Prošlog marta, kad je manija za kombuhom zahvatila San Francisko, delovalo je da taj kiseli buđavi zarazni čaj kojim se svi nalivaju ima nekakva magična svojstva. Tačno se sećam kako sam čekao u redu u prodavnici zdrave hrane dok je prodavačica nadugačko i naširoko objašnjavala kako se izborila protiv raka pijući litre kombuhe iz domaće radinosti svakog dana. Žena kojoj su ove laži bile servirane izgledala je očarano, a već su joj kolica bila prepuna raznih vrsta super-hrane bez glutena. Mrzim takve ljude.
Dozvolio sam da me kombuhomanija mimoiđe, kao što sam već uradio u slučajevima kelja, akai bobica, kokosove vodice, kinoa semenki, i svega ostalog. Jeste li nekad sreli one penzionere zaluđene zdravim življenjem koliko i Rob Lou u Parks & Recreation, što džogiraju pravo do groba? Zar nije bolje biti mrtav?
Videos by VICE
Kombuha navodno poseduje razna palijativna svojstva, od podizanja imuniteta do AIDS terapije. Ne verujem im ni reči. Navodni zdrav sadržaj nalazi se u ljigavom mulju od kvasca i bakterija koje ovo piće sadrži, ali ni jedno jedino istraživanje nije uspelo da potvrdi ove efekte. Naprotiv, početkom godine je jednom od vodećih proizvođača kombuhe uručena tužba za neiskreno oglašavanje jer su za svoju verziju tvrdili da je „moćni antioksidant“ iako piće nije sadržalo nikakve antioksidante.
Sa druge strane, kombuha ima jednu ali vrednu prednost: blago povišen sadržaj alkohola.
Zbog toga su ranije čak imali problema. Najpopularniji kombuha brend je uklonjen sa polica Whole Foods lanca zato što je navodno premašio 0.5 procenata alkohola, koliko je tehnički granica bezalkoholnog piva po klasifikaciji Volstedove uredbe koja je svojevremeno uspostavila prohibiciju. Negde u to vreme, Lindzi Lohan je bila na uslovnoj slobodi pod obavezom treznog stanja; navodno je njen test na alkohol bio pozitivan zato što je pila kombuhu. Ako je dobra za Lindzi, biće dobra i za mene.
I tako sam, ne po prvi put, došao na glupu ideju koja će mi skratiti život: pokušaću da se napijem od kombuhe.
Kao i većina normalnih ljudi, nikad nisam probao kombuhu. Ili sam bar tako mislio. Tokom pripremnog istraživanja, saznao sam za ukrajinsko piće po imenu kvas koje se dobija fermentacijom raži. Kao i kombuha, kvas sadrži nizak procenat alkohola. To moji roditelji navodno nisu znali jer su me nalivali tim sranjem još od treće godine. (Mojim sovjetskim poreklom se mnogo toga može objasniti.)
Pošto živim u San Francisku, između 5 i 45 prodavnica zdrave hrane nalaze se na par minuta hoda od mog stana. U najbližoj, prijateljski raspoloženi istetovirani bradonja nije okom trepnuo kad sam ga pitao od koje kombuhe bih najlakše mogao da se napijem. Objasnio je da su poznatije marke pod jačom kontrolom kad je u pitanju sadržaj alkohola, ali kod sitnijih može dosta toga da se provuče. „Fermentacija počinje tek kad se boca zatvori. Što duže odstoji, to su veće šanse da te razvali.”
Pokazao je rok trajanja utisnut na čepu – današnji datum. „Ovo ti je verovatno najbolja šansa; dosta je odstojalo.”
Nasmejao se i dodao „Kad je malo jača, oseti se kako žeže.” Pružio mi je flašu sa crnom nalepnicom na kojoj je pisalo „SAMO ZA 21+” i pokazao rok trajanja utisnut na čepu – današnji datum. „Ovo ti je verovatno najbolja šansa; dosta je odstajalo.” Kupio sam tu flašu i još 14 drugih. Nisam nameravao da dokrajčim nijednu od njih, ali sam sve nameravao da ispovraćam. Kao kad sam bio student.
Kod kuće sam svoj ulov uredno složio po veličini flaše, boji tečnosti, i ukusu. Neke su ličile na pivo u konzervi, a jedna je imala flip otvarač. Sve ostale su me podsećale na stare medicinske sirupe, čak su i mirisale kao lekovi.
Kad sam otvorio prvu flašu i omirisao je, shvatio sam da bez rečnika neću moći da nađem dovoljno sinonima za pojmove „smradno” i „gadno”. Stvarno je bilo odvratno. Prvi gutljaj podsetio me je na energetsko piće ostavljeno u šupi da vetri, skuplja prašinu, i privlači insekte (a onda mu je neki zlotvor još dodao sredstvo za čišćenje WC-a). Navrnuo sam još par puta i zaključio da podseća na tačno ono što i jeste: stari buđavi čaj sa veštačkim zaslađivačem.
Pa ipak, u životu sam hrabro gutao i gore stvari u cilju našljemavanja. Kombuha je nesumnjivo bolja od mnogih piva iz domaće radinosti koja sam nažalost morao da probam od kako sam se doselio u SF. Potegnuo sam koliko sam još mogao da izdržim i snažno podrignuo. Dobro mi je išlo.
Sledeća je bila jedna od konzervi sa delikatnim Rose Black natpisom. Otvorio sam je očekujući da poteku otrovni gasovi, ali ništa se nije desilo. Prvi gutljaj omogućio mi je da zaključim da tu nije bilo ni fermentacije ni alkohola. Bilo je štaviše prilično ukusno, kao čaj od ružinih latica. Ali ako ne žeže – ne žeže. Pošto se od toga neću napiti, morao sam da krenem dalje.
Sledeća flaša tvrdila je da ima ukus „divlje trešnje”. Mirisalo je kako treba. Opojni mehurići su mi se nakupili u nosu. Namrštio sam se, potegao, i odmah se pokajao. Divlja trešnja iz reklame je očigledno trebalo da zamaskira neki preparat za vaginalno ispiranje. Ispljunuo sam i odložio flašu.
Načeo sam još par brendova čisto da probam. Ukusi nisu bili najgori na svetu, išli su sve od ukiseljenih pilula za spavanje pa do barice svežeg urina na otvorenom. Iako verovatno nisam popio ni jedan deci, već sam osetio kako razne kulture bakterija otpočinju bitku za moja creva. Na jednoj flaši je pisalo da sadrži milijarde različitih kultura. Možda ne bi trebalo da olako mešam bakterije.
Dosta mi je bilo zajebavanja, prešao sam na crnu flašu kojoj je istekao rok trajanja, po preporuci tipa iz prodavnice. Prvi gutljaj nedvosmisleno je ukazao na prisustvo alkohola. Tri puta sam dobro potegao. Semenke su piću davale zanimljivu teksturu.
Sledećih sat vremena sam se ozbiljno dao na posao, iz svake flaše sam se potrudio da popijem što sam više mogao. Oni lakši, življi ukusi su dobro tekli, pa sam već osetio kako mi se stomak nadima. Posle pola litra, izašao sam da popušim jednu i razmislim o tome koliko sam blizu prišao pijanstvu. Od sunca i cigarete bio sam blago ošamućen, a u grlu mi se već polako spremala mučnina u naznakama. Iako nisam bio u punoj formi, nisam bi ni nacvrcan, kamoli pijan. Osećao sam se mlitavo i gasovito, što i nije bilo mnogo loše kad se sve uzme u obzir. Dunuo sam u balon i dobio jednu lepu okruglu nulu. Nisam pijan.
Potrudio sam se da bakterijama u želucu pošaljem pojačanja, pa sam ispio još nekoliko flaša boje ćilibara. Poslednji gutljaj u svakoj od njih bio je čvrst i ljigav, kao pljuvačka pušača. Mučnina u grlu počela je da jača. Morao sam da pišam.
Zamislio sam petnaest različitih tečnosti kako mi bućkaju u želucu, bakterijske flote kako ispaljuju majušne salve protoplazme u mikro-pohodu za osvajanje mog stomaka.
Neprijatno me je iznenadila tamna boja mokraće posle dobrih litar i po pića, a iako ništa nisam jeo ceo dan, iz mene je ipak nešto izlazilo putem dugog vlažnog prdeža.
Negde krajem drugog litra shvatio sam da ću, ovako trezan, morati da povraćam. Iako sam uspeo da se naviknem na ukus užeglog truleža u piću, podrigivanje je svako malo nadiralo sa novom kombinacijom ukusa. Zamislio sam petnaest različitih tečnosti kako mi bućkaju u želucu, bakterijske flote kako ispaljuju majušne salve protoplazme u mikro-pohodu za osvajanje mog stomaka. Dobro, možda jesam bio malo pijan. Dunuo sam još jednom i zagledao se u ekran na kom je stajalo 0.01. Ovaj sitni uspeh poterao me je u kupatilo gde sam svoj ratom razoreni želudac ispraznio u WC šolju.
Prvi talac je bio lak, izrigao sam pola flaše i šaku semenki. Prislonio sam čelo na dasku. Bitka u meni je utihnula. Ništa više nije izlazilo. Zadah mi se ukiselio a jezik zadebljao. Pomislio sam da možda imam gljivičnu infekciju u ustima.
Pokušao sam da dokrajčim ono što mi je preostalo, i shvatio da je eksperiment gotov. Telo više nije dalo da ga nalivam smrdljivim tečnostima, a koeficijent alkohola u njemu ponovo je pao na nulu. Sveukupno sam stukao približno tri i po litra kombuhe, a veći deo toga nisam povratio. Kad se to prevede u pravi alkohol, izađe manje od jednog piva. Baš ne znam da se zabavljam.
Prelio sam preostalu kombuhu u praznu flašu vode i otkrio veliko parče nečega smeđeg i klizavog. To je bio takozvani skobi, kolonija kvasca i bakterija. Nešto slično mi je već plutalo stomakom. Nisam hteo da mislim o tome.
Te večeri sam pokušao da zaspim, ali telo mi se pretvorilo u rafineriju gasa. Svakih dvadesetak minuta, pumpao bih teški smrdljivi vazduh iz prednjeg ili zadnjeg kraja. Sutra na poslu, četvrt dana sam proveo na šolji a četvrt dana na telefonu dok su zaglušujući vlažni prdeži uništavali jedini pristojan WC u ofisu.
Dakle, da li popiti tri litra smrdljivog provrelog čaja da bi se doguralo do nivo alkohola u krvi od 0.01? Ne preporučujem.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu