Sporazum potpisan u Beloj Kući se tiče pre svega Trampa i Izraela

Sada kada smo konačno videli šta se nalazi u Vašingtonskom sporazumu, jasno je da se radi o istorijskom dokumentu makar po jednom kriterijumu: u njemu je sadržana sva suština spoljne politike koju vodi Trampova administracija, a Srbija i Kosovo su dobili tačnu meru toga koliko su značajni u priči u kojoj glavna uloga pripada isključivo Trampu.

Sav viševekovni srpsko-albanski agon, sva naša muka, napor crnog roba, Trampu dođe otprilike jedna tačka na nekom desetom slajdu prezentacije toga šta je njegova administracija postigla za Izrael, koja će biti predstavljena Šeldonu Adelsonu i drugim izraelskim lobistima ne bi li odlučili da izdašnije sunu novca u Trampovu kampanju za reizbor.

Na to se, braćo i sestre Srbi i Albanci, svodi sve ovo oko čega se mi ovde ovoliko jebavamo, što nam toliko znači i za što jesmo i možda opet bismo ginuli, iz perspektive najveće sile sveta koju danas personifikuje pre svega Donald Tamp. Za razumevanje toga šta nam se upravo desilo i kakav su to sporazum potpisali Vučić i Hoti, prvo treba da razumemo Donalda Trampa i politiku koju vodi, pre svega na unutrašnjem planu.

Ta politika je u suštini jednostavna, i svodi se na America First sa jedne strane, i na izgradnju kulta ličnosti koji Trampa poistovećuje sa „Amerikom“, onakvom kakva je bila kada je bila „great“ - što će reći većinski bela, hrišćanska i neupitna u svojim kapitalističko-robovlasničkim temeljima.

America First, jer Trump je first, sebi, uvek, i zato ume da pogodi žicu svih koji osećaju da treba da oni budu first. A takvih je mnogo, ne samo u Americi - ali pošto je Amerika najjača, onda i ti tamo imaju neki jači osećaj da svet treba da se uskladi sa njihovom „moralnošću“.

Tramp, naime, svemu pristupa sa istovetnim stavom: koliko sam ja tu dobar? I to u onom najdirektnijem smislu: kako to može pospešiti ili podupreti njegov kult sebe samog. Da ne psihoanalitičarim na daljinu, ovo ne tvrdim na osnovu neke stručne analize Trampove ličnosti, nego prosto na osnovu čitanja njegovih postupaka i slušanja onoga o čemu priča i kako priča.

Vašingtonski sporazum treba čitati pre svega kao produžetak Trampove lične politike, koja je već uveliko kooptirala i iznutra izjela Republikansku stranku. Naime, Republikanski nacionalni komitet – centralna „otadžbinska“ uprava Republikanaca koja služi da podržava republikanske kandidate na izborima širom Amerike – je tu svoju svrhu izgubila i potpuno se podala Trampu. Kandidati koji žele da dobiju podršku, moraju da budu pre svega za Trampa, a tek onda republikanci.

Isto važi i za svaki aspekt politike koju će Tramp (pa tako i ova današnja Republikanska stranka) podržati: pre svega, ta politika mora da podržava Trampa i omogućava njemu da ispadne najvažniji i najzaslužniji.

Nije da je iko prethodno znao kako će sporazum da izgleda, najmanje su to znali srpska i kosovska strana - što deluje u skladu sa pričama koje već niko ne osporava, da je u Trampovoj administraciji stalni haos i jebanje ludog kroz zbunjenog, sa Trampom kao gasnim džinom sa pažnjom hiperaktivnog deteta za sve što se ne tiče njegovog ega.

I ispade na kraju sporazum toliko neobičan da i Ričard Grenel ima problem da ga objasni novinarima ko je tu šta potpisao i zašto. Izgleda da je svako na na kraju potpisao svoj primerak, uključujući i Trampa, koji je izgleda potpisao nešto potpuno drugo, jer se ne pojavljuje ni u kom kapacitetu kao potpisnik sporazuma.

U svakom slučaju, Kosova i Srbije tu ima najmanje i oboje služe kao moneta za potkusurivanje Izraela, a posredno američkih glasača, što je možda najveća sramota u celoj ovoj priči i za Kosovo i za Srbiju.

Doduše, treba biti blag – nije naša krivica što smo tu gde smo i to što smo. Ali i dalje je blam, pored toga što je bez novijeg presedana u spoljnoj politici (a verujem, i u otprilike svim drugim granama ljudske delatnosti gde se bilo šta potpisuje) da medijator insistira na odredbama koje su isključivo u njegovom interesu – a u stvari, ne čak ni njegovom, nego interesu potpuno treće, nevezane države. Art of the deal, indeed.

Ekonomske tačke sporazuma su, potpuno u skladu sa stilom Trampove adminsitracije, stavljene na početak, da opsene prostotu.

Naizgled deluju direktno i jasno i u skladu sa deklarisanim ciljem sporazuma, ali su u stvari bolno nedefinisane jer se tiču stvari koje su za sada u dalekim ružičastim oblacima: izgradnja auto-puta „mira“, gradnja železnice i „saradnja na drugim bilateralnim projektima“, šta god to značilo.

U tom ključu se kao najvažnija otkriva tačka u kojoj se ustanovljava „međunarodna“, ali u stvari američka finansijska korporacija sa sedištem u Beogradu. Šta bi bio cilj ovakve ustanove, osim nadzora i kontrole „razvoja“ srpske privrede da ne ode slučajno u nekom „pogrešnom“ pravcu, koja će se obavljati na način koji Tramp najbolje (i jedino) razume, novcem?

Da ne bude nikakve sumnje na čijoj strani je „medijator“ i da se razveju lupetanja ovdašnjih ne-autošovinista kako će Bogocar Tramp ispostaviti Kosovo Srbiji na tanjiru od trepčanskog srebra, u sledećoj tački se „obe strane“ obavezuju da otvore i učine operativnim „zajednički“ prelaz na Merdarima, čime Merdare postaju granični prelaz u svemu osim u nazivu.

Sada je potpuno jasno da je glavna poenta Mini-Šengena se pod još jednim plaštom Kosovo približi državnosti, kroz „ekonomsku saradnju“ u kojoj učestvuje ravnopravno sa punopravnim državnim entitetima.

Sledeća tačka se tiče međusobnog priznavanja diploma i možda je najnormalnija od svih, ako je cilj ovog sporazuma nekakva „normalizacija“ odnosa. Jer sve što sledi je zapanjujuće direktno i ogoljeno guranje američkih - i posredno, izraelskih - interesa niz grlo sirotoj Srbiji i bednom Kosovu.

Zahteva se, prvo, diverzifikacija energetskih izvora, što možda čak i zvuči onako, neutralno i šatro-ekološki, da se reši jedan od najvećih zagađivača u Evropi, kosovska termoelektrana, poznata i pod umetničkim imenom „Obilić“. To možemo da mislimo eventualno samo dok ne vidimo sledeću stavku u kojoj se obavezuju obe strane na saradnju sa američkim ministarstvom energetike u razradi studije eksploatacije Gazivoda, kao i stavku u kojoj se obe strane obavezuju na „diverzifikaciju izvora energije“.

Jasno je s čijom pomoći će se ta diverzifkacija vršiti i da ona u stvari znači „hajde sada od nas malo da kupujete gas, a ne od Rusa“, mada je to bilo prilično jasno već i iz priključivanja na „balkanski“ tok. Još jedan američki klin u odnosima Srbije sa Rusijom je snažno zaboden, ma koliko Tramp voleo Putina.

Sledeća stavka je možda i najvažnija u celom sporazumu, gledajući ukupnu Trampovu politiku, jer zabranjuje uvoz 5G opreme od strane „nepouzdanih dobavljača“; što znači naravno, od Kine. I još veselije, zahteva se demontaža postojeće opreme, čime se razmontirava isključivo srpska saradnja sa Huaweijem, što znači da su sve srpske pare uložene u tu saradnju sada bačene.

Naravno, prihvatanjem ove tačke se nanosi i šteta srpsko-kineskim odnosima, koji su, kao i svi odnosi, umnogome zasnovani na ekonomskim ulaganjima. Videćemo kako će „brat Si“ reagovati: verovatno odmereno i sa razumevanjem, ali nekakvih posledica će morati da bude.

Sledi naizgled bizarna tačka u kojoj se strane obavezuju na povećani nivo bezbednosti u avio-saobraćaju. Ali, i ona ima smisla pre svega u ključu američke spoljne politike i ekonomskih interesa. Teranjem drugih država da poštuju sumanute bezbednosne procedure na kojima insistiraju Amerikanci se podupire zvanični stav da je terorizam sveprisutna opasnost, čime se opet pa valorizuje američki intervencionizam. Kao drugo, zna se da se oprema neophodna za podizanje bezbednosnih standarda mora kupiti od onoga ko je standard propisao, tako da eto i malo zarade za američke dobavljače, što da ne, trpaj kad može!

I tu konačno prelazimo na drugu stranicu ovog prilično kratkog ali izuzetno bremenitog dokumenta - i konačno opet dolazimo do nečega što ima veze sa Kosovom.

Obavezuju se obe strane na zaštitu crkava i manastira srpske Pravoslavne crkve na Kosovu. Rekao bi čovek, najzad nešto što bi moglo da se nazove boljitkom za srpsku stranu… A onda, u zaustavnom vremenu, na kraju pasusa uleće rečenica u kojoj se strane obavezuju na restituciju imovine otete u Holokaustu, čak i ako ne postoji naslednik. Malo je reći da je ovo nečuveno i koje će biti implikacije ostaje da vidimo, ali jedno je sigurno: ovakvi potezi su majstorija, jer su nesumnjivo dobri za Jevreje, a istovremeno podupiru plamen teorija zavere u kojima Jevreji sve kontrolišu, u šta veruje gro Trampovih birača. Kakav vin-vin, osim za Srbiju i Kosovo.

Sledeće dve tačke makar imaju veze s onime o čemu je sporazum: strane se obavezuju da rade na pronalasku nestalih osoba i izbeglica; i uspostavlja se jednogodišnji moratorijum na pokušaje Kosova da se učlani u međunarodne organizacije – ali ne i na to da traži priznanja od drugih država. S druge strane, Srbija se obavezuje da će tokom tog perioda obustaviti kampanju za povlačenje prizanja Kosova. Ovo bukvalno deluje kao da je stavljeno zato što eto, mora se nešto uraditi i po tim pitanjima, koja su samo u središtu onoga o čemu bi navodno trebalo da je sporazum.

I onda sledi odvratanje WTF reglera na 11: borba protiv kriminalizacije homoseksualizma u muslimanskim zemljama.

Ipak, ako poznajemo Trampa, i ovo je jednostavno dešifrovati: Tramp pokazuje da ume da sarađuje sa „većinski muslimanskom“ zemljom. Pored toga, ova stavka pokazuje i to koliko ga zabole za Kosovo, a ne samo za Srbiju, jer mu je on očigledno važno isključivo zato što je stanovništvo većinski muslimansko. Em ne ispada toliki antiislamista, em ume da natera muslimane da vole Izrael. Ako nije očigledno iz sporazuma, jasno je iz tvita, kao i uvek kada je o Trampu reč.

Posle svega, tačka oko svrstavanja Hezbolaha u terorističku organizaciju ne treba valjda nikog da čudi. Ali, kruna na torti je poslednja tačka, sa različitim stavkama za jednu i drugu stranu, što ceo “sporazum” čini prilično jedinstvenim u svetu međunarodne politike i ugovora, jer niti je usaglašen niti su strane potpisale isti dokument, niti je posrednik potpisao isti dokument. U svakom slučaju, Srbija mora da prebaci ambasadu u Izraelu u Jerusalim, što će je činiti tek trećom državom koja je to uradila, posle S.A.D. i Gvatemale, a sa druge strane, Izrael i Kosovo će se međusobno priznati.

Retko je neka strana bila iskorišćena u jednom ovakvom „sporazumu“ kao što se to juče u Vašingtonu desilo Srbiji, a i Kosovu. Došao je veliki siledžija i pokazao šta se dešava kada imaš posla sa velikim siledžijom. Tramp je dobio najviše što je mogao, a vi se sada snađite.