VICE vodič za rad na sebi

Spavao sam dva sata dnevno da bih uštedeo vreme

Možda je iscrpljujuće, ali pristalice polifaznog sna tvrde da su prednosti mnogobrojne.

Nikola Tesla je, ako verujete njegovom biografu, spavao ne više od dva sata po noći. Kako se navodi u Prodigal Genius: The Life of Nikola Tesla, on bi „začepio ključaonicu i prorez ispod vrata, i tako neprimećen proveo noć čitajući knjige sa polica očeve biblioteke… a sna mu nikad nije nedostajalo."

Ovo nije retka priča. Kad se ukuca sleep habits u Gugl, nailazi se na hiljade i hiljade predloga, uz primere poznatih ličnosti koje su malo spavale. Leonardo da Vinči dva sata dnevno. Margaret Tačer četiri, samo vikendom više. Mocart je ustajao u šest i radio do ponoći, obično spavao ne više od pet sati.

Reklame

Mislim da su takve priče popularne zato što sugerišu da postoji recept za genijalnost. Apeluju na našu veru u demokratičnost uspeha, na ideju da samo treba uložiti dovoljno truda. Kad pročitamo da je Margaret Tačer spavala samo četiri sata dnevno, lako nam je da zaključimo da njena karijera uopšte nije bila rezultat kombinacije faktora, od DNK do obrazovanja do sreće da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. Zaključujemo da je bila uspešna baš zato što je radila po celu noć, svaku noć, a to svi mi možemo. Popularna bajka modernog doba glasi da smo svi mi sposobni da budemo izuzetni.

Ja tu bajku volim najviše na svetu. Kad slušam The Strokes, zamišljam kako pesmu baš ja sviram pred punim stadionom. Nema veze što nisam muzičar, što imam trideset godina, što uporno starim i ne pokazujem ikakve znake da ću ikad prestati, što nemam discipline. Kasno ustajem. Više volim pivo od posla. Sa 19 godina sam osnovao firmu za štampanje majica koja je proizvela ravno nula majica. Sa 24 godine sam snimio dokumentarac koji nikad nisam izmontirao. Od 25. do 30. napisao sam tri scenarija do pola, od kojih me svaki čeka na po jednom raspalom laptopu ispod kreveta. Imam i nezavršen roman. Imam i baštu koju već godinama planiram da započnem sledećeg leta. Valjda tako prođe život, godinu po godinu, osim ako čovek ne uradi nešto drastično – što nas vraća na spavanje.

Za polifazni san saznao sam iz Sajnfelda. Ima ona epizoda u kojoj Krejmer pokušava da skrati ukupnu količinu spavanja tako što odrema po 20 minuta svaka tri sata, pa kaže Džeriju „u totalu tako dobijem dva i po dodatna dana svake nedelje". Naravno da to sve tragikomično propadne, ali ideja mu nije bila neosnovana. Ko manje spava, taj više stigne da uradi.

Reklame

Postoji čitavo Udruženje polifaznih spavača koje savetuje ljudima kako bi mogli da skrate vreme spavanja od 1 do 6 sati koristeći različite cikluse. Ubermen ciklus je najpoznatiji, dvadesetominutne dremke svaka četiri sata, što izađe dva sata sna dnevno. Tim Feris ovo preporučuje, a milijarder Met Mulenveg kaže da mu je Ubermen ciklus pružio „verovatno jedan od najproduktivnijih perioda u životu."

Uzbudio sam se čitajući to. Nije da stvarno verujem da ću polifaznim snom najzad uspeti da pokrenem kompaniju ili postanem bolja osoba, ali možda ću biti manje letargičan. Odlučio sam da probam.

Prvi Dan

Pokušaj spavanja u radnoj sobi

Veći deo prvog dana prošao je lako, mestimično odlično. Sastavio sam raspored spavanja u ciklusima od po dvadeset minuta, prvo u 11:10, pa u 15:30, pa u 19:50 i tako dalje. Spremio sam ležaj u radnoj sobi, gde su prve dve dremke bile spektakularne. Tek oko ponoći shvatio sam sa čim imam posla. Četiri samotna sata delila su me od sledećeg perioda odmora, a u kući je sve bilo tiho. Pošao sam nazad u kancelariju.

Glasna trens muzika pomogla mi je da na tabli ispišem plan rada za predstojeću nedelju. Odlučio sam da dodatno vreme iskoristim na sva ona sranja koja inače nisam stizao da obavim, od „završi poresku prijavu za 2014" do „kupi čarape". Bilo je i umereno ambicioznih planova tipa „zasadi baštu", ali na vrhu spiska stajalo je „napiši knjigu". Planirao sam da najzad završim svoj roman. O tome nešto kasnije.

Reklame

Sve u svemu, prva noć mi nije naročito teško pala ali jeste bila depresivna. Znao sam da će mi biti potrebni saveti.

DRUGI DAN

Šarlot Elet preko Skajpa

Savet mi je pružila žena po imenu Šarlot Elet, koja već devet godina živi na polifaznom rasporedu spavanja. Radi kao dizajner video igara u Alabami. Rekao sam joj da se osećam emotivno ispražnjeno, a ona mi je objasnila da je to sasvim normalno. „Prvih nedelju-dve zovemo zombi period. Uđeš u stanje u kom više ne znaš ni zašto radiš to što radiš. Uključiti se alarm, a tebi nije jasno zašto si ga podesio."

Pitao sam je zašto toliko dugo to radi, a ona mi je opisala fenomenalan osećaj slobode. „Ako imaš dosta obaveza, prestaćeš da se plašiš umora. Biće ti čistija svest, brže ćeš razmišljati, odjednom ćeš imati vremena za sve što ti treba." Ipak, upozorila me je da moram da izguram kroz zombi period. „Proći će tek kad primetiš da ti dremke bolje pomažu. Primetićeš da se posle 20 minuta sna osećaš kao da si satima spavao."

TREĆI DAN

Moj spisak

Dani su se pretočili u jednu beskrajnu sivu masu, ali svašta sam stigao da obavim. Trećeg dana sam sredio poreske prijave, penziono osiguranje, spremanje kuće, javio se babi, kupio gaće i čarape… i počeo da pišem knjigu ispočetka. Realno, knjiga je bila sranje koju nisam planirao da iko ikad pročita, ali postalo mi je pitanje od duhovne važnosti da je privedem kraju. Da bar nešto u životu završim. Odlučio sam da će eksperiment biti uspešan ako budem polifazno spavao dok ne budem imao prvu draft verziju pred sobom. Pisao sam svake večeri, obično po tri hiljade reči.

Reklame

Takođe sam počeo da se pitam zašto ja ovo uopšte radim? Zašto bilo šta radim? Neobično ljudska pojava, taj fenomen truda. Padne mi na pamet mačka mog cimera, kako se ona nikad ne trudi. Da li zato što ne razmišlja o smrti? Za mene su ambicija i strah od smrti isprepleteni. Uspeh, bio on profesionalni ili duhovni ili kakav već, je jedini način da se u ovom ogromnom bezbožnom univerzumu čovek izbori za malo smisla. Iz tog razloga me umiruje ideja ljudskog truda, zato sam se odlučio da ipak pokušam da obavim neke stvari.

ČETVRTI DAN

Kupovina donjeg veša u četiri ujutru

Imao sam dosta vremena za čitanje tokom besanih noći, pa sam saznao da su modernu verziju polifaznog sna izmislila dve studentkinje filozofije 1998. godine.

Mari Stejver je patila od nesanice veći deo života, pa je odlučila da prihvati večni umor tako što će se ograničiti na periode odmora od po 20 minuta. Njena prijateljica koja nije imala problema sa nesanicom pristala je da joj bude kontrolna grupa, pa su obično provodile noći učeći u 24-časovnom restoranu. Mari je kasnije na blogu opisala te prve dve nedelje kao „apsolutno monstruoznu kučku", ali kaže da se kasnije prilagodila ovom vrlom novom načinu življenja. Iznenadilo ju je ono što je usledilo. „Bilo je to jedno neopisivo osećanje, ništa bolje nisam iskusila u životu", priča ona za Motherboard.

Stejver je kasnije ponudila svoju interpretaciju svog unapređenog stanja. Ona kaže da mozak u REM snu ukupno provodi oko sat i po svake noći, a ostatak vremena troši se na ćelijski rast i popravke. Ona je odlučila da ovaj drugi deo može da eliminiše, a REM san da odrađuje u kratkim nastavcima. „Posle tri do pet dana, mozak počne da se prilagođava. Čim zatvorim oči, on pokrene REM san… posle kog se budim izuzetno osvežena."

Reklame

Nažalost, ja se nisam osećao izuzetno osvežen. Od četvrtog dana nisam više imao apetiti, i stalno mi je bilo hladno. Osećao sam se slabašno, teško sam podnosio kontakt sa ljudima. Ignorisao sam zvonjavu telefona, izbegavao pričljive ljude. Ali najteže je bilo između ponoći i zore, u onim tihim satima. Imao sam mnogo vremena da sebe ubedim da su ljudi koji pišu knjige i obavljaju obaveze u stvari po prirodi bolji i pametniji od nas ostalih. Da je čista izmišljotina da se sve može postići napornim radom. Cimer kaže da me je u tim satima čuo kako šetam stanom i uzdišem.

PETI I ŠESTI DAN

Sadim povrće u tri ujutru

Tu sam već imao rutinu. Ceo dan radim, onda se vratim kući, večeram, malo pišem, a od dva pa sve do jutra bavim se fizičkim aktivnostima slušajući podkaste. Išao sam u teretanu, na džoging, počeo čak i da sadim povrće. Posle dva nisam smeo da sednem, morao sam da ostanem u pokretu. Onda bih odremao još 20 minuta i krenuo na posao.

Najteže mi je palo to što nisam imao čemu da se nadam. Život bez sna je život bez osigurača. Kad se desi da na poslu bude puno stresa, ne možeš lepo da odspavaš pa da ti sutra bude bolje. Sve je postalo deo jednog monotonog ciklusa. Sunce izađe, ljudi izmile na ulice, sunce zađe, ljudi nestanu, i tako ukrug.

SEDMI DAN

Dome slatki radni dome

Sedmog dana sam počeo da kašljem. U mozgu mi se zaglavio neki TV džingl iz devedesetih. Kad god legnem da odremam, kroz glavu bi počela da mi odzvanja reklama za neke prevoznike koja se emitovala kad mi je bilo 12 godina. Ovako ide:

Reklame

Flečer Interstejt od '48 obavlja vaš transport! Širom gradova i sela, Flečer vas nikad neće izneveriti. Flečer!

FLEČER! INTERSTEJT! OD '48… i tako ukrug, sve glasnije i glasnije.

Uveče je krenula glavobolja, znao sam da sam bolestan. Nisam mogao da se izborim sa visokom temperaturom cele noći, pa sam prilegao i predao se mučnom 48-časovnom nemirnom snu.

Par dana kasnije, kad mi je bilo bolje, pozvao sam Šarlot Elet iz Alabame i ispričao joj šta mi se dogodilo. Kaže da se nikad nije razbolela od polifaznog na, mada priznaje da je stres ultra-produktivnosti nekad izmara. Ni na raznim forumima nisu znali šta mi se to desilo. Valjda je bilo nešto do mene. Razmislio sam na kratko da li mi se isplati da ponovo počinjem i odlučio da neću, jebiga.

Dosta mi je bilo. Bilo je neobično zabavno iskustvo, poremetilo mi dnevnu rutinu, a i stvarno sam imao više vremena da svašta pozavršavam. Negde polovinu stavki sa onog spiska sam precrtao, uglavnom iz čiste noćne dosade. Što se knjige tiče, draft verzija je gotova. Čitam je polako, deluje mi sasvim prosečno, ali bitno je samo da sam je završio. Sad bar imam šta da peglam.

Još na VICE.com:

Kako sam se skinuo sa šećera

Izgleda da je za dobar san dovoljno da imaš svrhu u životu

Zašto ne sanjamo kada duvamo