Sirovi portreti mladih nomada koji putuju Amerikom

Prvobitno objavljeno na i-d.

Pre deset godina, Into the Wild, filmska adaptacija knjige istog imena, krenula je u bioskopima. To je priča o Kristoferu Mekandelsu, jako uspešnom studentu, koji je 1990. donirao svoju stipendiju od 25 hiljada dolara u dobrotvorne svrhe, uništio sve svoje kreditne kartice i krenuo na putovanje kroz Ameriku. Putovao je kolima, vozom, kajakom i nogama do reke Kolorado, do žetve u Južnoj Dakoti, do hipi komune u severnoj Kaliforniji i na kraju, do šuma Aljaske. Tokom svog putovanja, on je upoznao nove ljude, potpuno slučajno, a onda ih ponovo sretao kasnije.

Ovo nije prvi slučaj da neko odbaci konvencije društva u potrazi za drugom vrstom postojanja. A nije ni poslednji. Od 2011. Majkl Džosef je fotografisao mlade ljude koji su počeli da žive nomadski. Kao Mekkandels, oni često na svojim putovanjima nalaze prijateljstva, prekidaju ih, a onda ih ponovo obnavljaju. Ta vrsta života je stvorila nešto nalik plemenu nomada, kako ih Džosef naziva, koje se prostire kroz celu Ameriku. Džosefovi crno-beli portreti ovih ljudi, koje je spojio u seriju „Izgubljeno i nađeno" uskoro će imati izložbu u Njujorku.

"Nalik deci Velike depresije, ali i počecima skvoter i pak kultura, ovi mladi ljudi napuste dom u potrazi za boljim životom, a nekad i poslom", Džosef piše u eseju za izložbu. „Neki nemaju izbora osim da pobegnu od nepodnošljivih uslova kod kuće", dok su drugi spremni da ostave svoje okruženje u potrazi za sobom ili „plemenom". Neki su, kao i heroj Into the WIld, iz bogatih predgrađa. Jedna od osoba koje je fotografisao je imala najbolje ocene u školi, a čak ima planove da u nekom trenutku nastavi edukaciju i radi u obrazovanom sistemu.

Ova tema se uglavnom tretira dokumentarno, ali Džozef je izabrao drugačiji pristup. Fotografiše ljude ispred zidova gde ih je prvo sreo – i tako predstavlja osobe koje su inače u stalnom pokretu, u trenutku mira. Eliminišući geografiju, „fokus je na osobi, a ne na mestu, jer njihovo okruženje može da bude bilo šta u bilo kom trenutku." Sve ukupno, serija fotografija prikazuje zajednicu, ali Džozef kaže da je više od individuama koje sreće nego o grupi kojoj pripadaju. I kao što ti putnici ulaze i izlaze iz međusobnih života, tako i on sreće te ljude u različitim gradovima u različitim trenucima u njihovim životima.

Prvi nomad koga je Džosef ikada fotografisao je „Knuckles", momak sa tetovažom sidra na licu. Napravio ga je u Las Vegasu, ali „nisam mislio da će to biti bilo šta bitno. Rukovali smo se i ja sam nastavio dalje". Ali kako je nastavio seriju, upoznao je druge ljude koje je Knuckles poznavao, ili koji su makar prepoznavali njegovo lice zbog tetovaže. Putevi su im se ukrstili tek tri godine kasnije, u Čikagu. „Morao sam da pređem iz podzemne železnice u autobus i on je bio tu". Ćaskali smo i bio je srećan što je konačno video portret koji sam napravio. Par meseci kasnije sam ga sreo u Njujorku, i proveli smo vikend zajedno. Prošle godine, imao sam predavanje u Šarlotu u Severnoj Karolini nakon koga sam bio na večeri sa njegovom porodicom. Bio sam oduševljen fotoaparatom kao sredstvom povezivanja među ljudima.

Iako Džosef izbegava da prikaze okruženje ljudi koje slika, fotografije daju bogatstvo informacija o celoj zajednici. Pišući o tetovažama koje nomadi prave jedni drugima on kaže „da nalik grafitima na zidovima gradova i vozova u kojima žive, njihova lica odslikavaju njihove živote". Odeću koju nose prave i krpe sami, što je obeležje preuzeto iz panka. Neki su ulični izvođači, i slikani su sa instrumentima koje nose. Novac koji zarade pripada svima, kao i hrana. „Za nas je manje više, i to nas oslobađa" je jedan od citata.

Međutim, sloboda košta. Mekandls je uhvaćen i prebijen od strane policije jer se švercovao u vozovima, što je poznato Džosefovim subjektima. Zavisnost od droge i alkohola je svakodnevica života na putu, a detoksikacija bez nadzora može da dovede do smrti. Kao i druga vrsta zavisnosti- od adrenalina zbog uskakanja u vozove. Nomadi su umirali u pokušajima uskakanja. A ako se povrede, i te povrede se inficiraju, to često dovodi do amputacije.

Sa duge strane, postoje i lepote. Po Džosefu, neki su proputovali svih 48 američkih država i upoznali se sa delovima zemlje koje neki nikada neće videti. Džosef ne pokušava ni da slavi ni da unižava ovaj način života. Ali razume zašto su ga izabrali. „Srećniji su jer im društvo ne diktira šta mogu ili ne mogu da rade. Imaju vremena da shvate ko su, pre nego što im svet kaže ko treba da budu."

Još na VICE.COM:

Dvadeset nesvakidašnjih fotografija sa US Opena

Ljubav i kiša osmeha: beogradski Prajd u fotografijama

Tinejdžer koji je sedamdesetih godina slikao rok zvezde