Na lepom plavom Jadranu - podsećanje na pet epskih završnica ABA lige

Završila se još jedna ABA sezona, i na redu je još jedan, sedamnaesti po redu, jadranski plej-of. Ulog znate – pobednik stiče pravo da dogodine nastupa u elitnom evropskom takmičenju tj. Evroligi, i tako produži svoju egzistenciju do daljnjega (mada ni tu ne postoje neke velike garancije). Pol poziciju ponovo drži Crvena Zvezda, a na putu do njene četvrte uzastopne titule isprečiće se prvo Mornar iz Bara, a zatim i bolji iz dvomeča Budućnost – Cedevita.

U godinama koje su za nama, nagledali smo se svakakvih stvari u završnim fazama ovog takmičenja. Od Fajnal Fora, preko Fajnal Ejta pa sve do konvencionalnih plej-of serija, ABA Liga je na različite načine određivala staze koje bi vodile do šampionskog trona.

Videos by VICE

Videli smo, recimo, dinastiju Partizana, koji je od 2007. pa do 2013. samo jednom odlazio sa završnog turnira bez trofeja, i to onda kad su im čelnici ABA „namestili“ Makabi sa sve F4 turnirom u Tel Avivu. Videli smo i to da Srbija zbirno ima dvanaest (Partizan x6, Zvezda x3, FMP x2 i Hemofarm x1) od šesnaest mogućih šampionskih trofeja – Hrvati imaju dva, Slovenci jedan, a onaj poslednji otišao je već spomenutom „ponosu Izraela“.

Ali videli smo i mnogo kvalitetnih i zabavnih košarkaških momenata, i ovaj tekst je jedno malo podsećanje na te prošle dane. Da li će i ovaj plej-of doneti uzbuđenja? Sigurno da nekakva hoće, ali da li će biti baš toliko ludo kao u primerima dole? Vreme će doneti svoj sud. Dotle, podsetite se na neke od najjačih ABA trenutaka i načina na koji su odlučivane titule u ovom takmičenju.

2013 – CIRKUS U LAKTAŠIMA

Negde pred početak 2012-2013, ABA Liga i njeni klubovi doživeli su pravi mali šok – regionalnoj ligi data je prohodnost za Evroligu, i propozicije su bile vrlo jasne. Prvoplasirani klub iz regularnog dela sezone, kao i pobednik plej-ofa, biće budući Evroligaši. Jednostavno pravilo, koje se iz objektivnih razloga ubrzo iskomplikovalo.

Jer, taj koji je napisao to pravilo – on sigurno nije očekivao da će regularnu sezonu, umesto standardno odličnog Partizana ili dobro pojačane Crvene Zvezde, na prvom mestu završiti Igokea. Kuku majko, pa kako sad to? Pa oni nemaju ni halu po EL standardima. Dal’ da igraju u Banjaluci? Dal’ ovo, dal’ ono, tek negde pred „Fajnal For“ (koji se nota bene održavao upravo u Laktašima) javilo se rukovodstvo Jadranske Lige da pojasni kako su se oni u stvari samo šalili – u Evroligu idu finalisti, ovo sa prvoplasiranim je dezinformacija. Nismo se, što kažu, razumeli.

Naravno, svako pametan je video da je ovo bio samo poslednji vapaj čelnika da spreče Igokeu i/ili Radnički iz Kragujevca u nameri da naprave neprijatnost kako regionalnim, tako i evropskim košarkaškim moćnicima. Do neprijatnosti nije došlo jer je Partizan rutinski sklonio Igokeu u svom polufinalu, dok je Zvezda nekim čudom uspela da u poslednjem minutu savlada Radnički Mute Nikolića i tako po prvi put, posle deset godina loptanja na Jadranu, uđe u finale.

https://www.youtube.com/watch?v=0MDw71ajqCk

U finalu su crveno-beli tada novog trenera Dejana Radonjića bili odveć zeleni da ugroze Partizan Duleta Vujoševića, ali jedan mali korak ka nečemu velikom je barem napravljen. I sve to jer Radnički nije uspeo da odbrani sedam poena razlike sa 90 sekundi na satu…

2003 – SAHRANA U REŽIJI MAJKLA MIKSA

Možda primećujete da u ovom pregledu ima previše Zvezde. Ima, ali iz čisto jednog razloga – jeste li vi videli Partizanova finala? Crno-beli imaju osvojenih šest jadranskih liga – samo jednom je zaista bilo tesno (a više o tome malo kasnije), ostalo su uglavnom satirali. Pošto je ovo pregled nekih najupečatljivijih momenata, moramo nešto više da napišemo o Zvezdi jer su oni uglavnom gubili na katastrofične načine. A i autor je cigan, jel’te. Ako ste slučajno zaboravili. A i brate Partizan ne igra ovaj plej-of.

U svakom slučaju, sezona 2002-2003 bila je debi fantastičnog projekta „evropska Zvezda“ koji se završio tako kako se završio, ali uživali smo tih par meseci koliko je trajao. Zvezda je izgledala moćno, Skuni Pen je organizovao i poentirao, Obina Ekezi je skakao i čuvao koš – sećam se da sam iz Belgije jurio radio prenose preko interneta da slušam kako crveno-beli tuku Makabi u Tel Avivu.

Jadranska liga tih godina nije imala legitimitet kakav danas ima – bila je to tek druga sezona regionalnog takmičenja, i Zvezda je bila jedini srpski tim u konkurenciji (Partizan je ušao tek dve godine kasnije, nakon dugih i misterioznih pregovora oko kojih se istorija još nije u potpunosti dogovorila kako su tekli i ko je tu koga zavlačio). Normalno da je liga SCG i dalje bila prioritet, ali zašto ne probati i osvojiti ovo?

Naravno, stvari su krenule po zlu kako već stara praksa nalaže. Uvertira je bila navijačka – Ljubljana, domaćin završnog turnira, bila je bogom dan neutralni teren sa „zezanje“ između Delija i Tornada, meč je bio i prekidan zbog arčenja pirotehnike, i da se barem tu i okončao, ali ne – Zvezda je na kraju, u fantastičnom finišu, ispustila razliku i dočekala da bude pobeđena trojkom Majkla Miksa iz kornera, nakon što je svako na svetu očekivao neku kerefeku inače ludog Marka Popovića. „Pop“ je međutim dodao u korner, a Kanađanin je okončao prvu veliku priliku „evropske Zvezde“ da dođe do bilo kakvog trofeja.

Kliknite da pogledate kako je to izgledalo. Ako smete.

2014 – BEOGRADSKI GUBITNICI

Sezona 2013-2014 bila je izvesno jedna od interesantnijih za ljubitelje domaće košarke. Po prvi put posle…okej, po prvi put zapravo Beograd je imao dva Evroligaša. Partizan je otišao u Top 16 fazu, Zvezda je dogurala do polufinala Evrokupa. U domaćem prvenstvu su se stvari namestile tako da ne mogu biti bolje – Zvezda je dobila sada već solidno ucrvljan leš zagrebačke Cibone, koju su sati delili od kompletnog bankrota, dok je Partizan pred sobom imao Cedevitu. Sve je mirisalo na drugo uzastopno beogradsko finale, i još jednu godinu „duple evrolige“ u glavnom gradu. A da, jesam li rekao i da je domaćin Fajnal Fora bio upravo Beograd?

I onda šta se desi? Prvo, Zvezda ispali dovoljno cigala da sazida još jednu Arenu pored ove postojeće i Cibona, predvođena jako inspirisanim Dariom Šarićem, uđe u finale. Siroti grobari nisu imali vremena da pošteno seire, jer ih je sutradan posle jedne jako bizarne finalne sekvence unesrećio Nolan Smit, čovek koji danas više ni ne igra košarku.

Šta se desilo u tom finišu sa Cedevitom još niko ne ume da objasni – zašto je Tepiću došla lopta, zašto Bogdan nije izašao na Smita, pitanja su mnoga, ali odgovor je jedan jedini, a to je da je Amerikanac pogodio suludu trojku iz trka i tako otvorio jedno novo, mračno poglavlje u istoriji KK Partizan. Posledice tog koša osećaju se i danas, mada, pogledamo li pažljivije, možda možemo i zaključiti da je ovo samo ubrzalo raspad koji se nazirao.

Zvezda je iz ove tragedije izašla, za divno čudo, spremnija i jača, iako je dan posle bio možda jedan od najgorčih koje ja pamtim. Dejan Radonjić mi je kasnije rekao da su oni još i pre početka utakmice dobili neke naznake da Cibona svakako ne igra Evroligu u bilo kom scenariju – da sam imao ovu informaciju tog dana, sad bih imao barem duplo manje sedih dlaka u grivi. Ovako, još samo jedna…

…goooorka uspomeeeena.

2015 – THERE CAN BE ONLY ONE!

Nakon fantastičnog fejla koji su večiti ispalili samo godinu dana pre, moralo je doći do promena u formatu ABA doigravanja. Najednom omrznuti „Fajnal For“ je sklonjen u stranu, a rešenje je bio plej-of za prve četiri ekipe, koji bi se rešio u sukcesivnim best-of-five serijama.

To je na papiru zvučalo sjajno po većinu Srba dok se nisu desile sledeće stvari. Prva, neko jako pametan je nabio raspored igranja dva meča – dva dana odmora – dva meča – tri dana odmora – majstorica, što je surovo i za NBA standarde. Druga? Sudbina je uredila da se dva beogradska večita rivala sastanu u polufinalu, što je momentalno preinačilo značaj ove serije iz „još jedan večiti derbi“ u „borba na jebeni život, smrt i golu egzistenciju“. Jer, pobednik je sa sobom vukao i plasman za Evroligu – jedini konzistentni izvor prihoda za ovu našu košarkašku sirotinju.

Ono što smo gledali u tih šest dana će istorijske knjige koje neko tek treba da napiše zapamtiti kao srpsku verziju Hjuston-Njujork serije iz ’94., ili Lejkers-Kings iz ’02., ili … ili bilo koje kultne plej-of serije, osim što na tribinama nije bio pošten svet sa hot dogom u ruci već sedam hiljada fanatika željnih tuđe krvi, i što nije bilo komfora „sledeće sezone“, barem ne u konvencionalnom smislu, ako se ovo izgubi. Ovo nije smelo da se izgubi. Ovo je bukvalno bilo više od igre.

Prva dva meča prošla su relativno po PS-u. U prvom meču je Zvezda realizovala prednost domaćeg terena, da bi je u drugom momentalno izgubila – pri vođstvu crno-belih od 69-68 Zvezda je imala napad za pobedu, ali je Jaka Blažič uradio jedan od onih svojih trejdmark junećih juriša na koš i Nikola Milutinov je rampom osigurao pobedu za svoju ekipu.

Nakon toga, pristalice Partizana bile su pune optimizma – serija se selila pred njihove navijače, a dobro je poznato da Dule Vujošević baš i ne ispušta meč lopte. Međutim, pred sobom je ovaj put imao dostojnog protivnika – Zvezdaši su pružili podršku svojim ljubimcima (setimo se dočeka za igrače pred trening i masovnog ohrabrivanja), a ovi su se odužili sa dve fenomenalne partije.

Treća utakmica bila je doslovno meč za infarkt, sa puno grubosti, žestine i intenziteta kakvu samo derbi može da pruži – meč viner na kraju bio je Nikola Kalinić sa 25 poena. Četvrtu utakmicu obeležio je Markus Vilijams koji je u jednom momentu vezao 17 poena i tako utišao „grobare“, a pamtimo i okršaj Vujoševića sa slučajnim prolaznikom u tunelu – ovo poslednje zabeležile su i kamere Sport Kluba dok je Luka Mitrović davao izjavu.

https://www.youtube.com/watch?v=9cWXn52HfXE

Ukratko, bila je ovo možda i najkvalitetnija plej-of serija u skorijoj istoriji dva beogradska velikana. Ili možda samo ja tako mislim, jer sam zadovoljniji ishodom? Ali zaista, sagledajte kvalitet i jednih i drugih, i pre svega enormni ulog na stolu, i sve će vam biti jasno.