Nekadašnja slavna ličnost objašnjava kako je slava grozna

Ranih osamdesetih, dok je još bila tinejdžerka, Džastin Bejtmen je dobila ulogu u NBC-ovom sitkomu Porodične veze. To je bilo onomad, u vreme pre striming servisa i stotina kablovskih kanala, tako da bi na desetine miliona gledalaca sedalo pred male ekrane da prati svaku epizodu, zbog čega je Bejtmen postala mega slavna.

U novoj knjizi, Slava: Preotimanje realnosti, Bejtmen piše o tom iskustvu, kao i o slavi uopšte. To je najstrašnija knjiga koju sam čitao ove godine. Zvuči kao horor roman u kom je slava zlokobni entitet koji može da vam izvitoperi stvarnost, natera vas da počnete da sumnjate u sebe i okrene prijatelje, članove porodice i javnost protiv vas.

Videos by VICE

Ima, naravno, puno dobrih stvari koje dolaze sa slavom. U knjizi Bejtmen (sestra Džejsona Bejtmena) govori o helikopterima i limuzinama, propusnicama za bekstejdž i policajcima koji odlučuju da vam ne ispišu kaznu.

Ali ona ipak više reči posvećuje lošoj strani. Slavu opisuje kao “paralelni univerzum postavljen preko ovog”. Univerzum u kom njeno prisustvo menja raspoloženje u prostoriji čim uđe. U kom ljudi zure i pričaju o njoj kao da nije prisutna.

Zahvaljujući susretu s progoniteljem, nije uspevala da se opusti u javnosti, a ljudi bi kolima noću prolazili pored njene kući izvikujući ime njenog televizijskog lika, zbog čega se nije osećala bezbedno u rođenom domu. Novine su objavljivale lažne informacije o njoj i, godinama posle vrhunca njene slave, kad je ukucala svoje ime u Gugl, to ju je odvelo na forume na kojima su ljudi pričali o njenim fotografijama, govoreći da izgleda kao morska veštica, zavisnik od meta i “Erik Stolc u filmu Maska”.

“Vi ste odvojeni i čak niste stvarni”, piše Bejtmen. “Niste čak ni prisutni. Niste tu. Promenite sve kad uđete u prostoriju, ali niste tamo. Možemo da pričamo o vama kao da niste prisutni, zato što ste ne-ličnost. Možemo da se okomimo na vas, jer niste stvarni. To je kao na filmu kad ubijete čovekolikog robota, repliku. Da li da se zbog toga osećamo loše? U moralnom smislu?”

Razgovarao sam sa Džastin o njenoj knjizi, njenoj slavi i kako je bilo izgubiti je. Intervju je redigovan zbog konciznosti i jasnosti.

VICE: Je li biti slavan bilo tako grozno kao što zvuči u knjizi? Ono, ljudi su vam prilazili u prodavnicama i govorili vam da su masturbirali na vas, imali ste progonitelje, ljudi su pričali o vama kao da niste tu, pišete da je to kao da živite u realnosti koja je drugačija od svačije. Je li to bilo neprijatno?

Džastin Bejtmen: Mislim, svačije iskustvo će biti drugačije. Nikad se nisam osećala kao da ja upravljam njom. Ona je upravljala mnome. Samo sam se trudila da održim korak s njom. Bila sam prilično mlada. Sa 16, 19, 20, samo se prepuštate struji. Niste toliko proaktivni kao kad postanete stariji. A naročito u slučaju slave koja se dešava toliko brzo — zahtevi za intervjue i foto-sesije pristižu strašno brzo ili dobijate ponude za posao ili šta god već, sve se dešava prebrzo. To vam je kao Lusil Bol sa čokoladama na pokretnoj traci. Vi samo pokušavate da održite korak. Mislim, ima sjajnih stvari. Ljudi slušaju šta govorite. Ukazuju vam se razne prilike, a kad ste u dvadesetim, prilika da uđete u bilo koji klub koji želite sjajna je posledica slave. Ali zato što sam se istovremeno nosila sa svim tim drugim stvarima, bilo je mi je teško da uživam u tome. To je kao da trčite maraton na četrdeset stepeni dok vam neko pokazuje prelepe fotografije ili već tako nešto. Teško je usredsrediti se na jedno kad morate da se usredsredite na drugo.

Ljudi obično ne vole kad se neko žali na to što je slavan. Da li ste bili nervozni pišući ovu knjigu? Tokom čitave knjige izvinjavate se, jer, kako kažete, ne želite da vas dožive u fazonu Jao sirota ja, više ne dobijem dobro parking mesto.

E, pa to je zato što dovoljno dobro poznajem određene sektore reakcija javnosti da bih znala da će neki ljudi reagovati i tako. I to je u redu. Dakle, da, definitivno nije mi bio cilj da napišem knjigu u kojoj kukam. Kao što rekoh, to mi se više ni ne dešava. Bilo je to da bih ljudima pokazala kako izgleda biti izuzetno slavan. Da izložim svoje teorije zašto javnost reaguje kako reaguje kad je neko izuzetno slavan i neke sociološke teorije koje važe za taj trenutak a onda i za sve ostale trenutke tokom životnog ciklusa slave. Zaista popričati o tom ciklusu i istražiti zašto toliko veličamo slavu.

I dalje se krećete u društvu slavnih i naravno imate brata koji je i dalje i te kako u žiži javnosti. Šta mislite kako su se slava i postupanje prema slavnim promenili u odnosu na vreme kad ste vi bili super slavni?

Ovako. Kad sam ja bila super slavna postojala je definitivna razlika u tome kako se prema nekom ophodilo ako je bio na televiziji i kako se prema nekom ophodilo ako je bio na filmu. Mislim da ta razlika danas više ne postoji u tolikoj meri. Zato što ima mnogo preklapanja i ovih dana — kao što rekoh, danas više nisam slavna tako da ne znam kako je to stvarno — ali na osnovu onoga što sam videla, veći deo tog dodvoravanja manifestuje se na internetu. Ponovo, u ono vreme niste imali internet. Jedini način da vidite fanove, da vidite bilo šta od tog dodvoravanja, bilo je uživo ili putem zemaljske pošte. Dakle, veći deo toga danas vidite na internetu, zar ne? “Obožavam te, srce emodži, srce emodži, srce emodži.” I onda je tu verovatno jednaka količina foruma i sajtova na kojima vas mrze.

Mislim da je za mene jedan od jezivijih aspekata knjige bio kad ste ukucali sebe u Gugl i pojavila su se predviđanja pretrage.

O da, to je bilo baš gadno. Napravila sam grešku koju bih danas volela da se vratim kroz vreme i povučem. Izuglala sam samu sebe i pojavio se autokomplit koji je glasio “Džastin Bejtmen izgleda matoro”, a ja sam bila… Zaboravila sam koliko sam godina imala.

Mislim da se u knjizi kaže 44.

U redu. A oduvek sam izgledala mlađe nego što jesam. I vidite, rizikujem da zvučim arogantno, ali moj izgled — imala sam osećaj da je to nešto što mi je dodelila sudbina. Znate, kao što je smeđa kosa. I još konkretnije, izgled koji je društvo smatralo lepim. To je pomalo trend, zar ne? Moj izgled pre 100 godina možda ne bi bio toliko privlačan kao neki drugi tip izgleda u ono vreme, u zavisnosti od toga šta društvo misli da je lepo u tom trenutku, zar ne?

Jeste.

I tako, uvek se za mene govorilo da sam privlačna. Hoću da kažem, niko me nikad nije kritikovao zbog mog lica. I oduvek sam izgledala mlado za svoje godine. Započevši karijeru u dvadesetim, nisam mogla da dočekam da izgledam kao Ana Manjani ili Izabel Iper, te velike evropske glumice —Šarlota Rempling — s istaknutim jagodicama, spuštenim kapcima i tamnim podočnjacima, znate već. I tako negde oko 42. ili 44. godine, počele su malo na licu da mi se vide karakterne crte i bila sam srećna zbog toga. Nisam bila svesna da je, za ono što sam ja mislila da je privlačno, društvo mislilo suprotno. Preko plastične hirurgije, šminke ili sada Instagram filtera, bitno je obrisati sve karakterne crte s vašeg lica. Da izgledate što sličnije fotografijama kad ste bili beba.

I tako, kad sam to izguglala, pojavila se ta pretraga i ja sam bila u fazonu: Čekajte malo, molim? I onda sam kliknula na to. Što je bila velika greška. Jer nisam shvatala šta žele da kažu. Jer nisam mislila da izgledam matoro ili neprivlačno. Kao što rekoh, nikad nisam previše razmišljala o svom izgledu, jer su, ono, svi mislili da izgledam dobro. Pogledala sam šta su govorili i bilo je gore nego što sam mislila. Mislila sam da će samo biti nešto kao: “Oh, ona izgleda matoro.” Ali bilo je grozno. Grozno, grozno, grozno. I bila sam zapanjena. Bila sam istinski iznenađena. A posebno sam se iznenadila kad sam pogledala fotografiju o kojoj su govorili, jer nisam mogla da vidim ono što oni vide.

Da.

I pogledala bih tu fotografiju, pa onda komentare, i prosto nisam mogla da razumem šta hoće da kažu. To je pomalo kao ona zlatna/plava haljina i neko kaže: “Ona je zlatna”, a vi ste u fazonu: “Ne znam baš?” Samo što je bilo gore od toga. Nije bilo da polovina ljudi vidi zlatno a druga polovina vidi plavo.

Ima jedna sjajna studija. Doveli su čoveka u prostoriju i pokazali mu hrpu linija. Linija A bila je veoma duga, a linije B, C i D bile su kraće. I pitali su ga koja je od ovih linija najduža, a on bi rekao linija A, a potom su doveli druge subjekte i svaki od narednih subjekata rekao je da je linija C najduža. I onda se čovek koji je vršio taj eksperiment obratio prvom liku i pitao ga: “Koja linija je najduža?” i lik je istinski zbunjen rekao: “Linija A”, ali više nije bio toliko siguran. I potom su pitali druge momke, a oni su bili u fazonu: “Ne, C je.” Ponovo pitaju prvog lika, svi su u istoj prostoriji, i lik sada promeni odgovor, jer ne može da shvati kako on to vidi nešto drugačije od troje drugih ljudi. I to sam ja uradila. Nisam mogla da shvatim kako svi oni vide nešto što ja ne vidim. Prelomila sam da sam se zavaravala i tako sam prihvatila ono što su govorili o meni. Preokrenula sam se i počela da vidim ono što oni vide. I to me je sjebalo na dug vremenski period.

I kako ste to preboleli? Zato što kažete da je to trajalo godinama, zar ne?

Jeste, potrajalo je. Moj iskonski strah bio je da je taj deo moje stvarnosti — ”slava” u ovom slučaju — prošao. I to nije bilo u fazonu: “Oh ne, više nisam slavna!” Ako vam umre neko blizak ili morate da se preselite u drugi grad ili izgubite posao — te stvari su bile deo vaše realnosti, oduzeli su vam ih i za mnoge ljude to ume da bude traumatično. Dakle, ako pogledate nešto kao što je slava, što je još jedna naglašena komponenta nečije stvarnosti ako je to ono što ta osoba doživljava, to počinje da se urušava i veoma je uznemirujuće, u najmanju ruku.

Kako je bilo preći iz stanja mega slave u stanje slave koju imate sada? Je li to bio postepen proces? Ili je to bilo nešto što ste primetili jednog dana i bili u fazonu: Oh ne, nestalo je?

Definitivno je bilo postepeno. Ali ispočetka je delovalo kao jedna od onih stvari kad kažete: “Oh, pa to je razumljivo.” I dalje imate visok, visok stepen slave, samo što ona nije mahnita kao što je nekad bila i u fazonu ste: “Oh, pa dobro, više nisam u seriji koja se redovno emituje četvrtkom uveče ili kad god već.” Kažete sebi: “Ma to je u redu.” Mislite da ćete snimiti neki drugi projekat koji će biti primećen i vaša slava ili ozloglašenost će ponovo skočiti. To je kao na berzi ili već tako to. Potonuće, pa će se podići, ali neće pasti. Nikad vam ne padne na pamet da će pasti na samo dno lestvice.

Pad je kad vam pesak prolazi kroz prste. Ne možete da ga zadržite. Kao kolica iz prodavnice koja se kotrljaju nizbrdo, nemaju motor, nemaju kočnice, nemaju rikverc, možete da upravljate ali samo da ne udarite u nešto. I dok se ta kolica kotrljaju nizbrdo, morate da počnete da izbacujete neke stvari iz njih. Vaš identitet, ono kako vidite sebe, vaš ego, vaše samopouzdanje, vašu brigu o karijeri. Morala sam puno toga da radim. Mnogo sam pisala. Kad god bi se desilo nešto što bi ostavilo traga na meni, bilo da sam na žurki na kojoj sam se odjednom osećala kao “slavni gubavac”, znate već. Oni koji su u tom trenutku imali veliki stepen slave kao što sam nekad ja imala pričali bi sa mnom s usiljenim osmesima na licima i tako to. Kao da su želeli da što pre pođu dalje. I zato što je slava nešto toliko nepredvidivo i nešto što ne možete da kontrolišete, mislim da tu postoji strah i zato što je ugroženo vaše finansijsko stanje, mislim da je za neke ljude neprijatno da pričaju o slavi ili da se rastanu od slave ili budu u društvu ljudi čija je slava izbledela. Možda je čak i pomalo zastrašujuće.

Jedna od novinarki sa kojima sam razgovarala rekla je: “Šta bi se desilo kad bi vas ova knjiga odjednom ponovo istinski proslavila?” Jer šanse da postanem slavna po bilo čemu, pisanju, režiji, produciranju, svemu onome što radim danas, ono, izuzetno je mala. Ali kad je ona to izgovorila, momentalno sam se prestravila. Zapravo sam joj rekla: “Ne želim to.” Kad bi mi neko rekao: “Evo ti…”, rekla bih zašto? Šta ja imam od toga?

Knjiga Slava: Preotimanje realnosti izašla je 2. oktobra. Režiserski prvenac Bejtmenove, kratki film Pet minuta, emituje se na Amazon Prajmu od 1. oktobra.

Pratite Džejmija Lija Kertisa Tejta na Instagramu.

Prvobitno objavljeno na VICE US.