Evo kako fizički nasilnici manipulišu svojim žrtvama

Sedim u polumračnoj sobi, sa jedne strane dvostrukog stakla i uz uvo držim slušalicu telefona sa kablom. Moj dečko sedi preko puta, sa druge strane stakla, u vrećastom crvenom kombinezonu. Sa obe moje strane su žene koje sede na niskim okruglim stolicama, i pričaju sa drugim muškarcima koji su iza stakla. Moj dečko klimanjem glave pozdravlja jednog od momaka. Taj deluje krupnije i opasnije od mog dečka, koji je mršav i skupio se iza stakla. Prislanja mikrofon slušalice na usne. „Ovaj tip hoće da me ubije“, šapuće. „Moram da se izvučem odavde“. Njegove plave oči su bile krupne i molećive.

Ja sam tada imala 17 godina. Morala sam da pozajmim dokumenta od jedne prijateljice koja je imala 18 da bih mogla da uđem u zatvor. On me je tri dana tukao i grizao u jednom motelu, gde me je držao protiv moje volje. Tri dana mi je govorio da će me, ako mu ne dam pare za još noćenja, vezati za drvo u šumi i ostaviti me dok mi modrica na oku ne zaceli. Pre toga me je davio sve dok se nisam onesvestila. A pre toga me je odgurnuo.

S toga nisam imala nikakvog razloga da se saosećam s njim, dok sam ga tog dana gledala u zatvoru. Kada sam mu došla u posetu, nisam bila sigurna da li sam želela da mu pomognem ili da se oprostim s njim. Kada sam otišla, bila sam još manje sigurna. Posle toga, svaki put kada me je pozvao – i kada sam prihvatila poziv – moja volja da ga pošaljem u zatvor bi oslabila. I konačno, posle njegovih silnih apela sam pozvala tužioca i rekla mu da se ne sećam šta se dogodilo, i da neću svedočiti na sudu.

To se u narednim godinama ponavljalo. Ja – ili neki zabrinuti komšija – bih pozvala policiju. Moj dečko bi završio u pritvoru pod optužnicom za napad. Onda bi me zvao, molio me da ga posećujem, ili samo preklinjao da nastavim da prihvatam njegove pozive. Kako su se telefonski pozivi nizali, moja želja da svedočim protiv njega se polako gasila, dok konačno ne bih sasvim odustala od toga i on bio pušten.

Istraživanja pravnog fakulteta Univerziteta Džordž Vašington pokazuju da i do 80 posto onih koji dožive nasilje u porodici povuku svoja svedočenja. Mnogi ljudi pretpostavljaju da je osnovni razlog za ovaj fenomen strah, očigledan faktor u zlostavljačkom odnosu. „Kada si u vezi sa nekim ko te zatoči, on te u suštini uzeo za taoca i ti se plašiš da odbijaš saradnju“, kaže Džuli Ovens, koja je preživela nasilje u porodici i koja je savetnica Ministarstva pravde i ima skoro 30 godina iskustva u pomaganju ljudima da se izbore sa nasiljem u porodici. U društvu svog dečka, ja sam neprekidno bila na oprezu i uplašena. Ali to nije bio jedini faktor koji je doveo do toga da povučem svedočenje.

Studijom iz 2011, koju je sprovela istraživačica Ejmi Bonomi sa svojim kolegama, identifikovana je petofazna manipulacija kojom zlostavljači navode svoje žrtve da povuku svedočenje. Meni je bilo teško da čitam studiju Bonomi, ne samo zato što se u njoj opisuje ponižavajuća interakcija koju sam lično iskusila, već i zbog toga što je studija sprovedena slušanjem telefonskih razgovora iz iste one ustanove u kojoj je moj zlostavljač bio u pritvoru – i tokom istog vremenskog perioda kada je on tamo boravio. Slušali su razgovore 17 parova – pritvorenih muških zlostavljača i njihovih partnerki, koje su bile rešene da svedoče protiv njih na sudu. U studiji nisu navedena njihova imena. Nikada neću saznati da li je jedan od glasova u tim pozivima bio moj, ali obrazac koji su istraživači otkrili mi je bio isuviše poznat.

Pet faza izgledaju ovako: prvo par razgovara o događaju kada je došlo do zlostavljanja. Žrtva je tipično ljuta i rešena da stane u svoju odbranu. U drugoj fazi, počinilac umanjuje značaj zlostavljanja. Po mom ličnom iskustvu, moj partner me je obično krivio da sam ga isprovocirala, ili mi je govorio da se to ne bi dogodilo da nije bio omamljen – i da samo treba da ide da se leči. Druga faza takođe često uključuje i pominjenje nekih poteškoća kroz koje zlostavljač prolazi (na primer, strašni tip koji je navodno hteo da ubije mog dečka). U trećoj fazi, par se povezuje preko lepih sećanja – zajedničkih vožnji biciklima, ili omiljenog filma, na primer. U četvrtoj fazi, pošto je kod nje izazvao saosećanje i ublažio njenu rešenost, on je zamoli da povuče svedočenje. Ona pristane na to, kao što sam i ja uvek pristajala. Tokom pete faze, prave plan kako to praktično da izvedu, i povezuju se zbog zajedničkog neprijatelja, kao što je nepristojan tužilac, ili suviše strogi zakoni neke države.

Ova studija je uznemirujuća, jer ilustruje kako različiti zlostavljači različite rase i ekonomskog statusa koriste istu taktiku da se izvuku zbog napada. Ono što istraživanje ne pokazuje je ono što se dogodi sledeće. U mojoj verziji, ja sam iznova i iznova povlačila svoja svedočenja, sve dok sam prestala to da činim. Nakon četiri godine zlostavljanja, konačno mi je došlo do mozga da on nikada neće prestati. Nisam mogla da učinim ništa da me on poštuje, a ako me ne poštuje, nema motiva da prestane da se ponaša na način koji njemu odgovara.

Moje svedočenje mu nije donelo optužnicu za nasilan zločin; isuviše često sam povlačila svoja svedočenja da bih bila kredibilni jedini svedok. Umesto toga je optužen za kršenje zabrane kontakta i nagovaranje svedoka – optužba koja je dokazana uz pomoć tih zabeleženih poziva iz zatvora. Moje svedočenje, zajedno sa prikupljenim dokazima koje sam predala policiji – koji su uključivali i više od 800 poziva iz zatvora (od kojih sam samo na neke odgovorila) i ogromnu gomilu pisama – bilo je dovoljno da dovede do toga da ga osude na pet godina zatvora.

Mnogi od preživelih povlače svoja svedočenja iz razloga koji se kreću od straha, preko saosećanja, do seksizma. Naš pravosudni sistem, u velikoj meri kao i naše društvo, često ima predispozicije da ne uvažava svedočenja za zlostavljanje, naročito kada svedoče žene. Veća pravda za žrtve porodičnog nasilja se „svodi na to da se sudovi i pravosudni sistem nateraju da prema ženama postupaju kao prema ravnopravnim ljudskim bićima i da se prema nasilju nad ženama i decom postupa kao prema zločinu, što ono i jeste“, kaže Džoan Mejer, pravni stručnjak za porodično nasilje i profesorka prava na Univerzitetu Džordž Vašington. „Nasilje koje muškarci sprovode nad ženama i decom je u velikoj meri prihvaćeno kao normalno“.

U suštini, ako želimo da oni koji su doživeli porodično nasilje – i žene i muškarci – imaju dovoljno snage da svedoče, moramo da se postaramo za to da se osete dovoljno bezbedno da uopšte podele svoju priču sa drugima. To znači da mora da se prestane sa prebacivanjem krivice na žrtvu; mora da se prestane sa pitanjima da li je žena učinila nešto što je naljutilo zlostavljača, ili koliko je te večeri popila. Takođe mora da postoji psihološka podrška tokom svakog koraka u tom procesu. Ako možemo da pomognemo preživelima da prepoznaju manipulaciju dok je u toku, možemo da im pomognemo da se odbrane od nje.

To neće odagnati strah, niti veoma stvarnu opasnost od svedočenja protiv zlostavljača koji će u nekom trenutku biti ponovo na slobodi, ali može da pomogne osobi da shvati da je ta veza opasna. Konačna spoznaja da je tako je bila jedina stvar koja je razbila moj kalup.