F

Severna Amerika nalazi se u čeljustima epidemije opijata od koje danas strada više ljudi nego u saobraćajnim nesrećama. Ali uprkos svim opasnostima od predoziranja ili sticanja zavisnosti, opioidi su i dalje najčešće ispisivani lekovi za lečenje hroničnog, dugoročnog bola.

Kada je autorki iz Toronta Karlin Cvarenštajen postavljena dijagnoza hronične upale kičme, ova mlada majka je sa oprezom pristupila uzimanju opioida tramadola kako bi sačuvala sebe i porodicu. U novim memoarima, ona se suočava sa opasnostima uzimanja droge i tabuima — uključujući psihotropske efekte kojima se bavio slavni uživalac opijuma Tomas de Kvinsi . Sledi odlomak iz knjige Uživalac opijuma: Nove ispovesti, koja ovog meseca izlazi u izdanju Nonvele.

Kao devojčica, obožavala sam priče o Šerloku Holmsu, čitala i iščitavala erotski odmerene rečenice Artura Konana Dojla o slavnom sedampostotnom rastvoru kokaina:

Šerlok Holms je uzeo bočicu iz ugla police iznad kamina i špric iz njegove skladne marokanske kutije. Svojim dugim, belim, nervoznim prstima pričvrstio je tanku iglu i zavrnuo levi rukav košulje. Jedno kratko vreme pogled mu se zamišljeno zadržao na žilavoj podlaktici i zglobu istačkanim i obeleženim nebrojenim tragovima uboda. Konačno je zabio oštar vrh u meso, pritisnuo sićušni klip i, uz dugi uzdah zadovoljstva, zavalio se u somotom presvučenu fotelju.

Kao i on, i ja uživam u iščekivanju. Čim odlučim da će danas biti dan za tramadol i dam sebi rok pre koga apsolutno neću popustiti i uzeti ga, moj doživljaj bola se menja. Umesto da je dosadan i beznadežan, odjednom deluje uzbudljivo, naelektrisano. Poteškoće koje osećam prilikom ustajanja (ili sedanja) odjednom postaju plemenite. Konstantno, mučno i iscrpljujuće istezanje koje moram da radim kako bih umanjila bol i ukočenost u zglobovima poprima kvalitet fizičkog zagrevanja.

Već sam na jedan korak dalje od sopstvenog iskustva i malo ga je lakše posmatrati, postaje malko zanimljivije. Znam da će uskoro, nakon određenog bolnog ali predivnog iščekivanja, uminuti na istančano postepen, prepoznatljiv način. I onda ću se osećati razdragano i srećno. Sate koji su preda mnom neću više morati da trpim, već ću u njima moći da uživam, a to saznanje me okrepljuje, usredsređuje mi dan na nešto sasvim drugo.

A onda je tu samo uzimanje droge. Ako vas lek koji uzimate ne radi, pretpostavljam da je onda samo običan lek. Niko ne žudi za tilenolom, ibuprofenom ili lipitorom. Ako je, međutim, droga koju uzimate zaista, u vašoj sopstvenoj glavi, droga, sva ta neophodna priprema deo je simpatičnog rituala anticipacije. Ima neku vrstu prijatnog sjaja uzročno-posledične veze. Uradi ovo, oseti to. Iako sam čitavog života bila nepušač, oprezna kao adolescent i najtrezvenija odrasla osoba na bilo kojoj žurki, ipak sam otkad znam za sebe bila fascinirana intoksikacijom, zavisnošću i izmenjenim stanjima svesti.

Mislim da niko ko me poznaje nije znao to o meni.

Plamen koji liže kašiku. Zatezanje gumene trake i kliničko tapkanje šprica noktima kažiprsta i palca. Čak i način na koji držite cigaretu, izdužujući prste, dodirujući usne dok uvlačite dim. Sve je to jedna veoma lična romansa.

Nažalost po moj razvijeni osećaj za ritual i estetiku, ja samo gutam žućkastu pilulu srednje veličine zalivajući je vodom ili — razumnije, imajući u vidu omamljenost koju izaziva — kafom.

∞∞∞

Proteklih osam godina redovno su od mene tražili da ocenjujem različite vidove svog bola — zajedno sa umorom i posledičnim psihološkim nemirom — na slavnoj skali od jedan do deset. (Na jednoj takvoj skali — a ima ih mnogo — deset predstavlja neizdrživ, nezamisliv bol, od kojeg bi osoba brzo izgubila svest; jedan predstavlja odsustvo bola: „osećate se savršeno normalno.“) To je izluđujuća vežba. Teško je izmeriti i mentalni i fizički bol.

On se najbolje izražava u metaforama: mračna rupa, litica, mengele, vreli žarač, crni psi. Ili dvosmislenim frazama koja dočaravaju senzacije: težak, delikatan i igličast, širok ili žarki. Snažan i metalni. Naelektrisan. Tup i dosadan. Ili više kao beton, kao olovo, kao paukovi.

Proučavanje bola moglo bi da bude kao poznavanje vina: „Počelo je kao buke treperave nelagode, razvilo se u razmahani, snažni nalet osećaja, da bi nakon svega ostao samo kljucajući talog.“

∞∞∞

I tako pišem ovo, ponovo, pod dejstvom.

Ovaj osećaj rasterećnosti zaslužujem prosto zato što sam se mučila i čekala na njega čitav dan. Konačno uzimam pilulu i pažljivo se usredsređujem na bol u vratu i niz leđa — čekam magični trenutak kad će početi da splašnjava. Pratim, osećam i čekam. Prolaze minuti. Je li već nestao? Imam utisak da osećam kako odlazi. Ali ne. Bol je još tu.

A onda, kao i uvek, gotovo tačno posle sat vremena, nešto se menja. Žilavi mišići vrata koji mi glavu guraju napred, zategnuti mišići oko mojih bedara, sredine leđa i sakoilijakalnih zglobova (na rendgenskom snimku jasno se vidi erozija) — deluju kao da su se konačno opustili. Glasno uzdišem, puštam da mi padnu ramena. Uspravljam se. Gravitacija prestaje da me pritiska i tlači. Odjednom deluje kao da mogu da udahnem više kiseonika nego obično. Taj udisaj je bogat i dubok. Takođe, dišem sporije nego inače.

Zatvaram oči gotovo nesvesno. Kad im dopustim da se zatvore, samo na trenutak, na kapcima osećam prijatnu težinu, kao da propadam u okrepljujući san bez snova. Istovremeno osećam kao da lebdim, možda na čamcu na naduvavanje koji se ljuljuška na slanim talasima, sa nekom vrstom unutrašnje lakoće. Osećam se predivno.

Mogla bih u ovom stanju da ostanem zauvek, poput one viktorijanske gospode koju su posle više dana nalazile njihove zabrinute porodice — ispružene na kaučevima u zabačenim opijumdžinicama, obavijene oblakom ustajalog dima.

Ali otvaram oči već posle trenutak zato što u beskrajnom miru i mudrosti koji su me obuzeli — upravo sada — vidim i svoj životni cilj: da pišem, stvaram, bistro i bez stresa.

Prvo se povlači fizički bol, a potom i emocionalni. Bila sam depresivna, sada više nisam.

Ništa nije maglovito, izobličeno ili nejasno. Nema opijenosti, gubitka ravnoteže ili zamućenosti. Ponovo mogu da sagledam sve one sitne brige i velike teskobe u svom životu sa podnošljive udaljenosti. I sada, pomalo izvan sebe, mogu da primećujem muke drugih ljudi i saosećam sa njima, ponovo me zanimaju njihove priče. Za ovih nekoliko sati povratila sam osnovnu ljudsku karakteristiku nekog kome je dobro i ko cveta: zdravu znatiželju za sve što nisam ja.

Da sve bude lepše, tok misli koje želim da sledim i zapisujem odvija se glatko i mogu da ga pratim. Spokojan, skoncentrisan rad najbolja je nuspojava opioida od svih.

Ponovo zatvaram oči. Beskrajne su varijacije u teksturi dobrih osećanja koja me zadržavaju ovde, dok zadovoljna pišem za svojim radnim stolom. Svaki put kad zatvorim oči — svaki put kad udahnem vazduh, duboko, potom ga izdahnem — ta osećanja se intenziviraju. Ovo zatvaranje očiju, ovo zagledanje duboko u sebe: to je suptilna radnja koju, za vreme grupnih večera ili u kafićima, primećujem, na svoju sramotu, da ponekad primećuju moji prijatelji.

Ali zašto bi me bilo sramota?

Od tada sam saznala, na internet forumima gde korisnici droga i zavisnici dele svoja iskustva, da se to zove „kljucanje“. Izraz se takođe koristi prosto da bi se opisalo spavanje ili pospanost koju izaziva droga — ili se uopšteno koristi kao stari sleng za spokojnu i snoliku urađenost na opioidima. Engleska reč za kljucanje, „nod“, korene vuče od hebrejske reči za „lutati“. Izraz može da se odnosi na refleksno spuštanje brade u bukvalno kljucanje, ali ima veze i sa bibilijskom zemljom Nod i raznim vrstama remiksovanih kulturoloških pojmova: lutanjem, žudnjom, kreativnošću, spavanjem, snovima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu