Zašto se neki samostalni umetnici Beograda leče kod veterinara

Ima ih manje od 2.000, okupljenih u 14 esnafskih udruženja preko kojih likovnjaci, arhitekte, prevodioci, baletski igrači i mnogi drugi ostvaruju status samostalnih umetnika. Ispunili su uslove koje zahteva zakon, dakle, država i po tom istom zakonu, troškove doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje plaća Sekretarijat za kulturu Grada. E taj Sekretarijat je u nekim prethodnim periodima bio nemaran, pa je usled neredovnog uplaćivanja, nastao osnovni dug koji za beogradske slobodnjake iznosi oko sto miliona dinara. Međutim, u međuvremenu su se nakarikale kamate, na njih kamatine kamate, što dužničku cifru višestruko uvećava.

A posledice su dramatične. Narodski rečeno, slobodni umetnici prestonice imaju grdnih problema pri overavanju zdravstvene knjižice, dok će se dug odraziti i na visinu penzije. Odnosno, odbijati od zaslužene svot(ic)e. A problem traje već godinama i čini se da nema rešenja na vidiku.

Kancelarija Zaštitnika građana je 2016. godine "utvrdila niz propusta" u ovoj oblasti, i kod Ministarstva kulture, i kod gradskih vlasti. Aleksandrija Ajduković, fotografkinja, prvi put se susrela sa ovim problemom 2014. godine, kada joj je rečeno da ne može da dobije produženje zdravstvene knjižice - pa time i mogućnosti za lečenje - zbog duga iz 2007. u iznosu od 120.000 dinara, sa sve kamatama.

Aleksandrija je bila šokirana. Uz mnogo ubeđivanja i nešto moljakanja, postignut je dogovor da se „knjižica" produžava na tri meseca, a ne na godinu dana, kako je do tad bilo uobičajeno.

- Pomirila sam se sa tim, svesna da u većini drugih zemalja o svom lečenju i penziji brinu sami umetnici, bez pomoći države – kaže ona i priznaje da joj u tom trenutku nije previše smetalo vanredno maltretiranje.

U međuvremenu se u medijima i na društvenim mrežama podigla prašina, na osnovu razmera pojave. Ispostavilo da isti problem imaju i svi ostali samostalni umetnici.

- Dug je bio neujednačen, pa se shodno tome i različito rešavao – Aleksandrija objašnjava da su neki ušli u takozvani reprogram, pristajući da dug isplate na rate.

- Meni to nije padalo napamet, jer bih time priznala da sam sama napravila dug, a ne gradski Sekretarijat za kulturu. Uostalom, tada me je još zadovoljavalo postignuto rešenje – ističe Aleksandrija.

Međutim, kada je ostala u drugom stanju, htela je da ostvari pravo na trudničko bolovanje, i potom, porodiljsko.

- Možda se u to ne bih ni upuštala da nije bilo realne potrebe. Naime, moja trudnoća je specifična i bila praćena izvesnim komplikacijama, zbog kojih sam bila prinuđena da mirujem – kaže ova višestruko nagrađivana i aktivna umetnica.

Na centralnom šalteru Penzionog fonda, dočekao ju je novi šamar - zbog duga nije mogla da otvori bolovanje.

Šetali su je dalje - od Penzionog fonda, do Udruženja likovnih umetnika Srbije, pa do gradskog Sekretarijata za kulturu, kome je, kako joj je rečeno, trebalo da se obrati dopisom sa navedenim konkretnim okolnostima.

Sve je to Aleksandrija „ispoštovala", za čim su usledili još mnogi dani čekanja. Stoga se jednog jutra iznervirala i telefonirala pravnoj službi Sekretarijata.

Tamo - poznata priča, nadležna persona je na godišnjem, dok njena koleginica papagajski ponavlja: vaš dug je toliki i toliki, možete da ga isplatite na rate, dok u suprotnom ne možemo da učinimo ništa.

Ono „vaš" iz traktata Aleksandriju je posebno iziritiralo.

Da li pokrenuti njenim insistiranjem, ili se administrativni točak sam od sebe zavrteo, tek umetnica je koju nedelju posle dobila obaveštenje da je Grad u međuvremenu ispunio svoje obaveze. Greška je, dakle, bila do ULUS-a koji uplate nije prosledio Penzionom fondu.

Dok sačeka da se stvar proveri, Aleksandrija će se možda i poroditi.

Dug Skupštine grada na ime umetnice Ivane Vidić, grafičarke, datira iz kasnijeg perioda pa se po svoti razlikuje od Ajdukovićkinog. Vidić kaže da se razlikuje i pristup od opštine do opštine, kao i od službenika do službenika u okviru iste Opštine.

- U kancelariji Poreske uprave gde potvrdu o izmirenim dažbinama preuzimaju taksisti, sveštenici, zemljoradnici, zaposleni u inostranstvu, i mi, „slobodbnjaci", daju ti jednu cifru, a na pisarnici drugu, što, naravno, zbunjuje umetnike – kaže ona, dodajući da se potvrda čeka više od dve nedelje.

Potvrde se onda nose u Socijalno gde opet zavisi od raspoloženja osoblja da li će da lupe paraf, ili održe predavanje o dugu, kamatama, isplati na rate. U najboljem slučaju, dobije se produžetak na tri meseca.

- Zatim opet čekanje kilometarskog reda na pisarnici, zajedno sa svim ostalima, uključujući i, recimo, roditelje dece sa celog Novog Beograda koji bi da povrate PDV na dečiju odeću – prepričava Ivana.

Nije joj jasno šta se zbilo sa dobrom starom praksom dostavljanja spiskova filijalama Socijalnog po opštinama iz centrale, što je olakšavalo pronalaženje imena osiguranika-samostalaca. Niti čemu služe kompjuteri, elektronske knjižice i sva ta moderna tehnologija.

- Sve to je proizvod nedovoljne stručnosti i nedovoljnog poznavanja zakona pojedinih, a možda i većine službenika – tvrdi ona. Recimo, često ne znaju pa ne mogu ni da prenesu da slobodni umetnici imaju pravo na subvencionisane račune za komunalije.

Prilikom jednog od prolongiranja knjiškomoljačkog postupka, Ivani se dogodilo da povredi nogu. Morala je da se obrati privatnom doktoru.

Vanredan trošak naveo je da alarmira zaštitnika građana, zajedno sa grupom kolega.

- Pomoćnik zaštitnika građana Miloš Janković taksativno je nabrojao desetak stavki po kojima su Ministartvo kulture i Sekretarijat prekršili zakon. Međutim, institucije su ignorisale dokumentovane propuste, kao i preporuke da se otklone – priča Vidić.

Ni Ministarstvo, ni Sekretarijat, niti su poštovali propise i svoje nadležnosti, niti bilo šta učinili da otklone ili umanje štetne posledice, a ni prilikom pripreme Zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koji je stupio na snagu u februaru 2016, nisu otklonjene postojeće nepreciznosti u zakonskim odredbama vezanim za obaveze nadležnih.

- Obe institucije ostale su gluve i slepe za preporuke – Ivana iznosi žalosni saldo svog tog akanja.

Ustanovu prvostepene zaštite, ULUS, nije bila voljna da kontaktira, jer je Udruženje odavno stavilo do znanja da ga slobodnjaci zanimaju samo kad treba da plate članarinu. Ivana sleže ramenima. Bes je odavno prešao u apatiju.

Fotografija: Marko Grujić

Sreća što apatija zvanično nije bolest, inače bi je provela kroz pakao kroz koji je prošla umetnica Marija Kauzlarić. A pre uredbe, ili više – usmenog naloga – da se knjižice slobodnjacima overavaju na tri meseca.

- U jednom trenutku, overe su stale – kaže ona, i baš u tom nekom momentu, desilo joj se da zadobije gadnu rasekotinu i da se rana inficira, što je moglo da dovede do sepse. Povredila se van zemlje, gde joj je ukazana prva, hitna pomoć i pružena terapija. U Beogradu, gde je došla za dva dana, trebalo je da nastavi lečenje.

U njenom rodnom gradu, onom istom koji povremeno ne uplaćuje doprinose i nudi osiguranje na kašičicu, ispostavilo se da niko ne sme ni da joj previje ranu, ni dajoj da ostale obavezne injekcije tetanusa i antibiotsku terapiju.

Niko, jer teška gnojna rana ne spada pod naznaku "hitno". Navodno te životno ne ugrožava.

- Po zakonu, samo je hitna pomoć besplatno dostupna svima, što važi i za Urgentni centar – Marija objašnjava propis, usled kog su nadrljali svi "slobodni" hronični bolesnici i oni pod terapijom.

I u Domu zdravlja su je odbili. Plašili su se čak i da joj daju uput, "jer im skidaju od plate ako pomognu nekom ko nije osiguran", prepričava Kauzlarić. Jer, i svaki uput ima cenu.

- Iz Doma zdravlja me je izvela interventna jedinica, po prijavi doktorke. Odbijala sam da izađem iz njene ordinacije dok mi ne ukaže pomoć. Ili uputi dalje – navedeno bi bilo smešno, da nije tužno i jadno.

Dalje je lečio muž, ubrizgavajući joj injekcije antitetanusa, po preporuci doktorke iz Hitne. Ampule antitetanusa nabavila je „preko prijatelja", kao i antibiotike. Takođe je lečio i komšija veterinar u ambulanti.

Ali tu nije kraj - pravnica u Domu zdravlja joj je rekla da joj njen karton "postao nevidljiv jer se dužnici automatski brišu iz evidencije."

- I sa kartonom, podaci o bolestima i celokupnom istorijom mog zdravstvenog stanja – kaže Marija.

Na njenu sreću, ubrzo nakon toga je uspostavljeno zlatno PIO pravilo "tri meseca", te je ponovo postala pravno-medicinski vidljiva.

Uzgred, pomoć u Hrvatskoj, gde se povredila, dobila je potpuno besplatno, iako nije osiguranica ove države.

Duško Paunković, književni prevodilac, borbu sa administracijom započeo je još 2002. kao predsednik Udruženja kniževnih prevodilaca Srbije, a nastavio 2013, kao član Nacionalnog saveta za kulturu. I u ime svih oštećenih samostalnih stvaralaca.

- Posle ko zna koliko sastanaka predstavnika svih zainteresovanih i nadležnih, postignut je dogovor, pa od 2014. Skupština grada izmiruje sve obaveze - priča on. Međutim, to se ne odnosi na do tada nastale dugove.

Apsurd je što se radi "o cifri osam puta manjoj nego što se godišnje izdvaja za Narodno pozorište u Beogradu", kaže Paunković. Međutim, problemi se i dalje javljaju - kao već pomenuto trudničko bolovanje Aleksandrije Ajduković. Slično je i sa doprinosima za penzije koje delom odlaze na otplatu tuđih dugovanja. A oni malobrojni, koji uspeju negde da se zaposle, moraju sami da isplate dugove, bez obzira što za njih nisu odgovorni.

Međutim, u okviru udruženih umetnika, ima i struka koje su upućene na samostalni status. Jer, ne postoji radno mesto, recimo, za pisce.

- Nadležni kao da čekaju da se problem sam od sebe reši – Paunković ovako tumači odugovlačenje u obećanjima da će dug biti izmiren.

Aleksandrija smatra da se ovakvim ponašanjem "vrši se pritisak na umetnike da pristanu na njihove uslove. Ili da raskinu ugovor o samostalnom statusu."

I skoro pa neverovatno zvuči činjenica da je situacija unutar Srbije mnogo bolja. Lokalne samouprave bile su revnosnije od Skupštine Beograda. Pa, bar da u nečem umetnici Prokuplja, Kruševca, Subotice i drugih gradova budu privilegovani u odnosu na prestoničke.

Još na VICE.com

Zdravstvene knjižice, plate, poplave - za šta smo sve u Srbiji 'sami krivi'

Bio sam neprijatno ljubazan ceo dan u Srbiji

Bolivud, Holivud, Ravni: bio sam na snimanju sedamdesetog filma u produkciji jedne seoske škole u Srbiji