Tekst: Petra Živić i Stefan Veselinović
Naznake da će 2015. biti još jedna od epskih godina srpske istorije javile su se još u januaru i to u prosvetiteljskim rečima samog premijera Vučića – “Sramota me je koliko nam dobro ide!”
Videos by VICE
U stvari, to nije istina. Prvi Čovek Vlade se već u sledećoj rečenici ispravio i objasnio kako mu je zapravo mnogo drago što smo toliko super, čak je umalo i zaplakao od sreće.
Jeste li vi imali razloga da zaplačete od sreće 2015. godine? Ne? Čak ni zbog fudbalskih uspeha “orlića” ili teniskih čuda Novaka Đokovića? Ne? A kada je stiglo povećanje plate od jedan do tri odsto, posle prošlogodišnje seče od 10 odsto? Ništa, a? Dobro, a kada ste čuli da će za doček Nove godine Stiven Sigal svirati bluz ispred Skupštine Srbije? Naravno da ne.
Sa druge strane, nabrojati hajlajt trenutke u kojima ste se osećali baš posrano zbog onoga što ste čitali u novinama, gledali na televiziji ili osetili na svojoj koži sigurno nije teško. Jer, sve i da ste od onih koje politika apsolutno ne zanima, nemoguće je da vam u nekim od sledećih događaja ona venica iznad oka nije zapulsirala zbog otvorenog udarca na vašu inteligenciju.
TERORIZAM I IZBEGLIŠTVO
Kada u podnaslovu billo kog teksta stoje dve podjednako zastrašujuće istorijske pojave jasno je u kakvom svetlu ćemo pamtiti 2015. godinu. Slike terorističkih napada na Šarli Ebdo početkom, i u Parizu krajem godine, bombardovanja i egzekucija na Bliskom Istoku, masakriranih u afričkim školama, potopljenih prilikom pokušaja bekstva iz ratom zahvaćenih područja, zatvaranja granica Evropske unije, neprestane tenzije između NATO-a i Rusije – ne ostavljaju Evropi i svetu mogućnost da sa optimizmom uđu narednu godinu posle, i te kako, napornih kriza u Grčkoj i Ukrajini tokom 2014.
Pomalo je u uvrnuta činjenica da se Srbija kao zemlja kandidat za članstvo u EU, u neku ruku, najbolje snašla u talasu migracije, toliko velikim i neočekivanim da je umalo blokirao i samu Evropsku uniju kada je Mađarska odlučila da na granici sa Srbijom postavi žičanu ogradu.
Nasuprot slike mađarske novinarke koja šutira migrante koji pokušavaju da probiju kordon policije stala je slika srpskog policajca sa sirijskim detetom u naručju. Kamere zalepljene za visoke funkcionere jednom su se i isplatile, pa je u svet otišla slika humane Srbije, dok su ksenofobija, islamofobija i prodajem-skuplju-vodu-izbeglicama ostali za “u naša četiri zida”. Ko radi, taj i greši, pa smo pogrešno procenili da će braća Hrvati imati više razumevanja od komšija sa severa, što se završilo diplomatskim skandalom, zatvaranjem granica i ajde-da-ga-merimo sankcijama.
Vremenom se i Evropa prebrojala i sabrala, poslala nam nešto sredstava “da se nađe”, a mi smo obećali zatvoreni prihvatni centar za izbeglice pre zime.
Je l’ to sneg napolju?
Ozbiljnih terorstičkih pretnji i napada na tlu Srbije nije bilo. Ali će u istorijskim knjigama ostati zapisana akcija “Štit”, pokazna vežba antiterorističkih jedinica, nekoliko dana posle napada u Parizu. Cilj vežbe je bio da se pokaže da je Srbija odlučna u borbi protiv terorizma. A verovatno i spremnija. Od Francuske. Koja je primila udarac u srcu Pariza.
PAD BATE HELIKOPTERA DEO PRVI
Mesecima nakon pada vojnog helikoptera na aerodromu Surčin, ukus u ustima je i dalje gorak, iako nije baš najjasnije koji nam to tačno sastojak nagriza želudac. Javnost je u prvi mah burno reagovala, ali je ubrzo većina posustala. Za to vreme, zaštitnik građana Saša Janković nije odustajao od traženja odgovora i odgovornosti, pa zbog toga biva proglašen narodnim neprijateljem, maltene i ubicom po naslovnicama tabloida.
Radom kancelarije obudsmana naknadno smo saznali zanimljive detalje o samom toku operacija – naređenje je došlo direktno od ministra, mobilnim telefonom, mimo procedure, uslovi su bili dovoljno loši da se sletanje premesti sa VMA na Surčin, a planirano je da ministri Lončar i Gašić prisustvuju sletanju.
Pored Saše Jankovića, na udaru državobranitelja našli su se i novinari, poput Slaviše Lekića, koji, sada već više od 300 dana od pada hilikoptera, nisu prestali da podsećaju javnost da je “ovo nešto uradilo i da se i dalje bahati Srbijom”.
PAD BATE HELIKOPTERA DEO DRUGI
Bata Gašić je prosto briljirao u 2015. godini. Ne postoji taj helikopter, postupak pred Agencijom za borbu protiv korupcije ili predlog za razrešenje zaštitnika građana posle koga možeš toliko da tresneš o zemlju kao što je to slučaj sa osam reči koje će ući u anale istorije srpskog političkog života:
I tako je premijer “morao da nam ga da”, odnosno obećao je da će nam ga dati, koliko god da ga mi ne želimo. Osim što to još uvek nije uradio, jer, kako kaže “ne traže se ministri u kafani”. Osim što je uspeo da uvredi sve žene i novinare, osramoti zemlju i narod koji, kao, predstavlja, Bata Santos nam je dokazao najmanje dve stvari
– koliki je jaz između realnosti pred kamerom i stvarnosti kada ona nije uključena (ili bi bar trebalo da nije);
– da Ministarstvo odbrane Srbije više od godinu dana vodi gospodin čiji maniri ne bi bili dovoljni ni za drugu nedelju Farme da nije iskusnih timova za odnose sa javnošću.
Ako vam je lakše, zamislite njihov izraz lica dok ovaj video postaje viralan i rađa hešteg #NovinariNeKleče oko kog se građani širom Srbije okupljaju i traže da se obećana smena ispuni.
DRŽAVNI MUDARI
Sloboda medija je princip koji je odavno prevaziđen pod medijskim nebom Srbije. Anarhija bi bila prava reč za ono što se rađa i umire na naslovnicama, trafikama i kojekakvim vanrednim televizijskim programima. Izjava odlazećeg ministra Gašića da voli novinarke koje tako lako kleknu jasno nam je oslikala koji su to novinari aktuelnoj vlasti pogodni. I dok oni koji odbijaju da kleče žive u strahu, pod pretnjama ili obezbeđenjem, oni koji nisu ni evoluirali dalje od klečećeg položaja dobijaju eksluzivna prava udarne termine, vandredne emisije i uživo prenose državnih udara.
PARLAMENTARIZAM VS. BABIĆIZAM
Kad pogledate da nije bilo suzavca, i nije bilo tako strašno kao što bi moglo da bude. Ali takav način gladanja na stvari je za luzere, ali, ako malo bolje razmislite, možda je jedino što preostaje. Jer, kada još jednom malo bolje razmislite, opozicija se već neko vreme četvrtkom u parlamentu umesto vladujućima obraća njihovim fotografijama i postavlja im pitanja, stadardni srpski jezik je davno napustio govornice i sve od toalet papira do restorana ne miriše na bastion demokratije.
OTVARANJE POGLAVLJA
Tog ponedeljka kada su otvorena prva poglavlja, na stranicama jednog tabloida dočekale su nas reči premijera i ocena da se radi o “možda jednom od najrevolucionarnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji”.
Petnaest godina od lupanja u šerpe i rušenja Miloševića stvarno se dogodilo nešto što Evropu, u kojoj se več nekoliko godina govori o Britxitu i Grexitu, koja ne može da nađe zajednički jezik i način kako se odnositi prema milionima izbeglica, dovelo stvarno blizu, eto odmah iza ugla.
Na zemlju nas je spustio, sigurno niste mogli da verujete, predsednik Nikolić, rečima: “Nema mesta za euforiju”, a onda završio u svom starom dobrom maniru, dodavši “da Evropa tek treba da dokaže da hoće da primi Srbiju kao punopravnog člana”. Jer, i do toga dana su nam dokazivali i podnosili račune.
Svejedno, niko nije mogao da ne pozdravi otvaranje poglavlja o kontroli javnih finansija i poglavlja o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Koliko će to da traje i šta nas sve čeka… Ipak, kraj 2015. obeležio je jedan od najrevolucionarnijih dana u novijoj istoriji. Pa ko živ ko mrtav.
BEOGRAD NA VODI
Verovatno je mnogima već počela da se pričinjava magična kula i sva ona ultra-kul-moderna-a-la-Abu-Dabi arhitektura od svekolike govorancije proketle 2015. godine o ovom projektu od nacionalnog značaja.
Od milih i nemilih događaja kojih nije manjkalo od kada je firma Eagle Hills pozvala građane da rezervišu stanove koji će ipak biti izgrađeni za tri, a ne za trideset godina, saldo je na kraju 2015. zgledao ovako:
Naučili smo da promotivni štand može da bude svašta nešto. Naučili smo da se lex specialisom u Srbiji da srediti sve. Naučili smo da se sa komunalnom policijom i nepostojećim Zakonom o okupljanju građana ne treba igrati. Da su bageri posle 2000. promenili stranu. Naučili smo da nam je u 2016. potrebna još veća patka.
SREBRENICA 2015
U jednoj od nekoliko preživelih fabrika u Srebrenici upoznali smo braću blizance rođene 1995. Kada smo probali da ih pitamo bilo šta o obeležavanju dvadesetogodišnjice masakra, jasno su nam stavili do znanja da bi pauzu za ručak radije iskoristili igrajući se sa psom koji im je krao mrvice sa stola nego razgovarajući o strašnim stvarima koje su se desile iste godine kada su rođeni.
Za to vreme, u Beogradu se debatovalo i protestovalo zbog akcije 7 hiljada i pretilo na društvenim mrežama, sve dok medije i internet nije zaposeo ko drugi nego predsednik Vlade.
– Ne vidim vas dobro, slomili su mi naočare – rekao je novinarima na konferenciji za medije odmah nakon što se posle napada u Potočarima dokopao Beograda.
Nama je 2015. bio prvi put u Srebrenici. Ostao je da odbrojavamo do sledećeg okruglog broja. I tako, u krug.
HALO TELEKOM, SPOJITE ME SA TVITEROM
Nismo prodali Telekom… Ko zna zašto je to dobro.
PONOSNI PRAJD
U julu prošle godine smo pitali stručnjake šta da radiš kada te napadnu u Srbiji jer si gej nakon serije incidenata početkom leta.
Krajem tog istog leta u Beogradu su održana dva prajda. Razlikovali su se po tome što je na prvom šetala LGBT zajednica zajedno sa svim javnim ličnostima kojima je šetnja po septembarskom suncu, obojena duginim bojama, odlična stavka u CV-iju, dok je na drugom trans zajednica tražila svoja prava. Zajedničko im je bilo što ih je, kako to kod nas biva na uspešnim prajdovima, čuvala policijala. Kordoni policije.
Šetnje su završene uspešno, naročito kada ih uporedite sa prošlogodišnjom, a nekoliko meseci kasnije, u serijalu Izvan četiri zida, neki od ljudi koji su bili među najglasnijima na ovogodišnjim prajdovima ispričali su nam svoje najintimnije priče – od druženja sa Arkanom, do ljubavi koja se rađala na prajdovima sa onima koji su bili sa druge strane kordona – i pokazali još jednom da ništa nije crno-belo, ima tu više duginih nijansi.
Srećan nam novi krug od 365 dana!