Kako je selfi umetnica iz sedamdesetih otkrila svoju seksualnost

Na Long Ajlendu krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, Meril Majzler vodila je tipičan život deteta iz predgrađa: mladi izviđači, časovi baleta, maturske priredbe. Ali iako je volela svoju porodicu i prijatelje, nije sasvim mogla da se uklopi među njima. Ubrzo je shvatila da ne želi da bude domaćica, učiteljica, sekretarica ili medicinska sestra – što su bile praktično sve opcije na raspolaganju mladim ženama tog doba.

Kako je sazrevala, Majzler je počela da otkriva svoju lezbejsku seksualnost kao i svoj umetnički identitet. „Fotografija mi je u krvi“, kaže ona. Njen deda Marej Majzler, njen stric Al, njen otac Džek, svi su oni bili fotografi-amateri.

Majzler je prvu kameru dobila još u drugom razredu osnovne, ali fotografijom nije počela ozbiljno da se bavi sve do postdiplomskih studija na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu sredinom sedamdesetih. Kad god bi se vratila u roditeljski dom, snimala bi serije autoportreta kojima je istraživala svoju prošlost, sadašnjost, i budućnost. Tada još nije ni čula za Sindi Šerman, ali imala je iste instinkte: bavila se preispitivanjem same strukture ženskog pola – od rituala, do poza, do persona.

Neke od ovih fotografija objavljene su u Purgatory & Paradise: SASSY 70s Suburbia & The City (Bizarre). Ostale tek treba da stignu na svetlost dana, jer Majzler sprema novu knjigu. Razgovarali smo sa njom na temu ovog ključnog životnog perioda.

VICE: Opišite nam kako se živelo na Long Ajlendu tokom pedesetih i šezdesetih.
Meril Majzler: Ja sam iz Masapikve u Njujorku. To mesto su u šali zvali „Maco Pica“ jer je bilo toliko jevrejskih i italijanskih porodica. Bilo je i Iraca, Nemaca, čak i jedna porodica Kineza, ali sve u svemu to je bio i ostao etnički vrlo homogen gradić.

Kad sam bila mala, svi oko mene bili su Amerikanci prve ili druge generacije. Roditelji su nam uglavnom dolazili iz Bronksa, Bruklina, ili Kvinsa, kuće su kupili kao ratni veterani po ceni od petnaestak hiljada. Svi smo tek počinjali, ruralno zemljište se naglo urbanizovalo.

Moji roditelji, Sani i Džek Majzler, uživali su u tom predgradskom životu. Pružili su mojoj braći i meni sve ono što sami nisu imali u mladosti. Slali su me na časove klavira, baleta, plesa, a kao mlada izviđačica dogurala sam čak do nivoa kadeta.

Život je bio vrlo provincijalan. Imala sam sreće što su nas često vodili u grad. Tata je držao štampariju, a mama je obožavala pozorište. Gledali smo predstave na Brodveju, što mislim da može da se nasluti iz mojih fotografija – vrlo su teatralne.

U kom ste uzrastu shvatili da se ne uklapate potpuno u svoje okruženje, da ne želite da živite u predgrađu kao odrasla žena?
Misliš kad sam shvatila da sam gej? Imala sam tu predstavu, ali izlazila sam sa dečacima, išla na maturske večeri, rođendane, sve mi je to prijalo. Znala sam da sam donekle drugačija, ali nisam znala tačno kako.

U našoj porodici, moja braća i ja smo bili prva generacija koja je studirala, to je tada bio luksuz. Ja sam upisala Bafalo Stejt. Nisam znala čime bih htela da se bavim. Prvog dana su nas testirali i ustanovili da bi meni najbolje ležala ili prosveta ili umetnost. Izabrala sam umetnost kao sekundarni smer, i bilo mi baš lepo sve što smo radili. Kad me je profesor pitao da li bih htela da se prebacim da mi to bude primarni smer, bukvalno sam osetila da mi srce lupa.

Zvala sam roditelje i rekla im da hoću da studiram umetnost, oni su mi to odobrili samo pod uslovom da diplomiram prosvetu kako bih imala od čega da živim. Volela sam i to da studiram, učiteljski smer sam završila prva u generaciji.

Posle se ispostavilo da je i Sindi Šerman tada studirala na Bafalo Stejtu, diplomirala godinu-dve posle mene. Zanimljivo da je ona takođe bila sa Long Ajlenda, ali za razliku od nje ja tamo nisam išla na kurseve fotografije.

Kada ste se okrenuli fotografiji?
Fotografija me je celog života pratila. Moj deda po ocu nikad nije ispuštao blic-aparat iz ruke, i umeo je da ga koristi. Tata je isto imao oko sokolovo, koristio je Rolajkord sa dva objektiva i značajno uticao na razvoj mog stila. Slikao bi članove porodice i prijatelje kad god je bila prilika, i to stvarno dobro.

Na četvrtoj godini fakulteta, dečko me je ostavio – rekao je da nisam prava umetnica. Šta sam uradila? Pokupila sam se i otišla u Muzej moderne umetnosti na izložbu Dajen Arbus. Tu sam rekla sebi „Ko ga jebe, baš jesam umetnica.“

Na postdiplomskim studijama odlučila sam da upišem fotografiju jer sam htela da naučim kako se koristi prava kamera. Kupila sam Pentaks SRT 101, pročitala uputstvo za upotrebu na avionu, i odmah zaglavila mehanizam. Mislila sam da sam sve pokvarila – a to mi nije bio poslednji put.

Čim sam stigla kući, počela sam da slikam u sebe i druge. Trenutno pregledam te prve rolne filma u pripremi za novu knjigu. Našla sam jednu sliku na kojoj sedim i pušim ispred mašine za pranje sudova. Ne znam da li je prva ili druga rolna bila, ali već tu sam počela da pravim autoportrete.

Ta fotografija me je šokirala. Nikad je nisam razvila. Imam na sebi samo maminu kućnu haljinu, poziram sa njenim cigaretama iako tada nisam pušila. Kao da sam se pitala da li ću i ja jednog dana biti domaćica. Vrlo intiman trenutak.

Na koju način su vam ovi autoportreti pomogli da prođete ovaj prelomni period transformacija?
Želela sam da ovekovečim život kakav sam znala, život koji sam dugo godina gledala i vodila. Kad god bih došla kući sa fakulteta, počela bih da kopam po ormanima i tavanu, gde smo držali sve praznične fotografije. To je bio period između detinjstva i odraslog doba u kom sam se pitala „Ko sam ja? Šta želim da budem?“

Pozorište je uticalo na mene u velikoj meri. Svaku sobu u kući doživljavala sam kao pozornicu, vrlo direktno i banalno, zavese su mi bile kulise, nameštaj koreografija. Sama kuća bila mi je poput člana porodice, tu sam živela od svoje druge godine.

Tada mi je bila 21., 22. godina. Tim slikama sam definitivno sebi govorila „Hajde više! Pronađi se već jednom!“ (smeh) Sa vremenom se jesam našla, ali većina fotografija je iz tog nekog prelaznog perioda. Preispitivala sam svoju budućnost u predgrađu, nisam mogla da smislim kako ću se tu uklopiti. Iz današnje perspektive, da li na tim fotografijama uočavate nešto čega niste bili svesni u ono vreme?
Mislim da su bile izuzetno hrabre. Čak sam se usudila da ih objavim. Iznenađuje me koliko sam već tada bila odlučna.

Na temu odlučnosti, recite nam nešto o fotografiji Linde Benglis koja vas je inspirisala da snimite jedan od svojih najradikalnijih autoportreta.
Na Univerzitetu Viskonsin videla sam poster koji je najavljivao izložbu Linde Benglis: na njemu ona stoji gola, sa ogromnim dildom između nogu!

Dok mi nisi to pomenula, stvarno mi nije palo na pamet da me je to inspirisalo. Meni je kamera bila taj simbol moći. Više puta sam pokušala da se tako snimim, jednom prilikom mi je asistirao tadašnji dečko, drugom buduća supruga (smeh) Jedino brata nisam pitala!

Kad je Stiven Kešer 2016. pregledao je moje printove, upravo je taj izabrao! Palo mi je na pamet da moram da mu dam neki naziv; izabrala sam „Kadar bez naslova“, referenca na Sindi Šerman.

Slika ima muda. Nije mi bilo svejedno da je prikažem. Ja sam vrlo kritična po pitanju svoje fotografije, ne sme da je karakteriše samo kompozicija ili samo svetlo ili samo istorijski kontekst – mora da ima od svega po malo. Zaključila sam da baš ta ima od svega po malo.