Kao i uvek, počelo je tako što sam nešto tražio.
Moja slavna “traženja nečeg” po stanu ili roditeljskoj kući obično su nalik grozničavom iskopavanju zakopanog blaga (sa ipak malo boljim izgledima za nalaženje; pola-pola, otprilike). Vrpam po policama, ormanima, potkrovljima i kutijama za cipele obično u potrazi za pločama i kasetama, stripovima, pismima, beleškama i crtežima. Ono što tražim najčešće pronađem tamo gde “sigurno” nije moglo da bude.
Videos by VICE
Pre neko veče nisam našao staru fotografiju za koju sam se zapalio, ali sam zato iskopao potpuno nepoznatu svesku sa nepoznatim sadržajem i dobro poznatim rukopisom. Svojim.
Voleo bih da mogu da kažem da se nimalo ne sećam kad sam i kako sve to zapisao, jer sam se tako osećao. Ali ideja mi je bila poznata, kao u izmaglici, jedino ne i toliko opsežna razrada.
A koliko je toga bilo razrađeno? Našle su se tu brojne mape, kartice sa manje ili više detaljnim profilima 14 likova (vojnici, političari, medicinski radnici, pobunjenici), crteži ključnih junaka, dugi i kratki siže, napisana prva tri poglavlja. U jednom ćošku, poput putokaza, sitnim slovima bio je ispisan recept za suludi koktel: Near Dark + Bekstvo iz Njujorka + Ranxerox + Pustinjske škorpije + Džeremaja.
Ništa od toga, kažem, nije mi sada delovalo blisko. Najviše bih voleo da je sve to nečijih tuđih ruku delo, ali moj prepoznatljivi stripovski font bio je neoboriv dokaz autorstva. Osim toga, i od tada sam u manjoj ili većoj meri na sličan način planirao sva svoja objavljena dela. Ovih dana, doduše, volim da znam tek otprilike kuda ide priča a da se iznenadim u detaljima.
Ispostavilo se da sam nekada u prošlosti stvorio nešto za šta sada nisam bio spreman da preuzmem punu odgovornost. Kad god naučnici kažu da je svet u kom živimo u stvari virtuelna simulacija , uglavnom im ne verujem. Ovo je, međutim, delovalo kao autentična greška u Matriksu. Sledeće što me je zanimalo bilo je kad su, zaboga, urađene te pripreme.
Na osnovu nekoliko tragova kojima sam raspolagao, ustanovio sam da je projekat sklepan u jednom dahu, najverovatnije krajem 1992. godine. Naime, dobar deo toga našao se na papirićima iz beležnice sa zaglavljem JUGOSLOVENSKI AEROTRANSPORT/YUGOSLAV AIRLINES; stil crteža ličio mi je na poznu fazu pre nego što sam prestao aktivno da crtam; sve je bilo zapisano rapidografom, ništa u kompjuteru; a vrlo sam rano u svom pisanju prestao da smeštam fantastične radnje u inostranstvo – na kraju krajeva, verovatno sam zato još na početku odustao od svega i potom glatko potisnuo iz sećanja.
Desilo se to, dakle, sveže po povratku iz vojske, među poslednjim klasama koje su služile u JNA, a na samom početku studija. Imao sam 21 godinu. Ne želim uopšte da zalazim u to u kom stanju se u tom trenutku nalazila zemlja u kojoj sam rođen i odrastao. Voleo bih da mislim da se to nije odrazilo na ono što sam stvarao, ali materijal koji sam zatekao možda govori drugačije.
Sama priča je, naime, nakrcana: razrušene Sjedinjene Države podeljene barikadama i strogo čuvanim graničnim zonama (na Istok i Zapad, doduše, ali šta zna dete šta je petsto kila); misteriozna zaraza koja je jednu polovinu zemlje pretvorila u zombi karantin, a drugu u rimske bahanalije (evo ti ga na, Okružen mrtvima); zatim, podzemne laboratorije, zli naučnici, priručno sklepani tenkovi, tajni redovi zaštitnika. Nema čega nema.
Glavni zaplet bio je, ipak, ljubavni, jer koji nije: o Briku, liku koji se zarazio, ali, iako u teškom stanju, nekim čudom odoleva bolesti; i Žerbo, devojci do ušiju zaljubljenoj u njega koja pokušava da ga izleči vucarajući ga svuda sa sobom. I nije baš sve bilo loše: na primer, crkoh od smeha (ali i jeze) na opis zombija kog zovu Cvrčak zbog zvuka kojim se oglašava.
Najviše od svega, međutim, iznenadilo me je uporno pominjanje negativca “nalik Donaldu Trampu” (kasnije u beleškama samo “Donald Tramp”). Ovde je on u trećem poglavlju opisan kao bivši plejboj i biznismen, danas kralj sa opsesijama o lovu i Rimskom carstvu koji uživa da gleda okršaje zombija u ringu (tačnije, reakcije vazala na te gnusne mečeve). Citiram: “Od slobodne zemlje napravio je ogromnu palatu za uživanje i ne zanima ga ništa osim raskalašnog života.” Na kraju su mu glave došli sopstveni ljudi. Nisam imao pojma da sam još 1992. godine bio do te mere svestan Trampovog postojanja i onog što predstavlja.
Slogan priče, zabeležen čak na dva mesta, kao citat misterioznih drevnih čuvara, glasio je: “Kome, u kurac, treba još jedan građanski rat?” I zaista, mudre reči, za ono vreme ili bilo koje.
U međuvremenu, pisao sam multižanrovske romane i priče sa elementima krimića, horora i naučne fantastike, uvek u domaćem okruženju (Subotica, Beograd, Niš, Goč, Majevica, Zlatibor), po nekima vešto transponovane u naše krajeve, po drugima krajnje nespretno i veštački. Možda je potonje istina, ne znam. Znam da su te situacije i lokacije za mene bile veoma žive.
Za razliku od ovih narativnih puškica koje sam našao. Vrlo mi se malo toga od iskopane priče zadržalo u podsvesti, možda svega dva posto, ali ideja koja mi je pre neki dan delovala neodređeno poznato očigledno mi u dolazećim godinama nije davala mira, i to najviše aspekt baksuzne ljubavne priče, je li: u međuvremenu, Brik je postao Tropa, Žerbo je postala Anja, a radnja je smeštena u postapokaliptičnu Vojvodinu, nimalo nalik podeljenoj Americi, u noveli pod imenom “Budi mi silan i dobro mi stoj”, objavljenoj pre pet godina u antologiji Apokalipsa juče, danas, sutra priređivača Gorana Skrobonje. Ako mene pitate, ta novela se nepotrebno zakomplikuje negde u trećoj četvrtini, ali je od početka rasterećena zabava u kojoj se, rekao bih, eksperiment sa prezentom isplatio. Od svih prvobitnih uzora zacrtanih kao nekakve smernice pre skoro dvadeset pet godina, u dovršenoj priči najviše se zadržalo namigivanje stripu Džeremaja. Negativci u ovoj verziji su vojničine koje su se otele kontroli.
I sve to možda ne bi bilo zanimljivo ili vredno pomena da nije tako plastična potvrda krhkosti pamćenja. Osećam se sada kao junaci romana/filmova neotpornih na spojlere, sa jeftinim zemljotresnim obrtom kad se ispostavi da su sve vreme oni počinioci ili krivi za sve, samo što se toga, siroti, ne sećaju. Smrzao sam se od susreta sa svojim “ja” kog ne prepoznajem. Moguće je, dakle. I nije prijatno. Možda ću se u budućnosti sa novim poštovanjem odnositi prema meni inače potpuno izanđaloj instituciji “nepouzdanog pripovedača”. Iznenađenja su u detaljima.
Ali taj Donald Tramp. Taj Donald Tramp u nerealizovanoj postapokaliptičnoj priči iz 1992. godine nije dobar znak, ja da vam kažem.
Pratite Otoa ovde