Moj drug je ubio petoro u mojoj kući

Petnaesti april 2014. počeo je kao bilo koji drugi završni dan semestra. Neformalno obučeni studenti bežali su sa časova da bi mogli što pre da se bace na piće. Meni gužve nikad nisu bile drage, pa se nisam radovao prilici da budem okružen masom pripitih vršnjaka uz glasnu muziku. Srećom, neki od mojih prijatelja delili su ovaj stav pa smo odlučili da tiho proslavimo kraj semestra kod mene.

Živeo sam nedaleko od univerziteta, u staroj kući na sprata sa četvoro prijatelja iz detinjstva. Pripreme za proslavu počele su rano, uz pomoć još nekoliko ljudi sa strane. Pošto sam predao poslednji rad, požurio sam kući dok su mi stizale poruke povodom žurke. Predveče je naš skromni dom već bio prepun, kao u susedna garaža odnosno dvorište. Baš ovako smo želeli da obeležimo predstojeći letnji raspust. Nisam imao pojma da ću se samo par sati kasnije naći u policijskoj stanici, ruku oblivenih krvlju, opisujući proslavu policajcu koji je pokušavao da ustanovi kako je petoro mojih prijatelja bilo izbodeno te večeri.

Videos by VICE

Krajem nedelje pisao sam samrtne govore i prisustvovao sahranama petoro ljudi koje sam lično pozvao na kobnu žurku, petoro prijatelja sa kojima sam planirao budućnost, sa kojima sam živeo, na koje sam se oslanjao, koje sam voleo. Svakog dana koji je usledio, realnost me je dodatno pritiskala: njihov ubica bio je moj cimer, školska simpatija, kolega, mentor, i takođe jedan od mojih bliskih prijatelja.

Pozvao sam Metjua de Gruda na žurku, što bi inače bila sasvim beznačajna, rutinska interakcija, da nije usledilo ono što je usledilo. Te večeri, Met je za samo nekoliko minuta nožem posekao petoro ljudi – ja sam neposredno pre toga sa drugim prijateljima skoknuo do prodavnice. Kad smo se vratili, on je upravo izlazio iz kuće. U tom trenutku izgubio sam šestoro prijatelja i našao se na početku mučnog sudskog procesa tokom kog mi je bilo uskraćeno mesto boravka.

Žrtve napada otkrivenih lica, s leva na desno | Brendan, Kejti, Džoš

Detalje ove mučne priče privukli su pažnju javnosti širom sveta; agresivni zahtevi za intervjuom oterali su mene i ostale preživele u izolaciju, što je samo otežalo proces oporavka od traume. Iako nisam morao da svedočim pred sudom, izjava koju sam dao direktno posle napada praktično je uslovila činjenično stanje izneto tokom suđenja.

Bilo je dokazano da je Met pretrpeo akutni nervni slom koji je izazvao halucinacije; ova tragična epizoda bila je prva manifestacija ranije neutvrđenog mentalnog poremećaja. Kompleksnost simptoma (ili njihovo odsustvo) otežali su konkretnu dijagnozu, što nije retka pojava kod naglo demonstrirane kombinacije više duševnih oboljenja. Sud je Meta proglasio neuračunljivim, a o ovoj kontroverznoj odluci se još uvek priča.

Ali te večeri, kad sam izašao iz kola i video Meta kako beži iz kuće, nisam bio svestan haosa koji će uslediti i sa kojim moram i dan danas da se nosim.

Prosto sam potrčao u susret prijatelju u nevolji.

***

Metju de Grud bio mi je prvi i najbolji prijatelj iz detinjstva. Upoznali smo se u obdaništu, i oduvek delili blagu asocijalnu crtu – postepeno smo uspeli da razvijemo malu mrežu raznolikih ali odanih prijatelja koji su nam ostali suštinski deo života sve do, a čak i posle, ovoga što je usledilo. Bili smo u neku ruku kao braća; i kad se duže vreme ne bismo videli, neobjašnjivo lako bismo obnovili blisku vezu koja nas je spajala.

Metju de Grud | Canadian Press

Met i ja smo oduvek bili slični; rodili smo se samo par nedelja jedan od drugog, odrasli u istom dobrostojećem predgrađu, proveli normalna i relativno harmonična detinjstva, dobre rezultate beležili u osnovnoj i srednjoj školi. Roditelji su nas nagovorili da upišemo Univerzitet u Kalgariju, gde smo istovremeno formirali profesionalne i privatne veze sa drugim studentima i sa predavačima. Sve do one večeri u aprilu bili smo savršen primer onoga što se od mladih ljudi očekuje, onoga čemu se društvo nada – ljubazni, otvoreni, sa dovoljno vere u budućnost. Aprila 2014., postali smo samo statistički podaci u sklopu šireg narativa o neuspehu i nepravdi, temama o kojima se često priča nedovoljno artikulisano, a retko ih razumeju oni koji ih nisu lično iskusili ili dobro promislili. Apstraktni sistemi (stigme, strukturna ograničenja, emotivno potiskivanje) u kojima svi učestvujemo i koje svi podržavamo uticali su na Meta i mene, pa su u velikoj meri doprineli Metovom poremećenom stanju svesti te večeri.

Metu i meni bili je detaljno objašnjeno kako stvari stoje u okviru porodice; njegov otac je policajac, moj doktor, majka mi je medicinska sestra. Delili smo iskustvo iz prve ruke po pitanju grubih propusta u zdravstvu, sudstvu, i drugim društvenim strukturama. Ovo novostečeno znanje i trauma kroz koju smo obojica prošli omogućili su mi da prepoznam gomilu nesporazuma iz prošlosti i neprepoznatih signala koji su nažalost dozvolili da Metu pomoć bude uskraćena sve do te kobne noći. Iz istih razloga, moja sposobnost da zauzmem čvrst sav i distanciram se od učesnika događaja bila je značajno ograničena.

Dvadeset četiri sata koja su prošla pre tri godine postala su meta za medije, glasine, i rasprave putem društvenih mreža kako u Kanadi tako i u svetu. Razumem ovu pojavu, ali ne mogu da ne prepoznam koliko je regresivna i ograničena, koliko će malo pomoći preživelima, porodicama, Metju de Grudu, ili državljanima Kanade među kojima se kod svakog drugog ustanovi neko duševno oboljenje pre četrdesete godine života.

Štaviše, mislim da nedostatak razumevanja po pitanju uzroka ove tragedije ilustruje koliko je ovo društvo izneverilo moje prijatelje, njihove porodice, i mnoge druge. Potrebne su progresivne promene u institucijama posvećenim mentalnom zdravlju i uslugama, da ne bi ista društvena stigma i isti propusti koji su doveli do smrti mojih petoro prijatelja nastavili da izazivaju slične tragedije.

Postepeno prihvatam da neću moći da nosim teret odgovornosti za simptome koje nisam uspeo da prepoznam kod Meta, za nesposobnost da pomognem svom prijatelju pre nego što se našao na pragu nervnog sloma. Iako me profesionalci uveravaju da je malo koji simptom bio očigledan, da sam malo toga mogao da uradim, osećaj krivice je nezajažljiv. Ne mogu da prestanem da se pitam „šta bi bilo”. Tehnički gledano, krivica preživljavanja je poznat termin, ali ja krivim sebe za mnogo što šta nevezano za činjenicu da sam igrom slučaja uspeo da izbegnem opasnost. Pa ipak, važno je prepoznati i razumeti one vrste intervencije kakve bi mogle da doprinesu izlečenju. Svakodnevni život teško je raspetljati i rastumačiti; sve se krije u nemoći, kao u magli. Nemoć smanjuje našu sposobnost da iskreno i otvoreno porazgovaramo, jer su takvi razgovori naporni i troše dosta vremena. Trauma nas takođe čini nemoćnim, razotkriva sranja koja smo ranije naučili kao nepouzdana, pokazuje koliko smo zapostavili neka primalna osećanja. Menja način na koji čovek gleda na porodicu, prijatelje, strance, odnose – na osnovne elemente života. Čudno je i ironično što danas Met i ja delimo slične simptome i dijagnoze: post-traumatski stres, anksioznost, depresiju, iako nikad nismo služili vojsku niti se našli na ratištu.

Stigma je deo razloga zbog kog Met i ljudi iz njegovog okruženja nisu uspeli da identifikuju njegov poremećaj: niko ne želi da poveruje da mu je bliska osoba bolesna.

Danas je Met van dometa suda: na lečenju, ne u kazneno-popravnoj instituciji. Pa ipak, poslednje tri godine njegov slučaj se u javnosti pominje kao primer propusta u sudstvu i zakonodavstvu, kao da je načinjena greška što Metu nije suđenu kao uračunljivom kriminalcu. On je počinio nezamisliv zločin, ali na osnovu svake trunka dokaza i ličnog iskustva mogu odgovorno da tvrdim da nije počinio prvostepeno ubistvo.

Naslovi nas prethodnih meseci obaveštavaju da Metju de Grud sad uživa u „dodatnim slobodama”, što je donekle tačno, ali u pitanju je rutinski, odavno uspostavljen deo rehabilitacionog programa. Izrazi korišćeni u medijima očigledno žele da izazovu reakciju, umesto da započnu raspravu o detaljima Metove terapije ili rehabilitacije u Kanadi. Aktuelni zdravstveni sistem izneverio je sve preživele žrtve ove tragedije, a isto radi i drugim Kanađanima svakog dana. Met je proglašen neuračunljivim, trenutno prolazi kroz najbolju moguću terapiju, a biće oslobođen kad nadležni organi budu procenili da je za to spreman. Posle toga, biće podložan istom manjkavom sistemu kakvom smo i svi mi ostali sa duševnim problemima – sistem je preopterećen i slabo finansiran – osim što će on imati dodatnu javnu ulogu i posebne potrebe. Ovo me najviše brine kad je u pitanju proces njegovog oslobađanja.

Rehabilitacija orijentisana ka bezbednoj i produktivnoj integraciji u društvo nije ni savršen i univerzalno ispravan put; neki slučajevi nose veći javni rizik od drugih. Činjenica je da su mentalno obolele osobe mnogo češće žrtve nasilja nego počinioci, ali ako se javnost fokusira na počinioce, jaz između zdravih i obolelih samo raste, nezavisno od bilo kakve krivice ili ugrožavanja bezbednosti.

Stigma je deo razloga zbog kog Met i ljudi iz njegovog okruženja nisu uspeli da identifikuju njegov poremećaj: niko ne želi da poveruje da mu je bliska osoba bolesna. Nasilni i tragični događaji koji su usledili, delom upravo iz tih razloga, samo jačaju postojeću društvenu stigmu i udaljavaju obolele od institucija koje im mogu pomoći. Bezbednije društvo gradi se kroz razumevanje, zastupanje, kolektivne intervencije. Gorčina sa kojom se o ovom slučaju priča često nije nezaslužena, ali jeste usmerena na pogrešnu adresu. Kanadska javnost brine o mogućnosti da kriminalci izbegnu osudu pozivajući se na neuračunljivost, a ni ne shvata da je mnogo veća mogućnost da postojeća sudska pravila nepravedno osude nedužne. Uvesti strožije instrukcije značilo bi dodatno osnažiti one koji definišu, tumače, i primenjuju zakon, što bi samo vodilo ka novim nesporazumima, nasilju, i nepravdi. Ko ne veruje da se takve stvari u Kanadi dešavaju, neka pročita ovo.

Ovaj slučaj, kao i slučaj Vinsa Lija iz Manitobe – koji je 2008. ubio drugog putnika u autobusu i pred sudom bio proglašen neuračunljivim – vratili su u žižu javnosti rasprave o puštanju na slobodu potencijalno nasilnih prestupnika. Naš namučen i zloupotrebljen sudski sistem nedavno je bio primoran da počne da oslobađa nasilnike bez ikakvih mentalnih oboljenja koji još nisu izašli pred sud, jer im procesi toliko kasne da krše ustav. Umesto da se ovo zakrčenje olakša poništavanjem 20,000 slučajeva u kojima su optuženi bili u posedu izvesne još-malo-pa-legalne biljke, mediji nam sugerišu da baš ova dva slučaja mentalno obolelih lica ukazuju na nepravde sistemske propuste.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Tragači: Autoput suza

_____________________________________________________________________________________________________

Činjenica da sam bio toliko blizak sa akterima ovog zločina ostavila je neizbrisiv utisak na mene. Iako tek počinjem da razmišljam o oproštaju, prihvatio sam da se samo kroz saosećanje i empatiju može doći do racionalnih, progresivnih odluka i promena. Jasno mi je koliko lako gnev i očaj mogu da vode ka regresivnim, impulsivnim reakcijama – iz straha, iz želje za senzacionalizmom. Neopisivo me frustrira činjenica da ljudi odbijaju da shvate gde leži stvarna krivica, da su spremni da dozvole da iste okolnosti koje su dovele do ove tragedije i dalje nastave da postoje.

Ako vam sve ovo zvuči kao da branim bezdušnog ubicu iz naivne odanosti prijatelju, znam da ću vas teško ubediti da to nije slučaj. Na ova pitanja gledaju crno-belo samo oni koji su u zabludi, ali nadam se da je broj onih koji shvataju moje namere proporcionalan broju onih koji su pretrpeli posledice propusta u zdravstvu. Možda bismo u tom slučaju mogli da napravimo krak u pravcu razumevanja, saosećanja, i pravde. Kad god govorim u znak sećanja na Džordana, Kejti, Lorensa, Džoša, i Zeka, ističem da mi upravo ideali mojih tragično preminulih prijatelja daju nadu u uspeh.

Žao mi je što mogu samo da ponovo potvrdim ove nepotpune u nepoštene osude javnosti, ali trudim se koliko mogu da sprečim da se takve stvari ponove. I mene brine činjenica da će Met biti pušten na slobodu, ali ne iz istih razloga kao i prosečnog Kanađanina.

Žrtve napada otkrivenih lica, s leva na desno | Brendan, Kejti, Džoš, Džordan

Na taj dan, pred završnu fazu studija i pred uvod u život odraslih osoba, odvojili smo vreme za okupljanje naizgled nesvesni da se svet oko nas već raspadao.

Kad počnemo da prihvatamo neistine u svakodnevnom javnom diskursu, tim putem samo jačamo temelje ranije načinjenih grešaka koje vode ka novim tragedijama i novim žrtvama.

Mi sami smo dokaz tvrdnje da kompleksna društvena uređenja mogu da nanesu veliku štetu čak i najbolje situiranim članovima društva. Trebalo bi da smo ujedno i dokaz potrebe za promenom, ali ovaj slučaj se koristi u neke druge svrhe – ogroman je previd potpuno zapostaviti prave uzroke jedne tragedije, zanemariti stigmu koja sprečava obolele da potraže pomoć, nedostupne zdravstvene institucije, tržišno-orijentisan senzacionalizam koji uporno vezuje duševnu bolest sa uzrocima nasilja, i istorijski dobro utemeljenu praksu zanemarivanja ljudskih prava obolelih osoba. Sve je to samo mali deo problema koji zahtevaju veću pažnju i bolje razumevanje.

Ako bi Metju de Grud bio vraćen u zatvor da odsluži kaznu kakva bi bila izrečena uračunljivom kriminalcu za isto delo, on bi za državu bio veći finansijski teret, a statistički bi imao manje šanse za uspešnu rehabilitaciju i povratak u društvo. U njegovom slučaju, mogu da garantujem da bi jedini rezultat bilo otežanje traume koju je ovaj slučaj u totalu naneo svim porodicama i prijateljima žrtava.

Još na VICE.com

Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistva

Zbog čega nas i danas opseda Čarls Menson

Koliko brutalna ubistva utiču na cene nekretnina?