Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite pacijentu sa psihijatrije

Lori Kramer je 2005. namerila da se ubije i smislila plan. Kad je njen terapeut to čuo, poslao ju je na posmatranje na psihijatrijskom odeljenju bolnice na deset dana. Godinu dana kasnije, imala je manično-depresivnu epizodu pa su je ponovo zatvorili na dve nedelje, ovog puta u specijalističkoj duševnoj bolnici.

Iako se u poslednje vreme radi na legitimizaciji i destigmatizaciji mentalnih oboljenja, negativne konotacije i dalje prate misteriozne ustanove u kojima se pacijenti od ovih poremećaja leče. Pop kultura ih često predstavlja kao ludnice iz viktorijanskog doba sa zarđalim ramovima kreveta, pa nije ni čudo da se takva slika održala.

Pričali smo sa Lori Kramer o vremenu koje je provela na psihijatrijskom odeljenju, i pitali je da li je zaista tako strašno kao što se misli.

VICE: Kako je izgledao jedan tipičan dan na psihijatriji? Da li vam je bilo zabavno, da li vam je bilo dosadno…?

Lori Kramer: Ustala bih, obukla se, namestila krevet, otišla na doručak. Par sati kasnije smo imali grupnu terapiju, pa zatim ručak, i onda opet grupnu terapiju.

Kad sam drugi put otišla na lečenje, nije više bilo grupnih terapija. Imali su drugačiji sistem na toj klinici, nismo bili obavezni da dolazimo na seanse. Meni je tako više odgovaralo jer mi grupne terapije nimalo nisu prijale. Nisam htela da slušam ostale pacijente kako brbljaju.

U toj drugoj klinici imali su sobu za zanatski rad, kao i sobni bicikl. To nam je bilo sve od rekreacije. Ali sve u svemu bilo je strašno dosadno.

Da li ste mogli da izađete kad god ste hteli? Kako su doktori pratili u kom ste stadijumu oporavka?
Ne, odeljenja su bila zaključana oba puta. Izlazilo se samo sa otpusnom listom.

Prvi put, ubeđivali su me da učestvujem u tim grupnim seansama. Dobijali smo poene kad pristanemo, a poene sam morala da skupljam ako sam htela da me puste da izađem.

Tog prvog puta mi je bilo grozno, htela sam da idem kući. Mislim da sam dosta ubedljivo objasnila psihijatru zašto sam spremna da izađem. A i bilo mi je mnogo bolje.

Terapija koja mi je pomogla i koje se držim i danas, deset godina kasnije, su određeni antipsihotici. Jednog dana, biće mnogo lakše da se pravi lekovi prepišu pacijentu, ali sada se to uglavnom nagađa, isproba se neka doza pa šta bude. Danas uzimam dve vrste antidepresiva i dve antipsihotika, takva mi terapija odgovara. Jedno vreme sam uzimala litijum, ali nuspojave su mi previše smetale pa smo to promenili.

Dok sam bila bolesna, išla sam kod psihijatra jednom ili dva puta nedeljno. Posle lečenja, odlazila sam svake druge, treće nedelje. Sad samo idem na kontrolu svakih par meseci.

Jeste li primali šok terapiju? Kakav je to osećaj, i da li mislite da vam je pomogla?
Išla sam na ECT [elektrokonvulzivnu terapiju] tri puta nedeljno: ponedeljkom, sredom, i petkom. I na klinici a i prvih par nedelja pošto sam izašla.

Uđe se u autobus, odvedu te do susedne zgrade gde se to radi. Bilo nas je šest do osam. Presvučeš se, legneš na sto. Anesteziolog dođe, uspava te, posle dođe psihijatar i nakači ti elektrode na glavu. Svo vreme si pod anestezijom, ništa ne boli, ničeg se ne sećaš.

Samo sam bila zbunjena kad bih se probudila. Što sam više išla na ECT, to sam više bila zbunjena.

Nije mi nimalo pomoglo. Još su mi prve nedelje greškom davali antikonvulzivne lekove, a to radi sasvim suprotno od ECT – čija je poenta da izazove kontrolisane napade.

Da li su vam oblačili ludačku košulju, ili zaključavali u ćeliju sa gumenim zidovima?
Nisu, ali jednom su morali da mi vežu i noge i ruke. To bolje da vam objasni moj muž, ja se toga uopšte ne sećam.

Filip Kramer: Mene su zvali i rekli mi da je vrlo uznemirenom stanju, da su morali da je vežu, i pitali mi da li želim da budem prisutan. Ja sam lekar, pa sam hteo da dođem što je njih izgleda iznenadilo. Ali kad sam stigao, više nije bila vezana na sve četiri tačke – jednu ruku su joj oslobodili. Ipak, bila je stvarno uznemirena.

Soba nije imala gumene zidove. Bio je to običan, udoban krevet samo za povezima za sva četiri ekstremiteta. Ja sam to nekad naručivao za druge pacijente u običnoj klinici. Danas se ljudi retko vezuju, postoje razni propisi po tom pitanju, ali to je nešto najbliže što imamo gumenim sobama iz filmova.

Da li ste nekad razmenjivali lekove sa drugim pacijentima, ili se pravili da ste progutali pilulu kako biste prevarili medicinsku sestru?
Lori: Nikad, a nisam ništa slično ni videla. Terapija se uzima ispred sestre, one pažljivo gledaju šta se radi. Nisam čula da je neko pokušao da sakrije tablete.

Koliko su ozbiljna bila stanja drugih pacijenata? Da li ste se osećali bezbedno?
Lori: Bilo je ozbiljno bolesnih ljudi. Ni ja nisam bila baš zdrava, ali… bilo ih je raznoraznih. Jedna žena je sasvim očigledno bila u psihozi.
Filip: U prvoj bolnici, pacijenti koje sam ja video delovali su sasvim normalno, mogli su da pričaju. U onoj drugoj je ipak bilo jasno da nisu kako treba, da su poremećeni.
Lori: I ja sam bila poremećena. Bilo mi je mnogo gore drugi put, još su me elektrošokovi dodatno zbunjivali. Ne znam da li sam baš bila psihotična, ali imala sam razne zablude. Bila sam ubeđena da mi „oni“ rede o glavi.

Jeste li se sa nekim sprijateljili?
To nije lako išlo. Mnogi ljudi su tamo bili, kako bih rekla, manje inteligentni od mene. Prvi put se jesam družila sa dve-tri pacijentkinje, držale smo se zajedno tih nedelju dana.

Drugi put nisam našla nikog. Bilo je prilično naporno.

Da li ste imali lucidne periode u kojima ste bili svesni da vam razum izmiče, u kojima ste mogli da sagledate svoje stanje?
Jednom sam se vraćala sa ECT, ubeđena da mi nimalo ne pomaže. Nazvala sam Filipa i počela da mu vičem kako mi nema spasa, ali onda mi je jedna sestra rekla „Ne sviđa mi se kako razgovaraš sa suprugom.“ To me je pogodilo. Stvarno nisam bila korektna.

Da li vas je neko od osoblja zlostavljao?
Nisam gledala „Let iznad kukavičijeg gnezda“, ali dovoljno sam čula o tom filmu da mogu da kažem da nije bilo ničeg sličnog. Sestre i svi ostali bili su prilično ljubazni i puni razumevanja.

Kako ljudi reaguju kad im kažete da ste bili u duševnoj bolnici?
Lori: Teško je reći. To znaju samo naši prijatelji.
Filip: Nije niko prestao da se druži sa nama zbog toga, ništa slično. Takve stvari se obično ne kažu nikome osim bliskim ljudima. Lori je danas sasvim normalna, tako da i kad nekom kažemo, budu iznenađeni.

Još na VICE:

Da li su višestruki identiteti znak mentalnog poremećaja

Kad se mentalna bolest pob

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite ljudima koji se plaše da izađu iz kuće