Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršal projektom.
U zatvoru sam držao kornjaču kao kućnog ljubimca.
Videos by VICE
Kaznu sam počeo da služim u Popravnom centru Menard, na jugu države Ilinois, gde sam živeo od 2000. do 2002. godine. Čitavo dvorište protezalo se uz stenovitu liticu, te bi se tako jeleni povremeno pojavljivali iz obližnje šume i nameštali se tako da nas gledaju s visina. Na leto, uvek sam mogao sebi da nađem ljubimca: zmije podvezice, žabe i kornjače često bi upadale u naš zatvorski krug. Noću, kad bih pogledao kroz prozor, viđao bih više od deset rakuna kako se muvaju po krovu skladišne zgrade, planirajući da zaskoče kontejnere s ostacima hrane iz menze.
Jednom sam prokrijumčario kornjaču veličine novčića od dvadeset pet centi u svoju ćeliju. Njen oklop bio je tako taman da je bio skoro crn. Napravio sam mali akvarijum od poslužavnika od stiropora, a kad bi nailazili čuvari, gurao bih akvarijum van njihovog vidokruga ispod kreveta. Tokom pretresa, skrivao bih kornjaču držeći je u šaci. Zbunjeni čuvari bi uništili prazan akvarijum, a ja bih posle morao da pravim novi.
Svi koji su videli moju malu kornjaču žarko su želeli da je imaju. Komšije bi me često molile da im dozvolim da se igraju s njom na jedan dan i svi bi donosili sa sobom sve što su mislili da bi ona mogla da jede.
Pre nego što sam uspeo da dočekam da poraste, međutim, bio sam prebačen u drugi zatvor.
Narednu deceniju svog života proveo sam u zatvoru Tems super maksimalnog obezbeđenja, koji je preimenovan u Popravni centar Tems i u međuvremenu zatvoren. Super maksimalno obezbeđena “dvorišta” bilo je pogrešno ime za tu pojavu — svako dvorište bilo je zapravo izolovana komora, a u svako od tih dvorišta nije moglo da stane više od jedne osobe. Bila su otprilike veličine garaže za jedna kola, napravljena od betona, sa krovom od valjanog čelika i žice.
Jedini predmeti u tom dvorištu bili su reflektor, video kamera i crvena čelična vrata s dugmetom za hitan poziv. Kad bi pritisnuli dugme, čuvari bi to ignorisali; kad jesu reagovali, to je bilo uglavnom zato da bi obavestili zatvorenika kako će mu biti izrečena disciplinska mera ako ga bude pritisnuo ponovo.
Na sreću, Tems je bio okružen šumom i prirodom. Sa prozora naših ćelija, često bismo viđali sokolove, lešinare, jelene, tvorove i rakune.
Kad je padala kiša, žabe bi se penjale uz vlažne betonske zidove, kao da žele da se probiju do nas. Ali čim bi sunce osušilo zidove, ne bi mogle da se popnu preko nazad, te bi ostajale zarobljene zajedno sa nama.
Nakon što bih držao te žabe u ruci nekoliko minuta, navikle bi se na mene i više me se ne bi plašile. Čim bi se to dogodilo, stavio bih ih na svoj rame i nastavio svoje brzo hodanje u skraćenim krugovima oko svog mini-dvorišta.
Posle čitave decenije provedene u samici, međutim, nisam mogao da se nateram da ostavim još jednog živog stvora u kavezu sa mnom. Zato bih posle svakog vremena provedenog u rekreaciji, puštao žabe da pobegnu.
Prebačen sam 2012. godine u Popravni centar Pontijak, gde su me smestili u bivše krilo za osuđenike na smrt u sklopu programa “nižeg stepena”, kako bi mi olakšali izlazak iz izolacije. Tokom prvobitna tri meseca programa, morali smo da idemo na rekreaciju u kaveze veličine dva sa četiri metra.
Odmah su me upozorili, i čuvari i zatvorenici, da ne dodirujem nijedan deo kaveza. Kad sam ih pitao zašto, rečeno mi je da je bilo mnogo “bacača govana” koji su koristili kaveze pre nas — mentalno obolelih zatvorenika koji su se gađali svojim govnima oko sebe koristeći ih kao oružje. I zaista, bilo je mnogo životinja i ptica svuda u tom zatvoru, ali su se držali podalje od tih kaveza.
Konačno sam stigao u Popravni centar Stejtvil u Krest Hilu, u držvi Ilinois, gde boravim od 2012. godine. Stejtsvil nema pataka, nema zečeva, nema veverica. Nema žaba niti kornjača. Ima bar jednu lisicu, međutim, i mrmote.
Hranimo mrmote svakodnevno, zbog čega su neverovatno debeli. Oni dobro znaju kako zatvor diše — često nas ignorišu dok idemo na klopu, ali kad izlazimo iz menze, poređaju se uz stazu čekajući od nas milostinju.
Lepo je biti u blizini drugih živih bića koje nas se ne plaše instinktivno. Ona su zatočena sa nama ali ih niko ne povređuje. Sposobna su da sama donose sopstvene sudove. Mogu da odluče za sebe koji od nas im predstavlja opasnost, a koji ne.
Džozef Doul (40) zatočen je u Popravnom centru Krest Hil, u državi Ilionois, gde služi doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti pomilovanja za ubistvo i tešku otmicu, za koje je osuđen 2000. godine. Doul sve vreme tvrdi da je nevin.
Ilustracija: Dola Sun
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu