Nauka o tome zašto ljudi imaju drugačiji prag tolerancije na bol

o persoana cu picior bandajat

Članak je prvobitno objavljen na TONIC.

Ljudi koji su odrastali tokom devedesetih možda se sećaju epizode „Prijatelja” u kojoj se Fibi i Rejčel tetoviraju. Ukratko, Rejčel to uspešno obavi, ali Fibi uradi samo jednu crnu tačku jer nije mogla da podnese bol. Zaplet je komičnog karaktera, ali dobro ilustruje pitanje na koje pokušavamo da odgovorimo mi naučnici iz oblasti takozvane genetike bola. Šta tačno razlikuje Rejčel od Fibi? I bitnije, da li se može pomoći Fibi kako bi postala više nalik na Rejčel?

Videos by VICE

Bol je najčešći simptom koji pacijenti prijavljuju. Pod uobičajenim uslovima, bol ukazuje na povredu; prirodan odgovor organizma na bol je povlačenje radi zaštite dok se ne oporavimo, tj. dok bol ne popusti. Nažalost, ljudi se razlikuju ne samo po sposobnost da osete, podnesu, i reaguju na bol, već i po načinu opisa bola, i po reakciji na određene vrste terapije. Zato je teško odrediti lečenje svakom pacijentu. Zašto bol nije isti za sve nas?

Individualne zdravstvene razlike uslovljava kompleksna interakcija genetskih, društvenih, i ekoloških faktora. Za razliku od srčanih oboljenja ili dijabetesa, bol se ne može ustanoviti testiranjem pa se kombinacija faktora mora uzeti u razmatranje. Česti bolovi se obično javljaju kod ljudi sa genetskim predispozicijama za taktilnu osetljivost, ali na bol takođe utiče psihofizičko stanje organizma, prethodna bolna ili traumatična iskustva, kao i životna sredina.

Kad bismo bolje razumeli razlike u reakcijama na bol u različitim situacijama, bili bismo za korak bliže smanjivanju ljudske patnje korišćenjem personalizovanih terapija nižeg rizika od onih opštih koje se danas primenjuju. Jednostavno rečeno, znali bismo ko zaista trpi bol, kome treba više analgetika, i kako kom pacijentu pomoći da podnese bol zarad što bržeg oporavka.

Nisu svi geni isti po pitanju bola

Od kako je sekvenciran ljudski genom, mnogo smo toga saznali o broju i lokaciji gena koji ulaze u sklop našeg DNK koda. Milioni malih genetskih varijacija su identifikovane; neke od njih imaju utvrđene posledice, a neke ne.

Varijacije su raznolike, ali najčešće se adi o polimorfizmu pojedinačnog nukleotida – skraćeno SNP. Tu je u pitanju pojedinačno odstupanje na izvesnoj gradivnoj jedinici DNK.

U ljudskom genomu postoji oko 10 miliona poznatih SNP; kombinacija ovih odstupanja je ono što čini DNK svakog od nas jedinstvenim. Kada je SNP česta, zovemo je varijacijom; kad je retka (prisutna u manje od 1% populacije), zovemo je mutacijom. Što se tiče bola, sve je više dokaza koji ukazuju na to da desetine različitih gena i varijacija određuju našu taktilnu toleranciju, pa tako i reakciju na analgetike (npr. opijate) koji bol smanjuju.

Istorija tolerancije bola

Prva istraživanja na polju „genetike bola” bavila su se porodicama izrazito otpornim na bol. Prvi slučajevi urođene tolerancije bola opisuju „čistu analgetiku” cirkuzanta koji je nastupao kao „Čovek igla”. Tokom šezdesetih zabeleženi su slučajevi genetski povezanih porodica čija su deca bila praktično neosetljiva na bol.

U to vreme, tehnologija još nije mogla da utvrdi uzrok ovog genetskog poremećaja, ali smo znali da se kanalopatska taktilna insenzitivnost (CIP) – odnosno nasledni sindrom autonomne neuropatije – javlja kao posledica mutacija ili brisanja pojedinih gena zaduženih za transmisiju signala bola.



Najčešći krivac je tu mali broj SNP u sklopu gena po imenu SCN9A, koji kodira proteinski kanal preko kog se šalju ovi signali. Poremećaj je izuzetno redak; samo par slučajeva je zabeleženo unutar SAD. Možda vam imunitet na bol zvuči kao idealno stanje, ali ove porodice morale su brižljivo da motre na potencijalne znake povrede ili bolesti. Većina dece zaplače ako padne i povedi se, ali kod njih nije bilo razlike u intenzitetu bola odranog kolena i otvorenog preloma. Visoka tolerancija bola takođe znači da probadanje u grudima ne najavljuje srčani udar, niti bol sa donje desne strane trupa najavljuje upalu slepog creva, pa je fatalni ishod moguć bez ikakvog upozorenja.

Supersenzitivnost

Varijacije na genu SCN9A ne izazivaju samo neosetljivost, već i dva tipa preosetljivosti na bol: primarnu eritermalgiju i paroksimalni ekstremni bol. U oba slučaja, mutacija na SCN9A izaziva abnormalno jake signale bola.

Ovi nasledni poremećaji takođe su izuzetno retki, pa bi se moglo reći da izučavanjem tih suptilnih varijacija nećemo doći do zaključaka primenjivih na najširu populaciju.

Kako javnost postepeno prihvata medicinu na bazi analize genoma, i traži sve preciznije strategije lečenja, naučnici počinju da prevode svoje nalaze u personalizovane oblike terapijskih protokola u skladu sa genima pacijenta.

Da li genetske varijacije utiču na bol kod svih nas?

Znamo da neki od bitnijih gena utiču na percepciju bola, a novi geni se često otkrivaju. Pomenuti SCN9A je veoma bitan u regulaciji odgovora organizma na bol putem regulacije nivoa natrijuma. Ipak, da li se ovim putem bol pojačava ili ublažava zavisi od mutacije koju pojedinac nosi.

Procene stručnjaka kažu da do 60% razlika u toleranciji bola otpada na nasledne – genetske – faktore. Prosto rečeno, osetljivost na bol se prenosi sa kolena sa koleno kao i telesna visina odnosno boja kose ili kože.

Ispostavilo se da SCN9A takođe utiče na bol i kod većinske, normalne populacije. Nešto češći SNP na ovom genu, pod oznakom 3312G>T, javlja se kod 5% ljudi i određuje senzitivnost na post-operativni bol tj. količinu anestetika potrebnu da bi se taj bol podneo. A treći SNP na genu SCN9A povećava osetljivost na bol koji izaziva osteoartritis, operacija lumbalne diskus hernije, fantomski bol posle amputacije, ili upala pankreasa.

Novi anestetici ispod mora

Što se tiče terapije, lokalni anestetici kao što je lidokain ublažavaju bol privremenom blokadom transmisije signala. Ova vrsta lekova već više od stotinu godina koristi se za efikasno i bezbedno sprečavanje bola.

Zanimljivo je što naučnici trenutno ispituju upotrebu tetrodotoksina, izuzetno otrovnog organskog jedinjenja koje proizvode hobotnice i naduvane ribe. Za sada se pokazuje kao efikasan protiv bolova od raka i migrene. Ova vrsta toksina izaziva isto stanje blokade koje postoji kod osoba nasledno neosetljivih na bol.

Sreća u nesreći kad je u pitanju kriza opioida moglo bi biti prihvatanje činjenice da su nam neophodni preciznije metode za kontrolu bola – način da se na bol deluje u nastajanju umesto samo u prenosu, uz manje neželjenih efekata i manje rizika. Kroz bolje shvatanje genetskih faktora koji uslovljavaju senzitivnost na hronične bolove kao i analgetske reakcije organizma, moći ćemo da dođemo i do odgovora na pitanje „zašto boli” a ne samo „gde boli”. Postepeno razvijamo strateški pristup preciznoj kontroli bola, a dobrobit koju će ovo doneti čovečanstvu sa vremenom će samo rasti, kako budemo sve bolje shvatali razlike između individualnih nivoa tolerancije bola.

Erin Jang je predavač na Univerzitetu Konektikat i pomoćnik direktora UCONN centra za kontrolu bola. Tekst je originalno objavljen na The Conversation u skladu sa Creative Commons licencom.