Da li svi vidimo da čovek na ovoj slici iz 1937. godine ima mobilni u ruci?
„Gospodin Pinčon i naseljavanje Springfilda“ od Umberta Romana. Fotografija: US Postal Service/David Sansbury
Putovanje kroz vreme

Da li svi vidimo da čovek na ovoj slici iz 1937. godine ima mobilni u ruci?

Dole desno. Sedi. Drži nešto malo crno četvrtasto u visini očiju.
28.8.17

Dole desno. Sedi. Drži nešto malo crno četvrtasto u visini očiju.

Vidiš?

Nije sasvim jasno ko je u pitanju, ali izgleda kao da pravi selfi ili lista vesti na ekranu. Gleda predmet u svojoj ruci sa danas često viđenim izrazom lica, kao da je upravo pročitao loš tvit ili naslov Tajmsa o Trampu. Prošao bi potpuno nezapaženo da je bio prikazan u svetu nalik ovom iz prethodnih desetak godina.

Ali mural „Gospodin Pinčon i naseljavanje Springfilda" je iz doba Nju Dila, sedam decenija stariji od ajfona. Italijanski poluapstraktni umetnik Umberto Romano uradio ga je još 1937. „Naseljavanje" prikazuje stvarne događaje iz predratnog vremena – susret dva plemena iz područja današnje Nove Engleske (Pokumtuk i Nipmuk) sa engleskim doseljenicima u selu Agavamu, u današnjem Masačusetsu. Ovaj susret dogodio se oko 1630., bar dva veka pre elektriciteta.

Reklame

Poređenja radi, izum mobilnog telefona upisan je u istoriju mnogo preciznije: 3. 4. 1973., skoro četiri decenije pre nego što je Stiv Džobs 2007. predstavio javnosti svoj revolucionarni uređaj, po nekima najprodavaniji u istoriji sveta.

Drugim rečima, prosto je nemoguće da čovek na slici u ruci drži ajfon.

Pa šta onda drži?

Vratimo se Romanovom muralu, odnosno seriji u četiri panela kojom umetnik priča priču o naseljavanju Nove Engleske. Mural trenutno visi u bivšoj zgradi pošte u Springfildu, danas lokalnoj ispostavi državne upravi Masačusetsa. Intrigu povećava činjenica da je centralna figura murala Vilijam Pinčon (u sredini, ružičasto odelo), autor prve knjige zabranjene (i spaljene) na teritoriji Amerike, The Meritorious Price of Our Redemption. Igrom slučaja, on je takođe i predak misterioznog romanopisca iz modernog doba, Tomasa Pinčona.

Možda sam čitao previše ovog potonjeg Pinčona koji se rodio, verovali ili ne, 1937. – iste godine u kojoj je Romano završio mural – i čija paranoidna fikcija „ne predstavlja uvek tehnologiju u pozitivnom svetlu".

Možda se u društvu prečesto šalim na temu intergalaktičkih vremeplovaca.

Možda me previše lako ostavi bez reči čak i najosnovnija potrošačka tehnologija, posebno moj telefon, proizvod teškog fizičkog rada na iskopavanju retkih materijala.

A možda prosto imam naviku da moderne situacije projektujem u prošlost putem istorijski ispranog genocidnog narativa.

Reklame

Šta god da je u pitanju, ne mogu da odvojim oči od čoveka na slici. Što ga duže gledam, to mi taj njegov profil više liči na pozu iz digitalnog doba, neobjašnjivu u kontekstu neporecive činjenice da su i slika i prikaz daleko stariji od digitalnog doba.

Uređaj, ili šta je već.

Ja sam za misterioznog lika čuo zahvaljujući Danijelu Kraunu, piscu i istoričaru iz Njujorka koji je 2015. objavio izuzetno informativan esej na temu Vilijama Pinčona. Kraun tu u prolazu pominje predmet na slici i ističe koliko ga podseća na telefon. Romano, koji je preminuo 1982. u svojoj 77 godini nije ostavio podatke o ovome – tajnu je odneo u grob. Usputna primedba o liku sa murala koju je Kraun u svom eseju napravio je, koliko sam uspeo da utvrdim, prva i jedina referenca do danas. Zato sam se prvo obratio njemu.

„Učtivo rečeno, Romanova takozvana apstraktna estetika bila je s razlogom nejasna", piše mi Kraun preko mejla i dodaje da čovek sa slike možda bukvalno vidi svoj odraz.

Kad je Romano radio na muralu, Amerikanci su bili opsednuti stereotipom takozvanog plemenitog divljaka", objašnjava Kraun. „Pošto scena predstavlja osnivanje grada Springfilda, Romano je verovatno pokušao da nam pojednostavljeno dočara uvođenje modernih elemenata života u jednu radoznalu ali tehnološki ograničenu zajednicu – domoroci su kod njega bili momentalno očarani Pinčonovim svetlucavim predmetima."

A šta je bio baš taj misteriozni svetlucavi predmet? Kraun kaže ogledalo.

Reklame

Ovu procenu zasniva na položaju urođenika: on sedi u sanduku punom krčaga, a scenu krase brojni predmeti kojima se trgovalo. Ima smisla da ovaj starosedelac ispituje novu robu koju su Evropljani upravo doneli, a ne predmet iz sopstvene kulture. Ogledala su često bila deo ove robne razmene. Imajući u vidu kako drži predmet, reklo bi se da je sasvim moguće da se u stvari ogleda.

Od kako su Evropljani u 17. veku počeli da nude uglačane površine urođenicima, „mnoga plemena uvela su ogledala u svoju tradicionalnu kulturnu estetiku", piše Dr Džesika R. Metkalf 2011. na blogu o američkim urođenicima i ogledalima. Metkalf je poreklom iz Čipeva plemena Severne Dakote, a u postu se oslanja na knjigu Edvina L. Vejda iz 1986., The Arts of the Native American:

Starosedeocima su ogledala odražavala društveni status. Često su ih ugrađivali u plesne palice ili ceremonijalnu nošnju radi refleksije svetlosti koju su posebno cenili, a ne radi gledanja sopstvenog odraza u njima.

U ovom smislu moglo bi se reći da su urođenici ideju evropskih kolonijalnih ogledala prilagodili sopstvenim potrebama; odraz su svakako i ranije mogli da vide na površini vode.

Ali i uz tu interpretaciju, nije isključeno da ova slika predstavlja trenutak u kom nova tehnologija očarava neiskusnog korisnika.

„Ne znam odakle da počnem da nabrajam sve što je problematično u vezi sa tom slikom."

Alternativna teorija takođe počiva na ideji stranog uticaja koji im kvari kulturu. „Možda nije ogledalo već džepno izdanje nekog verskog teksta", kaže Kraun. „Jedno od jevanđelja, ili možda psalmi. Bilo ih je tada, i to u prepoznatljivom četvrtastom formatu."

Dr Margaret Bručak, antropolog sa Univerziteta u Pensilvaniji, nudi i treću teoriju. Po njoj, predmet je gvozdeno oruđe čije se sečivo ne vidi od dlana.

Reklame

Opet, Bručak ističe koliko je mural netačan. „Ne znam odakle da počnem da nabrajam sve što je problematično u vezi sa tom slikom", kaže ona. „Umetnik očigledno nikad nije video neke od predmeta koje slika."

Noževi i gvozdene alatke često su se razmenjivali u 17. Veku, ali Bručak ističe da bi na ovoj vrsti sečiva trebalo da se vidi rupa preko koje bi se ono pričvrstilo za dršku i tako postalo sekira odnosno tomahavk. Kutija u kojoj urođenik sedi, kaže ona, verovatno bi trebalo da predstavlja ili kanu ili trgovački sanduk, ali „nimalo ne liči ni na kakvu verziju plovila ili transportnog kontejnera iz bilo koje od tadašnjih nacija". Žena sa bebom na leđima (dole levo) trebalo bi da je odevena, odeća koju Englezi nose nije realistična („Odakle mu ružičasto odelo?"), a u pozadini se čak vidi veštica na metli.

„Ne treba posebno isticati da je ovaj prikaz romantizovan umetnički doživljaj kojim umetnik više govori o fantazijama iz Amerike 20. veka o kolonijalnoj superiornosti u odnosu na Indijance nego o stvarnim događajima," kaže Bručak. „Tu praktično da nema nikakvih relevantnih informacija o američkim starosedeocima."

Opet, po pitanju misterioznog predmeta Bručak i sama priznaje da neobično podseća na telefon. „Zaista se prepoznaje sličnost, i u tome kako ga drži u ruci i po tome koliko mu odvraća pažnju."

Sečivo sekire. Biblija. Ogledalo. Ajfon putnika kroz vreme.

Taj predmet može biti šta god poželimo, ili šta god pomislimo da treba da bude.

Reklame