Fotografija scena iz filma Devojka, fotografisano iz monografije "Milena Dravić - više od umetnosti", Tatjane Nežić
Postoji jako malo osoba koje su u kulturnom životu ove zemlje ostavile toliko traga kao Milena Dravić. Tokom svoje karijere, ostvarila je mnogo uloga koje će zauvek imati svoje mesto u istoriji kinematografije ovih prostora. Zbog toga je opis- "Milena je naše kulturno blago", koji je Radoslav Zelenović upotrebio na promociji monografije „Milena Dravić – više od umetnosti“ autorke Tatjane Nježić i više nego prikladan.
Reklame
Iako ja ovu legendu još uvek ne bih stavljala u muzej jer se nadam njenim novim ulogama, da, zahvaljujući Mileni Dravić Srbija ima svoju Brižit Bardo. Zahvaljujući Mileni imamo nagradu za najbolju glumicu u Kanu i najmlađu dobitnicu pulske Arene. Zahvaljujući Mileni srpska kinematografija ima ženske junakinje kojima može da se ponosi.
Iz monografije "Milena Dravić - više od umetnosti", Tatjane Nežić
Teško je reći nešto pametno nakon što je toliko Mileninih kolega i koleginica pričalo o njoj kada joj je odavalo počast prilikom uručenja Dobričinog prstena, nagrade za životno delo. Ali Milena je toliko velika da se čini da na tu temu nikada neće ponestati materijala. Ona je glumica koja je igrala i u partizanskim spektaklima i u filmovima crnog talasa braneći svoje likove na jedinstven način. (Često ćete u intervjuima čuti od glumaca odnosno glumica da je njihov zadatak da brane svoje likove čak i kada su zlikovci. Oni u stvari hoće da kažu da moraju prokopati duboko u sebe da bi našli opravdanje za postupke svojih junaka, ma šta ti ljudi činili. Jedino je tada gluma verodostojna.) I upravo je u toj „odbrani“, čini mi se, ključ Milenine genijalnosti. Ona ih tako krhko i ranjivo, a tako snažno brani. Ceo je svet u njenim krupnim očima, i ceo se može survati onog trenutka kada one zaplaču. Zato sam pokušala da odaberem samo tri filma u kojima se ta krhka snaga tako dobro vidi.
Prekobrojna (1962, Jugoslavija)
U ovom filmu Milena igra seljančicu koja je pošla na radnu akciju kako bi bila sa svojim dečkom Mikajlom koga tumači Ljubiša Samardžić. I ona je luda za njim. Da, Ljubiša Samardžić je te 1962. godine izgleda bio baš frajer. Ili su ga kastovali za tu ulogu zato što je na šarm moglo da mu se oprosti ponašanje prema njegovoj devojci Ranki. Ranka ga prati i Ranka ga krvnički voli. Tako krvnički i tako naivno i slatko da omogućava ovoj romantičnoj ljubavnoj komediji da bude vaš izbor za novogodišnje bindžovanje umesto „U stvari ljubav“. Za ovu ulogu Milena dobija pulsku Arenu i tek tada odlučuje da će se ipak baviti glumom. Možda je baš zato postala toliko velika. Ostala je nogama na zemlji. Nije se uobrazila nakon što je već sa prvom ulogom proglašena za filmsku zvezdu, nije sebe smatrala lepoticom iako je to evidentno bila, i nije sebe smatrala za glumicu dok nije snimila svoj čak sedmi film.
Reklame
Rondo (1966, Jugoslavija)
Za početak, moramo reći da je Rondo jedan opasno dobar film. Mali, kameran i maestralno izrežiran. Ali opet, ovakvog filma ne bi bilo da nije bilo Milene. U ovom filmu, partneri su joj sjajni Stevo Žigon i Relja Bašić. Za razliku od lagane romantične komedije, ovde se radi o psihološkoj drami i ljubavnom trouglu u kome Milena biva izigrana i rastrzana između dva muškarca. Ona biva predmet njihove igre, ali nekako, na kraju, oni ispadnu ti koji su jadni, mali i impotentni. Jer ona je svoju junakinju branila tako snažno. I kada se opirala prevari i kada je bila preljubnica, i na kraju, kada je ostavljana. Napravila je tu sjajnu razliku u nijansiranju svog lika kao naivnog, ali ne i neinteligentnog. Milena je mogla da padne u veliku zamku i da odigra lik male, neinteligentne plavuše koju izigraju dva čoveka. Ali nije, jer je glumica koja nikad tako jeftino ne bi prodala ljude koje predstavlja i koja na kraju krajeva nikad ne bi prodala ljubav.
W.R. Misterije organizma (1971, Jugoslavija)
Na promociji monografije, Milena je istakla značaj toga što je pre svega radila sa odličnim rediteljima u vreme Jugoslavije kada su se pravili dobri filmovi. I to je tačno. „W.R. Misterije organizma“ su biser svetske kinematografije. Taj film je veliki rediteljski ali i glumački izazov. Izazov koji je ona rado prihvatila i uloga kojoj se posvetila kao što se posvetila „Kros kontriju“ ( 1969, Jugoslavija) kada je godinu dana vežbala trčanje ne bi li se spremila za ulogu. Ne samo što je snimala „rizične“ filmove već je ovom ulogom pokazala da ne mora zauvek da igra romantičnu verziju sebe. Ovde je, i doslovce, glava koja govori. U tom filmu Milena igra i za rediteljski koncept u istoj meri u kojoj igra i za svoj lik. To je majstorija i to je retkost u kinematografiji uopšte.
Reklame
Ukratko, Milena Dravić je čudo.Šteta je samo što se njima više ne ponosimo. Šteta je samo što imam osećaj da smo u tom našem bežanju i stidu od sopstvene prošlosti pomalo nepravedno tihi kada slavimo ovakve legende. Da, Milena je dobila Dobričin prsten i ovih dana mediji puno pišu o njoj zbog monografije. Ali da li država i mi kao društvo radimo dovoljno da stvarno odamo počast ovakvim legendama? S obzirom na loš tretman koji je i ona, ali i celokupna branša, imala u svim ovim našim državama u prethodnih pola veka, neverovatno je šta je sve naša kinematografija dobila od Milene.I na tome joj puno hvala.
