Upoznajte šefa mafije koji je inspirisao ’Kuma’ Dona Korleonea

U maju 1957, njujorški gangster Frenk Kostelo bio je žrtva pokušaja ubistva koji je organizovao Vito Đenoveze, njegov rival za kontrolu onoga što je nekada bio lični kriminalni klan Lakija Lućana. Lućano je u tom trenutku bio u izgnanstvu u Italiji, a Kostelo i Đenoveze su od ranije razvili rivalstvo dok su napredovali u kriminalnom podzemlju. Đenoveze je bio više nagao – možda gladniji – i ubedio je Vinsenta „Bradu“ Gigantea da rokne Kostela. Nekim slučajem (metak ga je pogodio u glavu, ali mu nije probio lobanju), šef mafije je preživeo. Međutim, bilo mu je jasno šta mu se piše, i počeo da menja navike i povukao se u svoju kuću u Sends Pointu na Long Ajlendu. Kostelo je želeo da učini sve što može da proživi svoj život normalno, da umre u sopstvenom krevetu, a ne od ruke atenatora, uprkos korenima u Koza Nostri.

U svojoj predstojećoj knjizi, Top Hoodlum: Frank Costello, Prime Minister of the Mafia dobitnik Pulicerove nagrade i istaknuti istoričar mafije, Entoni M. DeStefano bavi se životom i vremenima Kostela, čoveka čije su političke veze omogućile mafiji da radi šta god želi. VICE je razgovarao sa DeStefanom koji je ispričao kako je tačno Kostelo poslužio kao model za Don Korleonea iz Kuma Marija Puza, nešto o raznim moćnim političarima (uključujući i budućeg predsednika) koji su imali kontakta sa Kostelom, i koliko blizu je on bio legitimitetu za kojim je žudeo.

VICE: U krugovima opsednutima mafijom često se govori da je Frenk Kostelo bio model za Don Korleonea Marija Puza. Da li je Puzo ikada to potvrdio?
Entoni M. DeStefano: Ne znam da li je Puzo ikada to rekao, ali Kostelov imidž mu je delom bio inspiracija. Mislim da su u toj mešavini postojala još dvojica. Don Džo Profaći, koji je bio kralj maslinovog ulja – u Don Korleonovom poslovnom životu je postojala veza s maslinovim uljem. Karlo Gambino takođe je bio uzor. Kostelo nije imao porodicu, ali Gambino i Profaći jesu. Mislim da su to trojica vođa mafije koji su inspirisali karakterizaciju Don Korleonea. U pitanju je mešavina njih trojice.

Šta mislite, zašto su mafijaši iz stvarnog života, kao što su Džon Goti i Al Kapone imali toliko veći značaj i važnost u pop kulturi nego neko kao što je bio Frenk Kostelo, iako se može reći da je Kostelo na svom vrhuncu imao više moći i uticaja?
Kostelo nije bio ubica. Nije bio siledžija. Više je bio političar, preduzetnik, na neki način i diplomata. Goti i Kapone su imali više publiciteta zato što je Kapone opisan u Nesalomivima. On je stvarno bio veliki gangster sredinom Dvadesetog veka. Goti je želeo da bude gangster, i on je na neki način ispunio potrebu javnosti i štampe za nekakvim mafijašem tokom osamdesetih i ranih devedesetih.

Šta mislite, odakle potiče Kostelova želja za ugledom u višim slojevima društva – njegova potreba da se izdigne iz mafije?
To je počelo zato što on potiče iz siromašne imigrantske porodice. Gledajući kako viši slojevi društva žive, on je težio tom ugledu, zato što ga nije imao. Želeo je da ga pamte kao nekoga ko je bio legitiman, i zato je želeo da se otrese imidža siromašnog imigranta i gangstera. Ali na kraju nije uspeo u tome. Mrzeo je gangsterski život u kome je odrastao. Bio je proizvod svog vremena, jer kao i dobar deo njegovog okruženja, nije imao porodične resurse ili veze sa establišmentom. Morali su da uspeju sami, i da rade nelegalne stvari za kojima je žudela javnost, kao što su cirka i kocka.

Koliko duboke su bile veze njujorških političara i policajaca sa mafijom u Kostelovo vreme, u poređenju sa ostatkom zemlje?
Policija je bila umešana u prohibiciju, u smislu da su policajci prevozili i švercovali alkohol za gangstere, i istovarivali pošiljke. Političari su na mafiju gledali kao na izvor keša, koji je političarima bio potreban. Ali ako pogledamo po zemlji, na mestima kao što je Kanzas Siti, mafija je takođe imala uticaja i tamo. I na jugu, u oblasti Arkanzasa. Mafija, onakva kakva je bila u tim gradovima, imala je sličnu moć, ali u Njujorku je sve to bilo preuveličano – iz očiglednog razloga, zato što je Njujork bio medijska prestonica.

Svi su čuli za Tamani Hol u njegovim slavnim danima, ali mislim da će se čitaoci iznenaditi kada čuju koliko duboko su ljudi kao što je Kostelo bili umešani u vodeće političke događaje.
1932. godine Kostelo je bio sa delegatima na nacionalnoj konvenciji Demokrata u Čikagu, i radio je na tome da Frenklinu D. Ruzveltu obezbedi kandidaturu za predsednika. Bio je na konvenciji sa liderom Tamanija Džimijem Hajnsom, koji je godinama kasnije bio osuđen za korupciju. Hajns je redovno uzimao novac od kocke, kontrolisao je gradski magistrat koji je odbacivao optužnice na njegov zahtev, imao je kontrolu nad kancelarijom okružnog tužioca na Menhetnu, i štitio je kockarske operacije Dača Šulca.

Pomenuli ste žižu medija, što deluje očigledno, a ovo je uvek bio i veliki trgovinski centar. Ali zašto je Njujork bio tako savršeno plodno tle za švercere, mafijaše i korumpirane političare sa kojima su sarađivali, čak i u poređenju za drugim velikim gradovima?
Njujork je imao pet familija – to je struktura koju je osmislio Lućano. Demokratska mašinerija u doba Tamanija je kako je vreme prolazilo bivala sve siromašnija – govorimo o prvoj polovini Dvadesetoog veka – i bio joj je potreban pouzdan izvor keša. Gangsteri su bili taj izvor keša, zato što su nagomilali novac tokom prohibicije. Bili su u mogućnosti da zavedu političare, koji su bili potrebni mafiji zbog usluga - da bi pridobili policiju na svoju stranu; da bi pridobili vladu na svoju stranu; da bi na neki način stvorili strukturu, u političkom smislu, koja bi pogodovala organizovanom kriminalu.

Njujork je poslednjih godina u političkom smislu bio prilično prljav, sa nekoliko nekada nedodirljivih političkih lidera u Olbaniju, koji su pali. Da li je sadašnja korupcija uporediva sa onom iz tog doba?
Mislim da mafija već decenijama nije faktor u korupciji u Njujorku, još od šezdesetih i sedamdesetih. Ali u suštini, i dalje postoje osnovni motivi za korupciju: novac i moć. Ovdašnji politički sistem, koji se oslanja na političke donacije i novac, je podložan korupciji.

Koliko je za to što je Kostelo izbegao krivično gonjenje i ozbiljnu zatvorsku kaznu – uprkos tome koliko je bio istaknut – zaslužna sreća, a koliko njegova sposobnost i opreznost?
Sreća je igrala ulogu u tome. On se probijao dvadesetih, tridesetih i četrdesetih, kada zakoni nisu bili toliko oštro fokusirani i prilagođeni kao što su danas, kada je u pitanju reketiranje. Kada su se ipak okomili na njega zbog prohibicije i poreza, jednostavno nisu imali dokaza. Na neki način, on je bio Teflonski Don svog vremena, zato što je izbegao slučajeve koji su spoticali njegove savremenike. Bio je pod istragom zbog mnogih stvari, ali su se tek kasnije okomili na njega, kada su konačno mogli da mu prikače nepoštovanje federalnog suda, zato što nije želeo da svedoči pred Kongresom.

Šta vi kažete, koliko blizu legitimnosti je prišao Kostelo tokom svog života? Da li je postigao ono što je želeo, ili se i dalje borio za još?
U svojoj glavi je prišao blizu, ali po mišljenju društva, još uvek ga je čekao dugačak put. Fiorelo LaGuardija [gradonačelnik Njujorka] se svim silama okomio na njega, na njegove kockarske operacije u gradu, nazivajući ga predvodnikom reketaša. Okomio se na njega sa sladostrašću i napravio mu je problem, što je prinudilo Kostela da prebaci svoje kockarske operacije na jug, u Luizijanu. Pažnja snaga zakona koju je Kostelo privukao ga je sprečila da sa sebe otrese imidž reketaša, šefa mafije. Videli ste to na Kefauverovim saslušanjima.

Kostelo je mislio da će moći dobro da se opravda svojim svedočenjem, ali ispalo je veoma loše. Ljudi su odlazili mašući glavama i misleći, „Pa, ovaj tip radi nešto pogrešno, ili je radio nešto pogrešno u svom životu“. Nikada mu nije bilo zaista dozvoljeno da se otrese tog imidža. Iako legalno zarađuješ svoj novac, ako imaš taj loš imidž, takav ugled, to će te sprečiti da postaneš takozvano legitiman. Mislim da je utisak bio da on nije legitiman. Šta god da je on mislio. Šta god da je on činio.