Mrzela sam ljude alergične na hranu, a onda sam postala jedna od njih

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Obožavam hranu za posebne prilike. Punjena jaja? Može, daj ovamo. Šunka sa karanfilom? Sama sečem. Šesta čaša vina za redom? Što da ne!

Većina nas se za praznike okupi oko porodične trpeze i baci na krkanluk u maniru rimskih careva; tamanimo hranu i piće kao da nam je obrok poslednji. Kao autor recepata i tekstova o hrani, kao opsesivni gurman, obično sam Neron tih okupljanja: gutam tanjir za tanjirom tako nezaustavljivo da bi mi drevni Rimljani pozavideli, samo mi nedostaje Zlatna palata u kojoj se gozbe danonoćno smenjuju.

Ali pre par nedelja, kada sam se sa bližom i daljom rodbinom njujorških jevrejskih ateista okupila povodom Pashe, na tužno praznom tanjiru imala sam samo makrobiotski obrok dostojan više jedne Gvinet Paltrou nego Gaja Fijerija. Ostali su delili neuporedivo bogatije poslužavnike, a ja gladno beležila šta sve propuštam: brisketi, velebilje, humus, leblebije, sve pršti od zlokobnog glutena.

Pre sedam meseci odselila sam se poslom u Meksiko. Zdrava, prava, i ješna, već u septembru krenula sam redom od jednog kioska do drugog. Doručkovala bih čorizo tako, ručala svinjski pozole ili kukuruznu čorbu, večerala meksičku tlajuda picu na velikoj hrskavoj tortilji. Možda zvuči kao da sam preterivala, ali to mi je bio posao – pisala sam o tim divnim tradicionalnim jelima, nisam ih sa uživanjem uništavala samo iz ličnog zadovoljstva. Najzad sam uspela da spojim lična interesovanja i profesionalni angažman; godinama unazad mi je to nedostajalo kao honorarnom autoru.

Kako lepo kaže kliše, „sve se to promenilo u tren oka“. Krajem oktobra, dva meseca od kako sam stigla u Meksiko, obolela sam od urinarne infekcije – ni prve ni poslednje u životu. Otišla sam do apoteke, uzela uobičajeni antibiotik, i rešila problem. Ali pet dana od kako sam završila terapiju, probudio me je užasan svrab po celom telu. Iz dana u dan, ovo me je sve više mučilo. Tražila sam objašnjenje, ali nije mi padalo na pamet da bi to mogao da bude neželjeni efekat dobro poznatog antibiotika.

Da nije od novog deterdženta? Prala sam veš i posteljinu nekim sredstvom bez aditiva. Da nije neki alergen iz okruženja, neka biljka koja raste u Meksiku? Počela sam da gutam antihistamine kao da su bombone.

Ništa nije pomagalo sve dok mi mudra prijateljica nije preporučila da počnem da vodim dnevnik ishrane kako bih ustanovila šta mi od hrane otežava stanje. Pomislila sam svašta, zna li ona sa kim uopšte razgovara? Moj želudac sve može da podnese! Ja sam prevrtala očima kad god mi neko pomene a je netolerantan na gluten ili laktozu.

Ali nisam više imala izbora – svrab je prerastao u nepodnošljivu neuropatiju. Dnevnik ishrane pokazao je da mi probleme zaista izaziva hrana. Bilo je još gore nego što sam mislila: skoro sve što sam jela, od alkohola preko mlečnih proizvoda pa sve do onog zlokobnog glutena, samo mi je pogoršavalo simptome. Očajna i depresivna, i dalje nesvesna da je onaj antibiotik bio okidač, vratila sam se u rodni Njujork sredinom decembra i obratila naturopati koji će me dovesti u red.

Doktorka je prvo pregledala rezultate mojih beskrajnih analiza krvi, mokraće, i hormona. Svi oni su sugerisali da sam savršeno zdrava. Opisala sam joj kako neka hrana deluje na mene, a ona me je pitala da li sam nedavno koristila neke lekove, konkretno antibiotike? Opisala sam joj svoju terapiju proti urinarne infekcije. „A kad su tačno počeli ovi simptomi?“ Pa… pet dana kasnije. Da li sam ranije koristila još neke antibiotike? Ovaj… pet nedelja amoksicilina zbog ujeda krpelja u Njujorku… ranije urinarne infekcije, upale grla… sabrala sam ukupno dvanaest terapija antibioticima u dvogodišnjem periodu, znači praktično sam ih uzimala svakog drugog meseca.

Doktorka je zaključila da patim od „slabog creva“, neopisivo debilno nazvanog stanja koje se javlja kada mikrobiom crevnog trakta ugrozi stres, neuhranjenost, ili češće, preterana upotreba antibiotika. Uz štetne bakterije, meni su lekovi uništili sve one korisne koje pomažu pri varenju i sprečavaju da se u organizmu jave raznorazne upale.

U ljudskim crevima obično živi oko 1,000 vrsta mikroorganizama, što štetnih što korisnih – ovaj ekosistem izuzetno je komplikovan. Genetski diverzitet bakterija koje u nama žive je čak 150 puta veći od genetskog diverziteta samog čoveka. Ukupna težina ovih mikroorganizama je oko dva kilograma. Kad nešto krene naopako – na primer, duža upotreba jakih antibiotika – ravnoteža se poremeti, pa patogene bakterije zamene one korisne (koje nude razni „probiotski“ jogurti i kombuča). Ako se to ne sredi, ovi mali nevaljalci oštete ćelijske zidove u crevima i dozvole nesvarenim česticama hrane da dospeju u krvotok, što izaziva reakciju imunog sistema: odjednom telo reaguje na mleko, kukuruz, i razne druge materije koje inače normalno vari. Tako nastaju alergije i intolerancije na hranu.

Ovaj fenomen je dobro poznat; desetine rigoroznih studija su sprovedene kako bi se pokazalo da često i intenzivno izlaganje antibioticima sve više izaziva alergije na razne vrste hrane, kako kod dece tako i kod odraslih. U prethodnoj deceniji, broj ovakvih poremećaja skočio je za 377%.

Meni je naturopatska doktorka prepisala restriktivnu dijetu dok mi se creva ne oporave i ravnoteža bakterija ne povrati. Ranije sam bila nezajažljivi svaštojed, a danas su mi strogo zabranjeni i soja, i žitarice, i mahunarke, i mlečni proizvodi, i glukoza, i alkohol, i kafa.

Trendi ime za ovu vrstu dijete glasi paleo. Popularna kod iritantnih fitnes idiota, mnogi na nju dižu nos, a nekada sam i ja. Nemam nameru da je do kraja života sledim, ali moram da priznam da je naučno dokazana – simptomi se polako ali sigurno povlače. Bar privremeno, prihvatam paleo trend. Danas znam kako je onima koji za stolom nesigurno proveravaju čega ima u kojoj vrsti hrane, da im nešto slučajno ne bi izazvalo divlju reakciju imunog sistema koja će potrajati nekoliko dana. Ranije sam prezrivo gledala na alergične, a sada potpuno saosećam sa njima.

Ovih dana pravim se da hleb ne postoji, umesto pice jedem paštetu od džigerice, sve što jedem kuvam dok ne ostane samo čista mast, a za dezert oslanjam se na sirov med sa kokosom.

Jednog dana, nadam se da ću ponovo moći da neobuzdano tamanim svu moguću hranu. Za sada, spala sam na čorbu od kostiju.