubaznošću HBO

U protekle dve decenije, HBO-ov originalni igrani program postao je sinonim za ambicioznost — ali Westworld je njegov možda najskuplji i najraskošniji projekat do sada. Inspirisana istoimenim filmom Majkla Krajtona iz 1973, ova serija opisuje gigantski zabavni park na temu vesterna koji je manje Six Flags, a više Red Dead Redemption. Glavna atrakcija su androidi odeveni u prašnjavu odeću kojima možete da radite šta god hoćete — sprijateljite se s njima, pijete zajedno, tucate ih, čak i da ih ubijete. Roboti — ili, kako ih u seriji zovu, "domaćini" — ne mogu da povrede goste parka. Ne želimo previše da vam otkrivamo sadržaj, ali još u ranim epizodama postaje jasno da odnos između domaćina i gostiju neće ostati dugo neutralan.

Reklame

Eksplicitno govoreći o Velikim temama — između ostalog, o religiji, tehnologiji, moralu i prirodi ljudskog (i neljudskog nasilja) — upakovan u atraktivno ruho, Westworld impresivno balansira teška filozofska pitanja sa opojnim i zabavnim vrtlogom romanse, ubistva i misterije. Ako vas taj opis podseća na ABC-jevu naučnofantastičnu senzaciju iz sredine 2000-ih Lost, niste mnogo pogrešili; tvorac i izvršni producent te serije Džej Džej Abrams nosi titulu izvršnog producenta Westworld-a, zajedno sa tvorcima i šefovima serije Džonatanom Nolanom ( The Dark Knight , Interstellar, Person of Interest) i Lisom Džoj (Pushing Daisies, Burn Notice).

Jedan od mnogih problema sa kojim se suočio Lost bio je nedostatak planiranja kad je trebalo rasvetliti i uvezati mitologiju serije. Džoj i Nolan očigledno ulažu velike napore da ne ponove slične greške: priča se da su oni i HBO do sada isplanirali neverovatnih pet sezona Westworld-a. Kad sam početkom ove nedelje tokom intervjua sa Džoj i Nolanom pomenuo tu cifru, njih dvoje su se samo nasmejali, a potom objasniti da njihova vizija još nije toliko detaljna. "Najbrži način da osigurate da ne dobijete željeni broj sezona jeste da im odredite broj", objasnio je Nolan. "Radim ovo već dovoljno dugo da znam koliko je glupo pretpostaviti da možete toliko precizno da planirate unapred — ali, s druge strane, kad se upuštate u seriju kao što je ova, morate da imate određenu predstavu o tome u kom pravcu se ona kreće."

Reklame

Stvoriti televizijsku seriju sa prepoznatljivim svetom koji se razlikuje od izvora bilo je veoma važno Džojovoj i Nolanu. "Originalni film poslužio nam je kao odskočna daska za svet koji smo želeli da razradimo", rekla je Džoj. "Kad smo se prvi put upustili u sve ovo, proveli smo mnogo vremena smišljajući šta sve želimo da uradimo u pilotu — beležili smo kuda bismo da idemo i kako ćemo graditi tu mitologiju. Na kraju smo izgledali kao manijaci, jer smo sve te ideje izlepili pod zidovima prostorije u kojoj smo radili. Kad smo završili, u prostoriji se više nisu videli prozori. Tad smo pomislili: 'U redu, možda je krajnje vreme da krenemo da pišemo kako bismo mogli da počnemo da skidamo sve to sa zidova.'"

VICE: Serija me prilično podseća na igranje RPG video igara sa otvorenim svetom. Jeste li imali na umu video igre dok ste smišljali seriju?

Džonathan Nolan: Jesmo, veoma — nekada sam igrao video igre, ali to je bilo pre nego što smo dobili dete.

Lisa Džoj: I TV seriju. [Smeje se]

Nolan: Neke od trenutno najzanimljivijih priča pronaći ćete u video igrama — koje bukvalno nisu postojale kad je Majkl Krajton pisao originalan film. Danas su video igre veća industrija od filma ili televizije. Nikad nisam radio u toj industriji, ali imamo prijatelje koji jesu i bio sam fasciniran konceptom pisanja priče u kojoj postupci protagonista nisu deo priče. U igrama kao što su The Elder Scrolls: Skyrim, Red Dead Redemption ili igrama otvorenog sveta kakve pravi "Bioware", moral je veoma diskutabilan. Kako pisati priču u kojoj je moralna komponenta glavnog junaka tako širokog spektra? To je fascinantan izazov.

Reklame

Fascinira me i kako neigrači u video igrama vode svoje živote. U igri Skyrim, kad uđete u neko selo, tamo niste nužno najvažnija osoba. Neigrači imaju živote koji se odvijaju bilo da ste vi tamo ili ne. Slušao sam režiserske komentare tvorca video igara Kena Livajna o pravljenju igre Bioshock Infinite i o simpatijama koje tvorci i dizajneri igre stiču prema svojim likovima. To je kvalitativno drugačiji odnos od onog koji scenaristi imaju prema svojim likovima, jer likovi u video igrama ne recituju samo dijaloge — oni rade razne stvari i igrači imaju interakciju s njima. Mislim da je to odnos koji je Krajton donekle predvideo, ali je u međuvremenu postao mnogo komplikovaniji nego što je čak i on mogao da zamisli.

"Medeni mesec sa veštačkom inteligencijom verovatno će potrajati nekih 18 meseci, pre nego što jedan od njih postati samosvestan i poželi da izađe iz te priče. Definitivno mislim da je to priča našeg doba." — Džonatan Nolan

Neki od elemenata veštačke inteligencije koje istražuje Westworld deluju bliže stvarnom životu nego što smo to spremni da priznamo. Jesu li sve veći kapaciteti veštačke inteligencije dobri ili loši po društvo?

Džoj: Za mene je to pitanje jesmo li mi dobri ili loši. Veštačka inteligencija je, na neki način, odraz njenih tvoraca. Kako će se ona ponašati zavisi od toga sa kakvim sadržajem ćemo je programirati, kako ćemo se ponašati prema njoj zavisi od nas samih — koje su naše vrednosti, koji je naš stepen saosećanja i humanizacije. Istorijski gledano, nisam preterano impresionirana kako je ljudski rod saosećao sa grupama koje je smatrao "stranim". Mislim da je to greška u ljudskom kodu, ta nesposobnost saosećanja. Ali sam i optimistična — mnogo dobra može da nastane iz veštačke inteligencije i nadam se da će ta njena strana prevagnuti.

Reklame

Nolan: Prosto se nalazimo u tom neprijatnom trenutku u kojem ćemo biti u stanju da stvaramo svetove naseljene isključivo stvorenjima sa gotovo veštačkom inteligencijom a koji će sve raditi po našem nalogu i zadovoljavati sve naše apetite. Medeni mesec će verovatno potrajati nekih 18 meseci, pre nego što jedan od njih postati samosvestan i poželi da izađe iz te priče. Definitivno mislim da je to priča našeg doba.

Foto: John P. Johnson/posredstvom HBO

Oboje imate prilično različita iskustva na televiziji od onoga što je Westworld.

Nolan: Kad kažu: "To nije TV, to je HBO", oni se ne šale. U pogledu dometa i obima produkcije, to je negde između televizijske serije i filmskog serijala. Mnogo toga što smo naučili tokom godina bilo je od pomoći, ali mnogo toga i nije. U seriji Person of Interest, vrlo sam navikao na to da mogu da pišem, produciram, snimam i montiram simultano, ali kod ove serije to je prosto bilo nemoguće.

Džoj: Za mene je prilika da ispričam u potpunosti serijsku priču sa grupom likova bila potpuna nova. Sve što sam pre toga radila imalo je u sebi određeni stepen proceduralnog. Ovo je bila divna prilika da zaronim dublje u likove i stvaranje mitologije u dugom formatu. U seriji Pushing Daisies, tvorac serije Brajan Fuler uvek je isticao važnost vizuelnog na stranici, a to je običaj koji sam i ja preuzela. Nisu važne samo reči koje zapišete — to mora da bude i vizuelni spektakl, a Westworld je veoma vizuelna serija.

Čak i po standardima HBO-a, Westworld ima prilično eksplicitne scene nasilja i seksa.

Nolan: Ovo će možda zvučati donekle licemerno s moje strane, ali Lisu i mene preterano ne zanima opisivanje seksualnog nasilja na malim ekranima. Naravno, i to je deo serije, ali nije nas zanimalo da ga fetišizujemo. To je, međutim, serija o nasilju i mi postavljamo pitanje: "Zašto toliko volimo nasilje u skoro svakoj vrsti zabave?" Nasilje je prisutno u skoro svim pričama koje volimo da gledamo, ali nije deo onoga što volimo da radimo — zbog čega, onda, gosti u Westworld-u plaćaju toliko novca da bi zadovoljili te svoje apetite?

Džoj: Imamo malo dete kod kuće i trudim se da filtriram da ono što gleda nije preterano nasilno — ali to je neverovatno teško, jer čak i najklasičnije dečje priče imaju u sebi mnogo nasilja i tragedije. Zašto nas toliko privlače tragedija i nasilje? Mislim da na neki način to ima lekovito dejstvo — u fikciji istražujemo ono čega se očajnički plašimo i gnušamo u stvarnosti, a kad ga stavimo u fikciju, to je način da ga izbegnemo i naučimo nešto iz njega. Možda zato ljudi i idu u taj park u Westworld-u. To nije nužno pitanje na koje imamo odgovor, ali smo svakako o tome razgovarali.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu