Bogati ljudi se slažu da život nije fer

Ogroman broj Amerikanaca razume da je život u njihovoj zemlji suštinski nefer. Čak i oni čija domaćinstva zarađuju više od 500 hiljada dolara godišnje – bukvalno jedan posto onih koji zarađuju najviše – misle da su nepravedno privilegovani u oblastima života koje se protežu od upisivanja na fakultet do uslova stanovanja, i veruju da najbogatiji od najbogatijih treba da plaćaju veće poreze. Ali kada te ljude sa visokim primanjima pitaju da li oni koji su skoro pa bogati, tj. oni sami, treba više da se učipe, oni ustuknu. Šta, da bi nejednakost bila manja i svet bio lepše mesto ja lično treba da imam manje dobara? Ne, hvala.

To je jedan od zaključaka novog izveštaja NPR-a, ustanove za javno zdravlje Harvard T.H. Čen i Fondacije Roberta Vuda Džonsona, koji su zajednički sproveli telefonsko istraživanje 1885 odraslih. Po najočiglednijem zaključku svih vremena, oni koji pripadaju privilegovanoj grupi od jednog procenta su „gotovo univerzalno zadovoljni svojim životom“, a 90 procenata njih kaže da su „potpuno“ ili „veoma“ zadovoljni svojim životom, u poređenju sa samo 44 procenata ispitanika iz domaćinstava koja zarađuju manje od 35 hiljada dolara. Samo 8 procenata onih koji zarađuju najviše je reklo da ima ozbiljne probleme u plaćanju računa za lekare, dok ih među onima koji zarađuju ispod 35 hiljada ima 57 procenata. Još manje bogatih je reklo da ima problema sa otplaćivanjem dugova, pronalaženjem priuštivog mesta za život, ili plaćanjem hrane i smeštaja, što su često rutinski i ozbiljni problemi za one koji su na dnu piramide zarade.

Verovatno kao rezultat toga, samo 9 posto imućnih kažu da su „veoma anksiozni“ po pitanju budućnosti, u poređenju sa 29 procenata onih koji zarađuju malo. Neverovatnih 73 procenata onih koji zarađuju najviše kaže da je ostvarilo „američki san“, u poređenju sa samo 20 procenata onih koji zarađuju malo. Ispitanici koji su rekli da zarađuju negde između ta dva ekstrema kažu da su imali manje problema s računima, manje su bili anksiozni i da što više zarađuju, to su zadovoljniji životom. Drugim rečima, novac može da kupi sreću, ili barem može da kupi sigurnost, a užasno je teško imati ovo prvo bez ovog drugog.

Ali imućni su isto toliko zabrinuti zbog nejednakosti i nepravde u američkom životu kao i ostatak stanovništva. Oko polovina ispitanih bogatih ljudi lamentira da je prosečnoj osobi danas teže da dostigne zaradu srednje klase i da pripadnici porodica sa većim zaradama (drugim rečima, porodica kao što su njihove) imaju nepravednu prednost prilikom upisa na fakultete. Više od polovine – 62 procenta – kažu da je jaz u zaradi između najbogatijih i najsiromašnijih barem „pomalo ozbiljan“ problem, a 49 procenata kaže da je „veoma nepravedno“ to što bogatiji imaju bolju zdravstvenu zaštitu. Ispitanici koji zarađuju manje generalno se više žale na nejednakost, ali ne u velikoj meri, i očigledno je da bogati ne misle obavezno da je fer ili čak dobro da imaju toliko mnogo više svega.

Razdor između bogatih i ostalih ispitanika se javlja kada su ih pitali šta da se preduzme povodom nejednakosti.

Većina iz svih statusnih grupa kaže da bi vladi SAD zdravstveno osiguranje svih svojih građana trebalo da bude „veoma važan prioritet“. Većina svih onih koji zarađuju manje od 500 hiljada dolara je rekla da „veoma bogati“ treba da plaćaju veće poreze, a čak i polovina najbogatijih ispitanika se zalaže za to. Ali kada je postavljeno pitanje preformulisano i kada je glasilo da li oni koji su samo „imućni“ treba da plaćaju veće poreze, samo 35 procenata onih koji zarađuju najviše se složilo sa time.

To implicira da se oni koji zarađuju više okreću sebičnosti kada su suočeni sa sa time da bi trebalo lično da se žrtvuju da bi jaz između bogatih i siromašnih bio smanjen. Oni nisu jedini koji ljubomorno čuvaju ono što imaju. Kao što je Ričard Rivz dokumentovao u svojoj knjizi Skupljači snova, Amerikanci koji pripadaju grupi od 20 posto onih koji zarađuju najviše imaju bezbrojne prednosti, kada su u pitanju uslovi stanovanja i obrazovanja, pa čak i po pitanju očekivanja trajanja životnog veka, i da se opiru naporima da se reformišu politike koje su im donele te prednosti.

Kada se o nejednakosti razmišlja na apstraktan način, svi se slažu da je loša. Čak i 0,1 posto onih iz Davosa češkaju svoje brade i lamentiraju nad jazom između elita i neelita. Ali kada razgovor ode u pravcu ideje da bi sve veća nejednakost mogla da dovede do neke vrste preraspodele dobara, i da bi mehur u kome žive čak i mnogi ljudi koji zarađuju manje od 500 hiljada dolara mogao da pukne, ton razgovora se menja. Svi žele svet u kome vlada jednakost. Ali niko ne želi da se liši svog novca.

Pratite Herija Čidla na Tviteru.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE US.