Do danas sam mislila da mi je najteže porođeni tekst koji sam u životu napisala, posle svih kilometarskih kobasica reči za sve ove godine, bio oproštaj od Muhameda Alija. Danas se ispostavilo da to nije tačno. Trebalo bi da sam odavno naučila da se odvojim, emotivno i mentalno, od onoga o čemu pišem, i misila sam da jesam. Ali nisam, te ako biste radije da pročitate tako nešto, pravo na Noisey.
Taj novembar 1995. godine je bio mnogo grozan u našoj domovini, kao, uostalom, i prethodna četiri, kao i svi trenuci negde tamo od početka poslednje decenije 20. veka. Slobodan Milošević je par meseci ranije od “balkanskog kasapina” postao “faktor mira” koji je obećao kraj rata u Bosni, a i Hrvatskoj, bez obzira na Srebrenicu i Oluju, zombifikovanu Srbiju. Trebalo je, makar na papiru, prihvatiti novu realnost. Čekajući vesti iz vazduhoplovne baze američke avijacije u Dejtonu, gde su se balkanske vođe preganjale oko metara šume na nekoj zabitoj planinčini, dane sam provodila vozeći se gore-dole od Beograda do Pala i Sarajeva, u potrazi za rečenicama koje će ni 24 sata kasnije biti zaboravljene ili poreknute.
Videos by VICE
Najveća briga mi je bila da li će telefonska linija biti dovoljno snažna da izdrži neviđeni pritisak korišćenja modema svemirske brzine od 2400 bpsa, iako je na njemu pisalo da može da me spoji sa tim internetom šest puta brže, pa da taj veličanstveni 386 (ili 286?) PC pošalje nekom mađijom sačuvan tekst u .txt formatu.
Lažem. Najveća briga je bila da Milošević, Tuđman i Izetbegović, pod pritiskom njihovih američko-evropsko-ruskih nadzirača, ne postignu “istorijski mirovni dogovor” 17. ili 18. novembra. Bili tu to datumi koncerata Granta Harta u Beogradu, dve večeri koje će mi omogućiti da otplovim iz svakodnevice tamo, gde želim da budem.
Ima tih nekoliko muzičara koji su, iz najčudnijih ili najčudesnijih razloga, uspostavili skoro pa magijsku vezu sa beogradskom publikom. Uglavnom su to oni sa, kako se to danas kaže, margine, daleko od mejnstrima, neprisutni u medijima, ali neverovatno važni onima istim takvim. Grant Hart je možda i prvi na listi, mojoj, svakako. Iako su samo retki imali prilike da ga čuju i vide u, za mnoge najvažnijem bendu nemejnstrim američke muzike Husker Du, njegova svirka sa nasledničkim Nova Mob u tada još uvek kultnoj Akademiji, na početku kraja bivše Jugoslavije 1990. godine, bila je dovoljna da se uspostavi ta emotivna pupčana vrpca. I ne samo zato što je Grant te večeri svirao na gitari koja je za njega brzinom svetlosti nabavljena od Saleta iz nikad prežaljenog Budweiser.
Na mojoj mixtape kaseti koja mi je oživljavala moždane ćelije usahnule od bombardovanja informacijama i slikama svakog prokletog dana tih godina, i Grant i Husker Du su bili oaza. Tragovi života kakav je mogao da bude, pokretač da se izdrži taj još jedan teren, još jedno suvo i hladnoglavo viđenje krvoprolića i besmislenih i uvredljivih političkih poteza koji su činili taj sveprisutni “mejnstrim”, još jedan dan u kome se ama baš ništa obično, normalno i lepo nije desilo.
I pet godina kasnije, dok je patrljak te Jugoslavije uveliko pod ekonomskim, ali i “kulturnim” sankcijama Ujedinjenih nacija, Grant Hart je, ne hajući za instrukcije svoje vlade rešio da prekrši bojkot i ponovo dođe u Beograd. I to baš u danima kada se podgrevaju tračci nade da će život na ovim prostorima možda ponovo biti makar blizu normalnog. I nijedan Milošević i njegovi pandani, na sreću, nisu mi (nam) oduzeli taj susret.
Skoro pa da je nemoguće opisati neizdrž koji je vladao u iščekivanju početka svirke među onima koji su odbrojavali dane. I mislim da svako koga poznajem ima sopstvenu priču sa ta dva koncerta Granta Harta u Beogradu. I da se danas svako ko je imao sreće da bude prisutan, u najsitnije detalje seća ama baš svakog trenutka. Počev od toga da su Grant i njegovi saputnici bili satima držani na granici (pa kasnije nisu ni stigli na koncert u Zagreb), preko onesvešćivanja prijateljice baš na She Floated Away (hvala M.B. na podsećanju), do neverovatnog nalaženja novčanice od 10 maraka – pravom bogatstvu u to doba – na pešačkom prelazu kod Vuka i prepričavanja svake sekunde izvođenja Sorry Somehow.
Došla sam kući na novu turu škripanja modema i praznih fraza iz Dejtona. Na nekoliko stotina kilometara od Beograda se i dalje pucalo, bez obzira na “zaštićene zone” i “prekide vatre”, Miloševićeva medijska mašinerija je ispaljivala paljbe reči u vetar. Ponovo sam pokrenula folder zvani “posao” i dešifrovala signale, tapkajući po tastaturi kao stenografkinje u sudovima koje bez reakcije kucaju izgovorene optužbe i odbrane. Grant Hart mi je oživeo obe hemisfere mozga i osposobio ga, a i mene, da nastavim da živim u svakodnevici koju ne želim.
Godinama kasnije se, skoro pa u tajnosti, razmenjivala kaseta koju je “neko” snimio na ovim koncertima. Zvuk je užasan, ali divan. Čuju se uzvici oduševljenja, neprestano. I hvala bogovima interneta, evo ih ovde, za svakog ko ih poželi.
Dolazio je Grant ponovo u Beograd. Na svirci u danas nepostojećem malom klubu SKC-a, bio je nadrkan s razlogom, pretio da će prekinuti svirku zbog neke pijane budaletine u publici. I bio je magičan.
Isto kao i četiri godine kasnije, u KC Gradu, već bolestan i iscrpljen. A veličanstven. I ovo horsko pevanje koje se čuje iz publike i sada izaziva jezu i leptiriće u stomaku.
A ja volim da mislim da je ona pupčana vrpca išla dvosmerno. Da su ga oni koncerti u Beogradu 1995. godine inspirisali da obradi najveću antiratnu himnu. Jer, Masters of War su i njemu i nama sjebali snove.
I zato Grant Hart nije otišao. Kao što nisu otišli ni Muhamed Ali, ni Prins, ni Dejvid Bouvi, ni svi oni, i poznati i nepoznati, koji su nam spašavali duh. I zato nema zbogom, jer je admiral Grant Hart samo otplovio, nije otišao.
Još na VICE.com
Velika rokenrol prevara – to su bile naše devedesete
Mark Lanegan: fantomski radio u Beogradu
Obezbeđenje sa vrata Akademije osamdesetih, 30 godina kasnije
